header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ради бисмо добре казат' гласе – не можемо, но каконо јесте Штампај Е-пошта
петак, 20 април 2018

 ОДГОВОР ГАВРАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА ЕПИСКОПУ АТАНСИЈУ (ЈЕВТИЋУ)

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ У „СВЕТИГОРИ“

У васкршњем броју „Светигоре“ (у којој сам, во времја оно, био дугогодишњи сарадник) објављен је текст епископа Атанасија (Јевтића), умировљеног херцеговачког, са оштрим нападом изреченим због мојих ставова о новом Уставу СПЦ (при чему епископ ништа не цитира, него даје слободно тумачење мојих ставова, засновано на сопственој интуицији онога „шта је писац хтео да каже“).

Текст је изашао под насловом „Псевдозилоти, артемаши, секташи у нашој Цркви од Косова до Јадовна“, и већим својим делом бави се нападом на „секту Артемија – Марка и његових „викара – самосвјата“ у своме умишљеном самосвојном егзилу“. У овом одговору осврнућу се, наравно, само на речи епископа Атанасија упућене на мој рачун.   

Владика Атанасије каже да су, „чим се ових дана појавила вест о „новом уставу“ СПЦркве, на коју су, по већ уобичајеним новинарским несувислим свезналачко – незналачким коментарима у овој домановићевско – вучићевској Земљи Недођији, одмах гракнули једногласно несагласни псевдозилотски јастребови“. Они су, по критичару, из „мрака своје подсвести“ изнели „две ствари“ (друга се односи „Епархију КиМ у егзилу“, па се њоме не бавимо). Оно што сам, по епископу Атанасију, ја изнео из мрака своје подсвести речено је „с лева“ – то јест, „како је „нови устав пут ка разбијању Светосавске Цркве“.

Критичар ме је у свом тексту назвао „псевдозилотски секташки „публициста“ Владимир Димитријевић“.  

Такође, епископ Атанасије сматра да ја нисам „иоле савестан Православни Црквени Хришћанин („Еклисиастикос“, по Светом Иринеју“), него сам „самопозвани и самопроглашени „непогрешиви“ својеглавац, „зилот не по разуму“ ( Рим. 10,2), који само себе зна и признаје за умишљени „критеријум Ортодоксије“, за умишљеног „антиекуменисту“, и свезналца „устава“ и „светих канона““.   Као такав, налазим се у групи са „психотичним лоповом и лажовом Симеоном Виловским“ и „непоменутим, али ту присутним М. Петровићем“, као и са извесном „компанијом широм Југобалкана“. Јер да сам исправан по критеријумима владике Атанасија, ја бих веровао у Свету Тројицу, а одмах затим у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Људи попут поменутих, укључујући и потписника ових редова, јесу „бесавесници“ (израз епископа Атанасија) и поставља се питање да ли „уопште верују у живу Цркву Живога Христа Богочовека (не у умишљену у шупљој им глави „цркву“ попут Протестаната)“. Њихова опакост (укључујући и моју) је дуготрајна, јер они  (укључујући ту и мене) „већ деценијама збуњују овај јадни ионако збуњени и смућени Српски народ, коме виси над главом пошаст новокосовског и новојадовинског погрома и понора још од времена брозоморне тираније над Српством и Православљем“.          

 

Бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић 

 

Епископ Атанасије додаје: “Прво: Свезнали незналица В. Димитријевић по свом плиткоумно-публицистичком обичају булазни о „уставу СПЦ“,  не знајући да је Устав     из 1931. г. већ отада од самог Св.Арх.Сабора претрпео на десетине амандмана, јер је већ у настанку био одраз кијевско – украјинске моглијанске Еклисиологије, пренете код нас у Карловачку митрополију кроз аустроугарску конзисторијску подсвест ( још увек присутну код њега и сличних му свекомпетентних „незнавеника“), од којих је амандмана и онај донет под Титовом „/з/верском комисијом“ о „избору Патријарха“, који би амандман заслепљени псевдозилоти хтели да задрже вавек века, упркос вековној пракси Источне Православне Цркве и конкретно 6. Никејског Канона „да важи глас већине“ (а не „извлачење из шешира“).“

С обзиром да сам, опет и опет, прозван од епископа Атанасија као „цркворушитељ“ (  о томе како је ова прозивка изгледала некад више у мојој књизи „Реч на реч/ Одговор епископу Атанасију Јевтићу“ - https://www.scribd.com/document/68211760/РЕЧ-НА-РЕЧ-Владимир-Димитријевић-Одговор-епископу-Атанасију-Јевтићу), дужан сам да се огласим. Јер, такве ствари се не могу прећутати – због Бога и душе, и због будућности (ако је, с обзиром на светскоисторијске околности, буде ).      

