header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow РЕЧ СВЕТООТАЧКА arrow Владимир Димитријевић: Одговор еп. Атанасију (3)
Владимир Димитријевић: Одговор еп. Атанасију (3) Штампај Е-пошта
недеља, 22 април 2018

 ЗАШТО ЈЕ ПРОГОЊЕН ОТАЦ ЈУСТИН?

Владика Атанасије ме је, у свом осврту објављеном у „Светигори“, обасуо погрдама, а ја ћу њега обасути цитатима (и то његовим сопственим). Јер, тема читавог овог спора је – да ли неко, ко није епископ, а жели добро својој Цркви и свом роду има право да нешто каже кад осети да то треба рећи – рецимо, ако мисли да нацрт новог Устава СПЦ није добар. По ко зна који пут – имати свој став не значи порицати епископски ауторитет. Али, то значи трудити се да стекнеш слободу у Христу, пре свега слободу од греха, а затим и слободу да кажеш оно што сматраш црквоградилачким. Додуше, тај пут није лак. Никад није ни био.

         Слобода у Христу мора се плаћати, и плаћали су је увек они који су волели Христа и Цркву. Такав је био и Св. Јустин Ћелијски, о коме владика Атанасије (Јевтић) пише (у књизи „На богочовечанском путу“), а поводом Јустиновог рада на часопису „Хришћански живот“ у коме је Свети авва био против сваког реформизма. Цитат почиње речима Јустиновим:Има их који траже реформизам у Цркви, а не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву исто што и деформизам. „Хришћански живот" је против тога; он стоји на православном гледишту када тврди да нам је у Светитељима показан православни пут за преображај и личности и друштва: реформирај најпре себе благодаћу Духа Светога, а Господ ће сам кроз тебе реформирати друге. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних Светих Отаца и Подвижника, заразили смо се кожним, корним западњачким реформизмима. Заборавили смо заповест: „Не саображавајте се овоме веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божја" (Рм. 12, 2)".  
 
Преподобни Јустин Ћелијски

Због оваквог усправног и исправног става свога, невоља је Отац Јустин имао и пре тога, када се заузимао за материјално и духовно добро и напредак својих ученика у Богословији. Због једног таквог случаја, извесни архијереји који су се осетили његовим писањем погођени, хтели су да јеромонаха Јустина изведу на суд Светог Синода. Непосредни повод ie било његово „Отворено писмо Св. Синоду" објављено у „Хришћанском животу", бр. 10, 1924. године. Од суђења га је ослободио Свјатјејши Патријарх Димитрије, његов надлежни архијереј, одговоривши дотичним архијерејима да оно што је Отац Јустин написао сушта је истина. Иначе, Патријарх Димитрије је волео и ценио јеромонаха Јустина и овом приликом, позвавши га себи, очински благо му је рекао: „Знаш, синко, ти си добар монах и све је добро, само треба мање да пишеш, јер имаш оштро перо, па неке људе то заболи".

