header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: О Саборима и рецепцији - наставак одговора еп. Атанасију Штампај Е-пошта
субота, 21 април 2018

 ОГУГЛАЛОСТ И НЕНАВИЂЕЊЕ 

Својевремено сам, 2010, објавио текст „Огугласмо ли и замрзесмо ли?“ И тада, као и данас, било је готово исто:“У ове дане по Васкрсу, кад Црква пева о Пасхи као избављењу од туге и позива нас, речима Светог Дамаскина, да једни друге загрлимо и кажемо „Браћо“! чак и онима који нас мрзе, морамо се поново вратити методологији сведочења Светог Предања у доба у коме нас је Бог призвао у постојање.

           Наиме, вишегодишњи сукоби између „новотараца“ и „конзервативаца“ (око екуменизма, богослужења, случаја владике Артемија, итд.) одавно су многе од нас осуровили и учинили да заборавимо да мржња и бес нису хришћанска осећања. Пошто смо уверени да су они други „покварени“ и да не желе да појме нашу „изванредну“ аргументацију, почели смо да их ненавидимо, па чак и да желимо да нестану са овога света.

Било је тога и међу апостолима. Када су с Христом пролазили кроз једно самарјанско село, Самарјани су одбили да их приме и угосте, па су Воанергес, Синови грома, Јован и Јаков Заведејеви, од Христа тражили да спали село, како је то некад учинио Свети Илија с војницима царским који су дошли да га ухапсе. Господ их је оштро прекорео, рекавши им да ни не знају каквога су духа (очито, то није био Дух Свети), и да Син Човечији није дошао као уништитељ, него као Спаситељ.

Тога се увек морамо сећати, чак и када се у Цркви, преко неких њених чланова, огрезлих у самољубљу и самовољи, творе безакоња. И ти и такви носе лик Божји у себи, и за њих је Христос распет и васкрсао, па мржња према њима не само да није благословена, него је непосредно противна заповести Господњој о љубави, чак и према непријатељима, за коју је Свети Силуан Атонски рекао да без ње нико неће видети Царство Небеско. Ми се не боримо да победимо, говорио је Свети Јован Златоуст, него да придобијемо одељену браћу.

Свети Николај Жички, у једној белешци из оставштине, каже: „Што год ти желиш да се догоди другима, десиће се теби“. Закон је формулисан математички прецизно, јер, по оцу Георгију Флоровском, волети ближњег као себе самог не значи волети га као што волимо себе, него волети га зато што је ближњи наше истинско ја. Ако је Свети архиђакон Стефан молио Бога да не узме за грех онима који су га каменовали, а плод његове молитве било је обраћање Савла (који је Стефаново каменовање одобравао!) у Павла апостола, ко смо ми да желимо зло чак и онима који чине зло, макад и тамо где га не би смело бити – у Цркви? Сваког дана се неки Савле може претворити у Павла и, увидевши заблуду, постати ревносни вршитељ заповести Божјих, много ревноснији од нас, пуних себе и своје лажне праведности. Чак и да се то не деси, заблуделе не треба мрзети, него жалити. То је азбука наше вере.

Ко се радује подели у Цркви?

Ђаво.

Ко жели да подела буде дубља?

Ђаво.

Ко људе наговара да не слушају Свето Предање?

Ђаво.

Ко убија у нама веру, наду и љубав?

Ђаво.

С ким смо ако мржњом доприносимо поделама, ако се не молимо за заблуделе, ако заборављамо да су нам то браћа?

С ђаволом.

Одавно се у Цркви борим против екуменизма и модернизма, и добро знам како човек огуглава и пада у суровост срца. Јер је као у рату: сваки дан чујеш мрачне вести – неко осакаћен, неко погинуо, неко прешао на страну туђина. И не можеж више да издржиш, па се повлачиш у љуштуру од леда, и постајеш циничан и према себи и према другима. Као што су Београђани пили пиво испод својих суграђана, које су Немци вешали о бандере на Теразијама, тако огуглаш. Огуглаш од Гугл претраживача на Интернету, од читања вести с фронта.

А то ли је православно, то ли је Христово?

