header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Јовановић: Амфилохије, портрети из младости Штампај Е-пошта
субота, 21 април 2018
          ...Нема података ни да је служио за физички и ментално здраве пунољетне мушкарце обавезни војни рок у ЈНА. Али је, најкасније 1963. добио пасош – што је у то вријеме могуће само као преседан, уз одобрење југословенских служби безбједности. Наставиће школовање у Швајцарској и Италији... Слично питању пасоша, остаје за јавност непознато због чега Р. Радовића нијесу замонашили, нити за свештеника рукоположили у СПЦ?
 + + +
          У мирјанству Ристо Радовић – Амфилохије, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве (СПЦ), напунио је у јануару 80 година. Прошле се навршило 50 година његове црквене службе. Како је саопштено из СПЦ, 2012. отишао је у грађанску пензију, јер тако „СПЦ ослобађа терета да уплаћује доприносе у фондове”; међутим, „државна пензија не утиче на статус свештених лица, већ они и даље у складу са црквеним правилима и потребама обављају вјерску службу”…

Након основне школе у Морачи, Р. Радовић, стипендиста СПЦ, завршио је четворогодишњу Богословију „Светога Саве“ у Раковици, Београд. Његов земљак, Матија Бећковић записаће да је, почетком 1950-их, „Ћиро [Амфилохијев отац] одвео сина да га упише у Богословију”.


„Причао ми је данашњи црногорски митрополит [Амфилохије] како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме” („Враћање душе у чистоту: Бесједе, разговори, погледи”, Београд 1992).

Завршивши Богословију, Р. Радовић дипломира 1962. на Теолошкоме факултету СПЦ у Београду. У службеној биографији се наводи да је студирао и на тамошњем Филозофскоме факултету, али не и да је дипломирао.

Нема података ни да је служио за физички и ментално здраве пунољетне мушкарце обавезни војни рок у ЈНА. Али је, најкасније 1963. добио пасош – што је у то вријеме могуће само као преседан, уз одобрење југословенских служби безбједности. Наставиће школовање у Швајцарској и Италији. Из тога периода су и његове слике које објављујем.

Слично питању пасоша, остаје за јавност непознато због чега Р. Радовића нијесу замонашили, нити за свештеника рукоположили у СПЦ?

Свештеничку каријеру, пет година по стицању дипломе теолога, а као 29-огодишњак, започеће у Грчкој православној цркви (ГПЦ). Замонашио га је 1967. и у ђакона, па свештеника, рукоположио Прокопије Меноутис, митрополит кефалонијски ГПЦ. Добиће грчко име Амфилохије („два вода војске”). У ГПЦ постаје и архимандрит.

Премда је и у то доба, као и сада, Грчка пренапучена кандидатима за свештенике и свештеницима, за које је број парохијâ унутар ГПЦ ограничен, Амфилохије – иако монах, а не мирски свештеник – од Прокопија одмах добија парохије Спата и Коропио, које до 1973. опслужује и од тих парохијских прихода се по прилици издржава. Током већега дијела Амфилохијева боравка у Грчкој на власти је профашисичка војна диктатура. У Грчкој остаје до 1975. године.


Ново ухљебљење, као предавач – доцент, нашао је у Паризу, у установи под јурисдикцијом грчке Цариградске патријаршије – на Православноме богословскоме институту Преподобнога Сергија. Институт има контроверзно наслијеђе. Основао га је Евлогије Георгијевски, Рус, од Московске патријаршије одметнути, расколнички митрополит. Евлогије је 1931. примљен у јурисдикцију конкурентске Цариградске патријаршије.

У Паризу је Амфилохије до 1976, када се повратио у Југославију. Тек након четири године добија посао на Теолошкоме факултету СПЦ у Београду.

Амфилохијев ментор, митрополит кефалонијски Прокопије, оптужен је 1979. од масе вјерника Кефалоније за светогрђе: да је дјелове мошти локалног светитеља нудио на продају или их је продао. Захтијевају његово уклањање. Интервенцијом државних власти, Прокопије, бивши викар у грчкој армији, близак структурама војне безбједности, није ражалован, већ само умировљен. Амфилохије је Прокопија позвао да присуствује његовоме наречењу и хиротонисању за епископа банатскога СПЦ, са śедиштем у Вршцу. Церемонијал је обављен 15- 16. јуна 1985. у Београду.

О Амфилохију се у црногорској јавности тада мало зна. У интервјуу за словеначку „Младину” Амфилохије је 1988. казао: „Ја сам, ето Србин, премда сам рођен у Црној Гори. Мој брат је у Црној Гори секретар једне основне школе, и он се пише Црногорац!”

На Цетињу, Амфилохије први пут беśеди 1989. пред Манастиром, пригодом пријеноса посмртних остатака краља Николе.

Иако је дотадашни митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић, упокојио се 1993) још био жив, те имао свога помоћника (викара), Патријаршија у Београду, по хитној процедури и неуобичајено за своју праксу, Амфилохија из Вршца поставља крајем 1990. за митрополита СПЦ на Цетињу. На тај начин, послије више од три и по деценије странствовања, Амфилохије се вратио у Црну Гору.

 

Извор: "Антена М"

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.