header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Осврт на полемику В. Димитријевић - бивши еп. захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић Штампај Е-пошта
недеља, 22 април 2018

Христос васкрсе! Поштована редакцијо,

Изградила сам једну навику да читам сајтове: светосавље.орг; борба за веру; спц.рс и хиландарски сајт, то ми је редовно штиво, уз молитве, Свето Писмо и Псалтир.

Као нововерница која је дуго живела у иностранству, неупућена у дешавања у Србији, ослањам се на ауторитете унутар наше Цркве и на писце као што су епископ Атанасије и други.

Међутим из праксе на неким пројектима у иностранству, научила сам да је од животне важности ЧУТИ шта мисли опозиција или пак шта мисле другомишљеници унутар наше Цркве.

И то је постала такође навика!

Кад један инжењер направи неку направу, он има референтну групу коју пита: Шта овде не ваља и шта је још потребно урадити? И ми смо дужни да му искрено кажемо шта то није добро и шта је пропустио и шта још ту недостаје. Референтна група се увек састоји од лаика и професионалаца, као и свих оних који на било који начин зависе или употребљавају ту направу. Увек се тражи да се врло оштро искритикује апсолутно све, јер је то гаранција да ће та направа или продукт тако бити доведен до савршенства.

Дакле велики, прави ствараоци кажу: Реците нам шта овде не ваља, молимо вас, како бисмо то могли да усавршимо.

Сад замислите тај шок за мене, када одједном овде и код неког спонтаног критиковања чујем: Ма ко си ти и ко тебе пита, и шта ти знаш... ( пљуне на човека и залепи му етикету, како то др. Димитријевић каже...)

Ја мислим да је потребно изградити културу општења и полемике, јер је врло тешко да се прате два ауторитете као што су др. Димитријевић и еп. Атанасије, а да се задржи љубав и поштовање за обојицу.

Обојица су интелектуалци, продуктивни, врло утицајни градитељи јавног мњења и то би требало урадити због нас читалаца...погрешним тоном се дискутују животно важне ствари за све нас, погрешно је и то што се не држе теме. Еп. Атанасије напада личност човека и покушава да га унизи, умањи, тако да се човек не може више да препозна ( врана, гавран, итд.). Самим тим понижава и нас, своје поштоваоце и читаоце.

Можете ли молим вас уложити мало труда ту и исправити нешто?

Мене је непријатно изненадила писанија епископа Атанасија, непоштене су ту неке битке и воде се на штету свих нас...жао ми је због тога. Сви смо ми Димитријевићи и Јефтићи, не заборавити то, јер се зна снага писане и објављене речи! Православни интелектуалци  имају велику одговорност пред свима, не губите то из вида никада, побогу! Сачувајте и ваше и наше достојанство тиме што ће те забранити да се у текстовима унижава личност човека, ма ко он био.

Исте ствари могу се рећи на хиљаду начина, изабрати пристојност приличи једном епископу, јер како га можемо иначе волети? Док др. Димитријевић има, иако не злоупотребљава често, једну већу слободу израза. Или кад то ради онда је то врло симпатично. ( негде је једном полемисао и цитирао некога ко му је изузетно ишао на живце, па је цитат остао недоречен, за закључком др. Димитријевића: трт, трт....

Хвала за важне текстове на вашем сајту и за ваш озбиљан рад на њему.

Опростите.

Поздрав од Росе Петровић

Последњи пут ажурирано ( недеља, 22 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.