Није. И себи, и теби, читаоче, кажем: „Није“! Ако мрзимо, нисмо на путу Господњем. Огугламо ли, опет нисмо.

Није довољно бити правеверан. Морамо бити на путу правоживља.

Може се, и то врло брзо, десити да православни у Србији постану гоњена мањина. Екуменисти и модернисти у Цркви здружују се с глобалистима – евроунијатима у држави, и из тог не светог савеза могу се родити чудовишта каква је црква – организација у служби државе, лишена благодатног порицања световне таштине и христоликог голготско-васкрсног стремљења Оцу. Па ипак, чак и онда, кад нас поведу изван Града (јер, како рече Миодраг Павловић, остадосмо „без Града и без Закона“), кад нас поведу на Брдо лобање, морамо се сетити да молимо Оца да им опрости јер не знају шта раде.

Господе, Који си заповест нову дао ученицима Својим да љубе друг друга, обнови исту и упечати у душе и срца наша благодаћу Пресветога Духа Свога, како бисмо мислили не како ћемо угодити себи, него Теби, нашем Владару и Добротвору, и послужити ближњима нашим на корист и спасење. Молимо Ти се, Добротворе Милостиви, услиши и милостиво помилуј!

Да будемо савршени у љубави Твојој, Боже наш, да имамо нелицемерну љубав ка ближњем, принуди нас, Господе, благодаћу Свога Духа! Ко мисли да има љубав према Теби, а брата свог мрзи, лажа је и у тами ходи!

Зато, Милостиви, разгори душе и срца наша на љубав према Теби и према браћи! Молимо Ти се, као Милостив услиши и као Преблаг помилуј!

Амин, Боже дај! 

На жалост, од тада до данас ствар је отишла још даље, а љубави је, авај, све мање. И до тога је дошло у доба кад се више од свега причало о љубави као основи „евхаристијске еклисиологије“. Зашто је тако? Свако треба да погледа у своје срце.

        ИМАЈУ ЛИ ЛАИЦИ ПРАВО НА ГЛАС? 

Године 2010, кад сам од владике Атанасија, скупа са још некима чије му се мишљење није свиђало, назван „смућеним мутиводом“ ( као што сам сада „свезнали незналица“), написао сам текст „Из историје „смућених мутивода““, о томе да и лаици у Цркви имају право на своје мишљење:

Црква Божја је, увек и свагда, била јединство клира и лаоса у Христу Исусу, Господу нашем. Док су паганске масе увек биле заинтересоване за најпримитивнију магију, па су их високи посвећеници теургијских тајни незнабоштва презирали, лаос је у Цркви од свог епископата свагда очекивао и молио се да његове владике „правилно управљају речју истине Божје“, али и да му се објасни шта се дешава у Дому Господњем. Није нимало случајно да су Источни патријарси 1848. године, у својој посланици, написали да сав народ Божји чува истину Октривења.

Када се лаици укључују у црквени живот, то је знак њихове истинске заинтересованости за спасење и напредак Цркве.

Сетимо се да су људи без теолошких диплома, попут Алексеја Хомјакова и Георгија Флоровског, значајно допринели обнови светоотачког начина мишљења.

Познати руски мислилац Сергије Аверинцев, у свом огледу „Еволуција византијске философије до 7. века („Источник“ 7-8/ 1993.), описује резлику у односу према својој вери обичних хришћана и обичних пагана, као и реакцију хришћанске и паганске елите на сопствени народ:

Ма како дволичан био однос хришћанских маса прeма свoјој eлити, оне се нису престајале изyзетно живо занимати за догматику коју је за њих формулисала eлита, улажући у те фомулације неке властите асоцијације (чију логику је каткад тешко реконструисати). Са гледишта елите, интерес хришћанских маса за теоријско-богословска питања био је чак одвећ велик, опасно велик и не би било лоше да му се поставе границе. Схватања елите изражена су у познатој јадиковци Григорија из Нисе, да је постало немогуће купити хлеб или окупати се у купатилима, а да се од пекара или радника у купатилу не чује предика о односима ипостаси Оца и Сина. Код паганских новоплатоничара ми такве жалбе не срећемо. Пекар или радник у купатилу тешко да би им често досађивао, тумачећи којекако прелаз од Једног ка Уму. Пагани из нижих слојева нису испољавали ни најмањег интереса за метафизичко-теолошке проблеме и ствари; то није улазило у њихове навике религиозног понашања. Они су се задовољавали уобичајеним обредима и напросто ништа нису знали о разлици између „саопштивог“ и „несаопштивог“, између „Ума мишљеног“ и „Ума мислећег“. Мрмљајући молитву паганским боговима (и старајући се да га не затекне при том монах који пролази), сељак-паганин није размишљао о томе да је божански Прокло поделио молитве на „демијуршке“, „карасичке“, „зоопијске“ и „телесиургичке“, да је још строго упозоравао против мешања тих врста. Њему за разлику од хришћанског простог човека, нико није сугерисао да је он дужан да се занима за сличне ствари. Уосталом, шта рећи о простим људима, ако такав стуб паганске елите из времена Јулијана, као Либаније, будући носилац не философске, већ књижевно-реторичке културе, ништа ниje желео знати о новоплатонском учењу! Да би се оценио контраст, довољно је за тренутак себи представити немогућу ствар: да неки хришћански колега и супарник Либанија, тј. блистави престони проповедник попут Јована Златоустог, потпуно игнорише основе тринитарне догматике. То њему нико не би дозволио - али ни он сам то себи не би дозволио. Случај Либанија (наравно, уопште не и једини) показује да публика новоплатоничара није била чак ни крхки уски круг паганске елите. Публика новоплатоничара били су сами новоплатоничари, и при том не само по вољи историје, него и по властитој вољи.

Овде је још један моменат коме није тако лако одати признање. У поменутој јадиковки Григорија из Нисе необично прелазе један у други два различита, чак узајамно искључива осећања: бес интелектуалца – платоничара који сматра да су пекар и радник у купатилу незналице, и забринутост епископа који је узнемирен тиме што су они јеретици. Интелектуалац може занемарити оно што се дешава у главама лаика, али епископ не може. Пекару и раднику у купатилу од тога, благо говорећи, није увек лакше, али је то друго питање. Њих је могуће разуверавати, могуће је – и што даље то више- подвргавати их мерама принуде; немогуће их је оставити иза врата, искључити их из идејног живота. Механизми који делују унутар „вертикалне“ структуре цркве, доводили су до тога да су човек елите и човек масе били принуђени да нешто захтевају један од другог и да нешто дају један другом.

Интелектуална слобода и једног и другог била je тиме осетно ограничена, а противречности између њих нипошто нису биле примерене. Па ипак у овоме што се десило неоправдано је видети само назадак. Обојица су морали прихватити један другог озбиљно и више нису могли напросто да прођу један поред другог, као што је новоплатоничар пролазио поред непосвећених. Човек масе је од човека елите добијао неку могућност да завири иза граница свог свакодневног видокруга, човек елите се код човека масе учио способности за наду, чијом тајном су увек владали убоги. У најмању руку, тако је у најбољим случајевима и бивало - на пример у случају Јована Златоустог и његових слушалаца, антиохијских и посебно константинопољских<<

Да поновимо речи Аверинцева: лаике који постављају питања, „могуће је разуверити, могуће је – и што даље, то више – подвргавати их мерама принуде; немогуће их је оставити иза врата, искључити их из идејног живота“.

У историји Цркве најчешће се дешавало да виши и нижи клир уносе смутњу и немир у Цркву Божју. Арије, Несторије, Севир Антиохијски, итд – били су клирици и јересијарси. Али, дешавало се да и неки лаик, потову у кризним временима, постане „смућени мутивода“. Њему је, и онда и данас, збивања у Цркви требало разјаснити, и мутну воду у којој се нашао разбистрити. Јер, као што нам каже Аверинцев, учени клирик и неучени лаик не могу тек тако да пролазе један поред другог „као што је новоплатоничар пролазио поред непосвећених“.

 Томе се надамо, ми, лаици, данас и овде, у нашој Мајци Цркви.