СТИЛ – ТО ЈЕ ЧОВЕК    

Епископ Атанасије је познат по свом бујном и самосвојном стилу полемисања. Тај стил подразумева, између осталог, вештину етикетирања о којој је писао наш афористичар Владимир Булатовић Виб: “Пљунеш човека, па залепиш етикету“. Ипак, нећемо се задржавати на томе, него ћемо, пре свега, указати на извесне стилске недовршености његових исказа, које свакако имају утицаја и на начин аргументовања почетних теза.          

Рецимо, епископ Атанасије каже да су поводом предлога новог Устава СПЦ    „одмах гракнули једногласно несагласни псевдозилотски јастребови“. Јастребови не гракћу – гракћу гавранови и вране. Јастребови кликћу. Али, потписник ових редова признаје да је гракнуо, јер себе не сврстава међу храбре јастребове, него међу песимистичне гавранове, попут оних из песме „Бој на Мишару“, који сведоче пред женом Кулиновом: “Ради бисмо добре казат` гласе, не можемо, но каконо јесте“. И ја бих много волео да је предлог новог Устава СПЦ израз духа Светих Отаца, али, авај, није, него је пут у даље урушавање СПЦ, о чему нисам писао само ја, него и многи други. Ко хоће, може о томе да чита у књизи Зорана Чворовића и мојој, под насловом „Смишљене смутње“.(http://borbazaveru.info/content/view/10538/1/) 

ГЛАСОВИ КОЈИ НЕ ПРИПАДАЈУ ЈАСТРЕБОВИМА

Поред Гаврана Димитријевића и сличних њему „псевдозилота“ и, како би се у СССР-у рекло, „мракобеса“, било је и гласова оних које нико не би могао да оптужи за псевдозилотско грактање. Такав је, рецимо, свештеник др Дарко Ђого, угледни професор теологије у Фочи, који, поводом предлога новог Устава СПЦ каже: “Ових дана су ме пријатељи напоменули како је у јавност „процурио“ извјестан нови приједлог дуго очекиваног Устава СПЦ. Како ми је дан заузет премногим обавезама да, како каже пољски пјесник Тадеуш Ружевич, углавном заборављам да треба и умријети, нисам имао прилику да поменути приједлог погледам. Мало, морам признати, и због извјесне сјете која је обиљежила начин на који се нови Устав појавио у мени: тако што је „процурио“. Зашто? Зашто је уопште неопходно да се од мене, или било кога другог, крије конституција, један документ који би требало да описује и (тек онда) прописује начин на који Црква (дакле и у њој смотани поп и горљиви професор Дарко) постоји и постојаће? На крају, испоставило се, тај нацрт је имало небројено много људи који су га – као и све код нас данас – слали једни другима и разним медијима, али „испод жита“. Рекоше ми да су се браћа са „десне стране“ већ узнемирила и читају очима скоре Парусије све и свашта тамо. Нисам склон ангажованим читањима. Али разумијем узнемиреност (због) сакривеног. Ако је данас Литургија – јавни, штавише готово друштвени догађај, ако је Литургија наша res publica – зашто је неопходно да све оно што, уче нас наши богословски учитељи, извире из Литургије – буде својеврсна disciplina arcana? Ако је Тијело Христово пред камерама, а камера у путиру, зашто је сва секундарна стварност, оно „око Тијела“ – тајно и тајновито?        

О новом положају лаиката ( читај: православних верника) у нацрту Устава СПЦ Ђого каже: “Опет морам да се вратим мало уназад, у своје студентске дане, и да се присјетим како су нас професори учили, а и сами смо то могли да прочитамо, како је нормлано стање ствари у Цркви такво да постоји органско јединство и јерархијска структура Тијела Цркве – Тијела Христовог. У том виђењу за које Ј. Зизјулас и Н. Афанасјев дају изобиље свједочанстава из ране Цркве (опет прва три вијека, углавном!), Цркву/Евхаристију возглављује Епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом који сви чине једну исту стварност тиме што у историји иконизују Царство. Нас је као младе студенте нарочито инспирисала теологија у којој смо видјели колико је народно „амин“ за сваки аспект живота Цркве било важно, на један не декоративни, него органски начин. Данас та реторика и даље може да се чује у нашој теологији, али она није произвела готово никакав учинак у бићу Цркве. Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“  углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“  или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова. О томе колико се погријешило када се вршила стихијска ре-литургизација без ре-евангелизације, писаћу другом приликом. Очигледно је да не постоји, ако је икада постојао, неки једнозначни и самоподразумијевајући „лаос“. „Људи који иду у Цркву“ су широког спектра профила и животних судбина, њихово учешће у животу Цркве разнолико и интензитетом и приступом и дубином. Међутим, оно што је видљиво јесте да се, у цјелини, наш човјек и даље углавном осјећа позваним да коментарише јерархијске одлуке (на које нема утицаја) више него што је спреман да себе образује о Цркви и њеном учењу. Данас, баш попут Цариграда у IV веку, тексисти у Београду и шумари у Фочи коментаришу „екуменизам“, макар с времена на вријеме, са мијене на уштап, ушли „послије свих, кад си сам“ у Цркву „да запале свећу“. Ипак, морамо се поштено питати: а гдје то да вјерник нађе своје мјесто, осим у том приватизованом времену „обреда“ и приватизованом и накнадно интимизованом времену „стајања у Цркви“ ако је његово „Амин“ ионако небитно, нетражено а његов однос ка Цркви углавом претворен у „купи свијећу, тамјан, брикет“? Зар је пасивно „присуство“ једино што можемо да нађемо за лаика данас? Није ли наша немоћ да завапимо, попут Павла: „не желим ваше него вас!“ – она тишина коју чујемо кад останемо сами? Зато: не, не желим ваше него вас!                            

