header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Анастасија Рахлина: "Њихова крв се помешала са Христовом крвљу"
Анастасија Рахлина: "Њихова крв се помешала са Христовом крвљу" Штампај Е-пошта
среда, 18 април 2018
        18. априла навршава се двадесетпет година од страшног и нарочитог дана кад су у Оптиној пустињи мученичку крв пролила тројица монаха – убијени оци Василије, Терапонт и Трофим. Уочи овог датума Нина Павлова († 25.10.2015.), аутор књиге „Пасха Краснаја“, нам је у интервјуу из 2013. године испричала нешто о томе како је настајала ова књига и о помоћи коју људи добијају по молитвама новомученика.
        Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини.

– Христос воскресе!

– Воистину воскресе!

Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ.

„Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век.

После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну.

Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“

„Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова.

Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“

Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“

Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, - а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“

Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, - али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, - прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом.


„Они желе да будемо јединствени у љубави“

„Све време сам одлазила на гробове новомученика... Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита.

- Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто.

- Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“

Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву.

Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, - он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, - тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, - а свакоме ко тражи треба дати, - па је касније прешао на дуборез...

И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, - како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, - и да будемо јединствени у љубави.

Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера.

Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо.

И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“

Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, - носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“

„Оче Терапонте, одговори на писмо!“

„Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом.

Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен... Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти.

Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, - ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб.

И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“

И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, - он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо.

„Живи су, помажу“

„Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, - раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар.

Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш?

Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј.

„Нина, - каже, - код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели.

А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“

„Иди, добри мој“

„Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма.

Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка.

Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво.

Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему.

Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму:

Месец је светле зраке слао на нас

Манастир је био пун ноћног мира

Кад мештанин-хармоникаш у тај час

Поче по диркама руком да пребира.

Устадох сам на стази пустој

Сузе опекоше очи и мени.

Боже, како личи на глас Твој

Овај зов љубави усамљени.

У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос.

Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве.

У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“.

Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима.

Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“

„Код оца Василија су долазили јако тешки људи“

„Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав?

Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи.

Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај.

Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу... и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота.

„Све што имамо треба да дамо Господу“

Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“

Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“

За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник.

„То ја, Господе, грешим“

„Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“

Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“

Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар:

Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.)


„Да ли су потребни звонари?“

„Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала.

Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно!

И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру.

„Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“

О једној грешки

„Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона.

Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“

 

Превод са руског: Марина Тодић                

Извор: „Православие.ру“

 

Повезани текстови: 

1. Борис Костенко, Алексеј Денисов: Новомученици оптински 

2. Јеромонах Тихон (Шевкунов): Прети ли нам окултни геноцид? 

Последњи пут ажурирано ( среда, 18 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 107 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.