Надали смо се, наравно, узалуд. Лаике, чланове народа Божјег, нико ништа није питао. Између осталог, ни о новом нацрту Устава СПЦ. У Русији, међутим, постоји тзв. Међусаборско саветовање (https://mospat.ru/ru/2009/07/27/news3802/), где људи имају могућност да изнесу своје примедбе и предлоге на нацрте битних црквених докумената, и њихов глас се, макар делимично, уважава.  Дакле, и мирјанин може да упути примедбе. (http://www.pravmir.ru/plenum-mezhsobornogo-prisutstviya-yarkaya-i-plodotvornaya-diskussiya/). Срби, чланови лаоса, о томе могу само да сањају. Јер, ако нешто кажу што се не свиђа извеснима одмах бивају проглашени за псевдозилоте.   

 ВЕЋИНА И ИСТИНА     

Питање усвајања новог Устава СПЦ је више него озбиљно. Ако се озбиљно не размотре све кључне теме и тезе овог документа, ако се он усвоји на брзину, какве последице могу бити, чак ако за њега буде већина архијереја на сабору? Да се разумемо:  немам намеру да поричем власт Сабора СПЦ – никако! Па ипак, имам право на недоумице. Да ли је одлука сваког архијерејског сабора без истинске рецепције Цркве нешто што се подразумева као одлука самог Духа Светога? Да не бисмо погрешили, цитирајмо познатог теолога, свештеника Јована Романидиса (Светоотачко богословље, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2005, стр. 74-78):

Оно у чему се слажу сви хришћани, и православни и јеретици, јесте да је Свето писмо богонадахнуто. Ипак, још нисмо истражили шта је то богонадахнутост, премда је Свето писмо суштински богонадахнуто.

Ово посебно оснажује оно што се налази у самом Светом писму, где Христос обећава апостолима да ће им послати Духа Светога који ће их водити „у сваку истину“ (уп. Јн. 16,13). Тако је Христос тај који шаље Духа Светога, а Он је тај који води у сваку истину.

Сада се, међутим, јавља питање: коме заправо Христос даје Духа Светога и ко заправо води у сваку истину?

Паписти одговарају и кажу да се Дух Свети даје пре свега апостолима, а преко апостола га примају и сви епископи приликом рукоположења, а потом они постављају свештенике на исти начин. Ово уверење паписта изгледа исправно када је у питању хиротонија њихових епископа, приликом које, онај ко рукополаже говори рукополаганоме:„Прими Духа Светога!“ Из овога може настати уверење да је рукоположени читав свој живот до тада живео без Духа Светога кога је примио  у часу своје хиротоније.

Ерминевтичко дело Светог писма јесте неизбрисиво дело Духа Светога. Дух Свети је тај који је водио тумаче ка исправном тумачењу Светог писма. Како се, међутим, ово збива?

Често у медицинској науци, када кажу да одређени лек лечи одређену болест, знају, из ранијих испитивања, како тај лек делује исцељујуће у одређеном организму. У свакој науци, када кажу да се нешто догађа, то нешто увек могу да објасне.

Овде пак имамо питање: како Дух Свети силази, где силази и у чему се тај силазак састоји? Оно што неки кажу, да када неки васељенски сабор одлучи нешто, да је то непогрешиво пошто су васељенски сабори богонадахнути… јесте као да нас приморавају да прихватимо као исправно учење оно што је одлучио и разлучио неки васељенски сабор. Ово је дух учења о непогрешивости папе.

Свакако, истинито је тврдити да је васељенски сабор непогрешив, да учи непогрешиво, да је то што учи корисно за нашу веру, итд. Да, али како долази до тога да је непогрешив? Зашто је непогрешив? Зашто су његове одлуке непогрешиве?