Дакле, свештеник СПЦ др Дарко Ђого, који није Гавран Димитријевић (а ни јастреб било које врсте), има низ примедаба на овакав нацрт Устава, које се могу наћи на Интернету, на сајту „теологија. нет“, далеком од сваког зилотизма – и правог и „псевдо“ (а блиском либерализму и екуменизму).

На том истом сајту налази се и текст теолога Дејана Мачковића, човека либерално – екуменистичких схватања Предања, који се такође бави уставом, а није Вран Гавран попут Димитријевића: “Заправо, највећа мана приједлога Устава јесте то што је благо обојен епископомонизмом, који деценијама тиранише вјерски живот Срба. Вјерници немају проблем да прихвате да је Цркви глава Христос Пантократор те да су они сједињени са њим у предвјечној љубави и усиновљењу по Духу Светом, који се оприсутњује у Светим тајнама, које савршава Епископ. Проблем настаје у свакодневном животу и односима, новцу, правима, обавезама и привилегијама. У том смислу, Комисија је пропустила да хуманизује Епископе, да их учини људима, да их третира као и све остале, са врлинама и са манама, као грешнике и као свеце. Епископи овим Уставом нису одвојени од финансија, што је услов  sine qua non здравог црквеног живота. Никоме не треба посебно појашњавати да гдје год постоји толика количина новца и утицаја, каква постоји у Цркви, међуљудски односи не могу бити нормални сами од себе, него морају бити јасно дефинисани. Епископима није одређена старосна граница за одлазак у пензију, док у пракси свештеници иду у пензију. Епископима није онемогућена промјена епархија, напуштање сиромашније, ради боље и богатије, што је у складу са Предањем, на које се Устав позива. Устав, такође, није детерминисао средства и борбу, или барем декларативно осудио корупцију, симонију и непотизам.                 

Епископ Атанасије није, барв за сада, одговарао ни Ђогу, ни Мачковићу, који, верујем, Устав СПЦ не критикују из „зилотске“, него из „либералне“ перспективе, него се свим силама бацио на Димитријевића. Згодно и лако, нема шта!            

ДА ЛИ САМ ПУБЛИЦИСТА?       

Владика Атанасије је рекао да сам „псевдозилотски секташки „публициста“ Владимир Димитријевић“.

Добро, јасно ми је зашто сам „псевдозилотски“ (моја ревност није права ревност, сматра епископ Атанасије, него је рушилачка и штетна), и зашто сам „секташки“ (овакви као ја, сматра он, кваре јединство СПЦ, тако очито у њеном свакодневном сведочењу и мисији, и познато, широм православног света, што се видело и 2016. на Криту, кад су неки наши учесници потписали, а неки одбили да потпишу званичне документе). Али, није ми јасно зашто је реч „публициста“ стављена под знаке навода, као да сам наводни публициста, публициста који то, у ствари, није. Реч „публициста“ значи „онај који публикује, објављује“ своје књиге и текстове, и она је вредносно неутрална, чак је унеколико и ниподаштавајућа ако се појави у полемичком контексту („Шта је он? Обичан публициста!“) Често и радо се потписујем као публициста, и то православни, јер сам православан по вери, а бавим се публиковањем својих радова. Какав је њихов квалитет, то је друго питање, на које треба да одговоре стручњаци и читаоци. Али, не видим разлога зашто је реч публициста стављена под наводнике.

НАСТАВИЋЕ СЕ, АКО БОГ ДА                                                                          

Последњи пут ажурирано ( петак, 20 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.