header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Јовановић: Амфилохије, портрети из младости Штампај Е-пошта
субота, 21 април 2018
          ...Нема података ни да је служио за физички и ментално здраве пунољетне мушкарце обавезни војни рок у ЈНА. Али је, најкасније 1963. добио пасош – што је у то вријеме могуће само као преседан, уз одобрење југословенских служби безбједности. Наставиће школовање у Швајцарској и Италији... Слично питању пасоша, остаје за јавност непознато због чега Р. Радовића нијесу замонашили, нити за свештеника рукоположили у СПЦ?
 + + +
          У мирјанству Ристо Радовић – Амфилохије, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве (СПЦ), напунио је у јануару 80 година. Прошле се навршило 50 година његове црквене службе. Како је саопштено из СПЦ, 2012. отишао је у грађанску пензију, јер тако „СПЦ ослобађа терета да уплаћује доприносе у фондове”; међутим, „државна пензија не утиче на статус свештених лица, већ они и даље у складу са црквеним правилима и потребама обављају вјерску службу”…

Након основне школе у Морачи, Р. Радовић, стипендиста СПЦ, завршио је четворогодишњу Богословију „Светога Саве“ у Раковици, Београд. Његов земљак, Матија Бећковић записаће да је, почетком 1950-их, „Ћиро [Амфилохијев отац] одвео сина да га упише у Богословију”.


„Причао ми је данашњи црногорски митрополит [Амфилохије] како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме” („Враћање душе у чистоту: Бесједе, разговори, погледи”, Београд 1992).

Завршивши Богословију, Р. Радовић дипломира 1962. на Теолошкоме факултету СПЦ у Београду. У службеној биографији се наводи да је студирао и на тамошњем Филозофскоме факултету, али не и да је дипломирао.

Нема података ни да је служио за физички и ментално здраве пунољетне мушкарце обавезни војни рок у ЈНА. Али је, најкасније 1963. добио пасош – што је у то вријеме могуће само као преседан, уз одобрење југословенских служби безбједности. Наставиће школовање у Швајцарској и Италији. Из тога периода су и његове слике које објављујем.

Слично питању пасоша, остаје за јавност непознато због чега Р. Радовића нијесу замонашили, нити за свештеника рукоположили у СПЦ?

Свештеничку каријеру, пет година по стицању дипломе теолога, а као 29-огодишњак, започеће у Грчкој православној цркви (ГПЦ). Замонашио га је 1967. и у ђакона, па свештеника, рукоположио Прокопије Меноутис, митрополит кефалонијски ГПЦ. Добиће грчко име Амфилохије („два вода војске”). У ГПЦ постаје и архимандрит.

Премда је и у то доба, као и сада, Грчка пренапучена кандидатима за свештенике и свештеницима, за које је број парохијâ унутар ГПЦ ограничен, Амфилохије – иако монах, а не мирски свештеник – од Прокопија одмах добија парохије Спата и Коропио, које до 1973. опслужује и од тих парохијских прихода се по прилици издржава. Током већега дијела Амфилохијева боравка у Грчкој на власти је профашисичка војна диктатура. У Грчкој остаје до 1975. године.


Ново ухљебљење, као предавач – доцент, нашао је у Паризу, у установи под јурисдикцијом грчке Цариградске патријаршије – на Православноме богословскоме институту Преподобнога Сергија. Институт има контроверзно наслијеђе. Основао га је Евлогије Георгијевски, Рус, од Московске патријаршије одметнути, расколнички митрополит. Евлогије је 1931. примљен у јурисдикцију конкурентске Цариградске патријаршије.

У Паризу је Амфилохије до 1976, када се повратио у Југославију. Тек након четири године добија посао на Теолошкоме факултету СПЦ у Београду.

Амфилохијев ментор, митрополит кефалонијски Прокопије, оптужен је 1979. од масе вјерника Кефалоније за светогрђе: да је дјелове мошти локалног светитеља нудио на продају или их је продао. Захтијевају његово уклањање. Интервенцијом државних власти, Прокопије, бивши викар у грчкој армији, близак структурама војне безбједности, није ражалован, већ само умировљен. Амфилохије је Прокопија позвао да присуствује његовоме наречењу и хиротонисању за епископа банатскога СПЦ, са śедиштем у Вршцу. Церемонијал је обављен 15- 16. јуна 1985. у Београду.

О Амфилохију се у црногорској јавности тада мало зна. У интервјуу за словеначку „Младину” Амфилохије је 1988. казао: „Ја сам, ето Србин, премда сам рођен у Црној Гори. Мој брат је у Црној Гори секретар једне основне школе, и он се пише Црногорац!”

На Цетињу, Амфилохије први пут беśеди 1989. пред Манастиром, пригодом пријеноса посмртних остатака краља Николе.

Иако је дотадашни митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић, упокојио се 1993) још био жив, те имао свога помоћника (викара), Патријаршија у Београду, по хитној процедури и неуобичајено за своју праксу, Амфилохија из Вршца поставља крајем 1990. за митрополита СПЦ на Цетињу. На тај начин, послије више од три и по деценије странствовања, Амфилохије се вратио у Црну Гору.

 

Извор: "Антена М"

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.