Савремена православна теологија говори веома много о богонадахнутости. Али колико сам упознат, видим да говоре о богонадахнутости, но нисам пронашао обележја богонадахнутости код оних који о њој пишу. Рекли смо да се и православни и паписти и протестанти слажу у томе да је Свето писмо богонадахнуто. Шта, међутим, значи богонадахнутост? Да ли су богонадахнути били само пророци и апостоли? Да ли након апостола немамо богонадахнутих људи? Да ли нема богонадахнутих списа осим Светог писма? Ако таквих људи има, ко су богонадахнути људи? За пророке знамо да су били богонадахнути. Али и апостоли су били богонадахнути. Али осим њих, ко су ти други који су богонадахнути? Такође, да ли постоје различити стадијуми богонадахнутости и како се они разликују? Како човек бива надахнут од Бога и како знамо да је неко надахнут од Бога, а не од ђавола или од сопствене маштарије?

Христос, када је рекао да ће нам дати Духа Светога који ће нас водити свакој истини, није говорио о васељенским саборима, није, дакле, рекао да ће Цркви дати васељенске саборе. Сабори нису споменути у Светом писму. Христос је једноставно рекао да ће Дух Свети бити Онај који ће нас водити пуној истини. Међутим, пре овога, рекао је: „Ако имате љубави међу собом, ја и Отац мој доћи ћемо и настанићемо се у вама“; а такође је рекао: „Сада ме видите, али ме касније нећете видети.   Али ако будете имали љубави поново ћете ме видети. И Дух ће доћи и настаниће се у вама и водиће вас свакој истини.“ (в.Јн. 14-17)

Све ово што говори Христос, а што се налази у Јеванђељу по Јовану, које свештеници читају на Велики петак, јесу поглавља од темељног значаја. Зашто су ова поглавља од темељног значаја? Зашто је толико значајна ова првосвештеничка молитва Исусова? Зашто се Христос молио за јединство апостола? За које се јединство молио? Можда за јединство Цркве? Какво је то јединство? Речи, да ће нас Дух „водити у сваку истину“, када их је Христос изговорио, постављене су на најбоље место. Које је то место?

Поглавља 14-17, Јеванђеља по Јовану, показују читав напредак духовног стања апостола у вези са љубављу и говоре о томе шта је последица љубави. Потпуни лик љубави се пак открива у опиту обожења. Обожење је пуноћа љубави. Тако љубав, која извире из искуства обожења, постаје савршена за исцељење човека.

Ова љубав почиње да делује када Дух Свети уђе у човека, када човек постане станиште и храм Духа Светога. А када дође Дух Свети, и када се насели у човеку, са собом доводи и Оца и Сина. Тако у човеку тада пребива читава Света Тројица. Али како човек зна да је постао храм Духа Светога? Како се у то може уверити? Прави духовни оци знају када је неко њихово духовно чедо примило Духа Светога и постало храм Духа Светога. Постоје одређена светоотачка мерила о томе. Која су [то мерила]?

Када је Христос говорио о изливању Духа Светога на Цркву и на верне, није говорио у апсолутном смислу, није мислио да ће га послати читавој Цркви уопште, нити је мислио на то да, пошто владике и свештеници имају прејемство рукоположења, да ће га тако задобити читава Црква.  Није мислио да због хиротоније епископа постоји икакво јемство да ће се Дух Свети настанити једино у јерархији. Постојање епископа није јемство да је сабор надахнут Духом Светим. Чињеница је да су постојали многи епископи који су осуђени као јеретици. Да су ти епископи имали Духа Светога, не би запали у јерес. Али хиротонија епископа не представља доказ или јемство, да у сваком епископу неизоставно борави Дух Свети. Тако, није благодат архијерејства  та која води Цркву „свакој истини“.

Христос овде говори о нечему другом. Оци јасно кажу да Христос овде говори о два стања. С једне стране, Он говори о просветљељу, а са друге стране говори о обожењу. Када Христос каже да сви буду једно, на кога мисли? На апостоле свакако. Он дакле, моли Оца да апостоли буду: ...једно као ми (Јн. 17.11). Не каже један него једно. Како су пак Отац, Син и Свети Дух једно? Одговор: уједињени су у једно, по слави (енергији) и по суштини. По лицима, по Ипостасима, нису једно. Јер лица Свете Тројице, кажу оци, нису смешана међусобно. Јединство Свете Тројице јесте суштина или природна енергија суштине, дакле слава. Отац, Син и Дух Свети јесу једно. А како ћемо ми постати једно, међусобно и са Светом Тројицом? Шта ће бити то што ће нас сједињавати? Одговор: биће то јединство по слави.

Дакле, као што су Отац, Син и Дух Свети једно по слави, пошто имају заједничку славу, тако ћемо и ми бити једно, када сви будемо учествовали у слави Божијој, када дакле, сви ми, или неки од нас, постанемо достојни, када постанемо учесници благодати Духа Светога и нестворене светлости. Када се, дакле, један човек прославља, тада постаје заједничар нестворене славе Свете Тројице, тако да се сједињује са Светом Тројицом, али и са људима који су тада сједињени са славом Божијом. Тако оно, за шта се Христос молио на Тајној вечери јесте – прво, за очишћење њихово, након тога за просветљење и напокон за њихово обожење. Тако се речи: „…који ће вас водити у сваку истину“ не односе уопште на све људе него на оне који приме опит обожења. Када, дакле, човек достигне обожење, само је тада вођен у сваку истину. Достизање сваке истине (не о створеном свету него о Богу) постаје познато само у опиту обожења.

Пошто су сви оци имали овај опит или образ, пошто су или били у стању просветљења или у стању обожења, због тога су сви имали исто схватање Светог писма и сви су на исти начин тумачили Свето писмо у главним моментима, а то важи и за њихова тумачења других отаца Цркве.

Али шта значи ово што је речено? Да ли су они који се налазе у стању просветљења или обожења богонадахнути или нису? Одговор: они, природно, јесу богонадахнути. Јер шта богонадахнутост значи? Значи да је неко надахнут од Бога. А шта је супротно томе? Када је неко надахнут од ђавола и демона. Такав је ђаволонадахнут или демононадахнут. Виши вид откривења који такође јесте богонадахнутост, јесте онај који су имали апостоли у дан Педесетнице. Кључ православне теологије за разумевање богонадахнутости јесте Педесетница. Ако је неко у стању да схвати значење Педесетнице за светоотачко предање, тада ће, ако и није теолог, у најмању руку знати шта је теологија и шта је теолог. Као што није потребно да неко буде лекар да би знао шта је медицинска наука и шта је лекар, на исти начин неко може да зна шта је теологија и ко је теолог и ко су теолози, а да сам није теолог.

Дакле, по учењу Цркве, само богонадахнути људи доносе богонадахнуте одлуке. Истовремено, ове речи оца Јована Романидиса показују да Христова молитва „да сви једно буду“, нема никакве везе са екуменизмом.   

 Уосталом, сам владика Атанасије приликом скупа на Криту 2016. је рекао:     

   Јер, како веле Источни Патријарси, код нас је „тело Цркве, тј. верни народ чувар вере“, што јасно говори да постоји и добро, црквоградитељско ревновање за веру, и оно је похвално, јер по Св. Василију:“Одлуке(…) у Црквама бивају од оних којима је поверено предстојавање њима, а потврђују се од народа (…)“. Овим Свети Василије указује на истину да и сами Сабори Цркве подлежу рецепцији = усвајању њихових одлука од Тела Цркве, па ће тако бити и са одлукама овог Светог и Великог сабора. Свакако да синодалност, тј. Сабори Цркве имају последњу реч, али, нажалост, било је и лажних сабора, и зато христолико ревновање народа Божјег за Дом Божји ( Јн.2,17) треба уважавати, као што је било у случајевима када је верни народ одбранио Правосалвље од насртаја унијаћења. ( Епископ Западноамерички Максим, Дневник са Сабора, Лос Анђелес 2016, стр. 89-90).        

О овоме је реч. Можда грешим, можда сам у заблуди кад, на основу извесних аргумената, доводим у питање предлог новог Устава СПЦ, али то не радим да бих ратовао против епископата СПЦ, него затом што сматрам да нечем тако битном не можемо приступити без озбиљне црквоградитељске расправе, у којој треба да учествују и епископи, и свештенство, и народ.

НАСТАВИЋЕ СЕ, АКО БОГ ДА    

Последњи пут ажурирано ( недеља, 22 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.