Међутим, ни Свјатјејши Патријарх није могао спречити да се и на верном слузи Христовом Оцу Јустину испуни светописамска и светоотачка истина да „правда на овоме свету иде на ногама страдања". Сви Божји људи, а особито ватренији и ревноснији делатељи у Винограду Господњем, од апостолских времена до данашњег дана увек су пролазили кроз невоље, искушења и страдања. Носећи и сведочећи Истину Божју, они су увек око себе наилазили на отпор и противљење. Јер је врлина тешка и опора ствар за људе који нису готови да због ње поднесу самоодречни труд и жртву. Зато је судбина свих врлинских и ревносних у делу Божјем људи та, да махом наилазе на отпор и противљење око себе, и да на крају буду и прогоњени. Тако је било и са Оцем Јустином. И он је у лето 1927. године, иако формално само „премештен", у ствари протеран у Призрен. Непосредни повод за премештај у Призренску богословију био је тај што је, после указивања Оца Јустина да рад тадашњег ректора у Карловцима М. П. иде на вишеструку штету Богословије, од стране послатих комисија констатовано да је о. Јустин у праву, па је дотични ректор пензионисан. Клевете које је ректор, да би себе одбранио, бацао тада на Оца Јустина показале су се сасвим лажне и он је потпуно оправдан, али је ипак „по потреби службе" премештен у Призрен. Иза овог „премештаја" стајала је јасна намера оних који су га протерали да на тај  начин угасе и часопис „Хришћански живот", што је заиста и постигнуто (јер у Призрену није било услова за издавање и штампање). У чланку написаном поводом тога (Чланак се звао „Apologia de via mea = Одбрана мога пута", у „Хришћ. животу", бр. 8-9, 1927. г. ) Отац Јустин не тугује нити жали због личног прогона и страдања („Човек човека гони — мољац мољца гони, писао је он. Шта је страшно у томе? Ништа"), нити пак толико због часописа  „Хришћанског живота". Али он осећа потребу да брани свој православни пут и став, јер тиме брани Истину. Тим поводом он пише:  „Ја морам да браним пут којим идем, не што је мој већ - Његов, Христов, што га је Он открио, Он пропутио, Он осигурао. То је први и једини пут из смрдљивог понора земље  до  у  врх  мирисног неба. Први и једини, и - другог нема. Сви остали путеви свијају се у прстен безизлазних ужаса. Његов пут је Његова бескрајна и бесконачна Богочовечанска Личност. Ступи ли човек на њ, ступа у Истину вечну и Живот вечни, јер су Пут, Истина и Живот једносушни у Господу Исусу ... Жалосна је душа човекова до смрти и иза смрти, ако јe чудотворни Господ не изведе на пут Свој богочовечански. Тај пут Христов чува се у Православној Цркви Духом Светим кроз Свете Оце... Ако сам ја Јона на броду Српске Цркве, баците ме у море, само нек се утиша бура, само нек се брод спасе. А мене ће можда гостољубиви кит неки примити у утробу своју, и кад затреба избацити на обалу... Добро је дошло свако страдање незаменљивог Господа ради. Што више страдања туткају на веру моју, она се све дубље зарива у срце моје. За хришћанина страдања су чистилиште; и још - пролеће за душу његову, и освежење, и подмлаћење... У борби за Православље, ја сам светоотачким путем право ишао православној Истини Христовој, и никад нисам људима угађао, јер кад бих још људима угађао, онда не бих био ни последњи слуга Христов. Ја сам још непрестано убеђен да се само усвајањем светоотачке идеологије и подвижничког схватања Православља може оживети наше замрло, наше парализовано осећање црквености... И док светови тутње над нама и греси наши у нама, христочежњива православна душа чезне за саборним са свима Светим животом у Господу Христу, за саборним са свима Светим радом у нашој многонапаћеној Цркви, чезне и молитвено јеца: Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима помињући, сами себи и један другога, и сав живот свој, Христу Богу предајмо. Теби Господе!"

И заиста је штета била што је „Хришћански живот" овако брзо и на овакав начин угашен. Јер у њему су многи, особито млађи подвижнички и мисионарски   настројени   пастири,   налазили богат православни материјал и подршку и одушевљење за свој рад. На мишљење  уредника овог строго црквеног и православног часописа многи су обраћали своју пажњу и не само обавештавали се, него и стицали ширину васељенског Православља и хришћанске љубави за сву православну браћу своју у свету, особито за страдалнике и исповеднике у   Русији, под  новим  Диоклецијаном. Осим тога, часопис је редовно пратио и сва црквена и богословска   кретања у Православљу, и углавном се поклапао са мишљењем Св. Архијерејског Сабора о свим реформаторским новачењима, која су долазила од тадашњих Цариградских  Патријараха  и  њихових „Свеправославних конгреса" и припреманих „Васељенских Сабора" (на што се Отац Јустин и тада и све до недавно критички освртао), или од антиправославних руских „живоцрковника". Такође је и тада, као и касније, он у овом листу указивао на опасности од римске унијатске пропаганде и неприхватљивог за православног човека папизма и протестантизма. Осврћући се на један тадашњи римокатолички позив Православнима да приђу и подчине се Римској цркви и папи, Отац Јустин пише: „И наши православни пророци нешто знају и нешто пророкују. Знају они вашу тајну, и чудна пророштва пророкују. Јесте ли чули њихова пророштва? Ако нисте, ослушните их. Мали је човек, сувише мали, па био он и папа, да би ми могли оставити Богочовека и да би пришли човеку. Ми смо сувише продубили и обнажили треће ђаволово искушење, да би нас њиме могли саблазнити. Папопоклонетво - човекопоклонство изазива сетан осмех на жалостивој души православној, и она се даноноћно моли Сладчајшем Господу, да све човекопоклонике поведе путем Богочовечанске Истине у Живот Богочовечански... Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли римокатолику ући у тајанствено царство Православне Цркве. Иза свих реторских и схоластичких дефиниција о човаку, за њих је на крају крајева, човек — механизам, који се може покренути на рад и ставити у покрет, само ако га навије главни механичар из Рима" („Хришћ. живот", 5-9, 1927. г.). У листу је, на крају, било одличних богословских, како научних тако и популарних чланака из свих области, и такође превода Светоотачких дела, која је углавном сам Отац Јустин преводио (Беседе Св. Златоуста, Св. Макарија Египатског, Св. Јефрема и Исака Сирина, а нешто касније и Паладијев Лавсаик, који је изашао као самостална књига у две свеске). Ово духовно штиво одувек је живо интересовало и Оца Јустина и наш православни народ, зато је он подржавао и похваљивао све што се тада и касније код нас појављивало из те области. Иако сам није никада стигао да оде у Свету Гору Атонску, увек је препоручивао и верницима и свештенству, а поготову монасима, да поклонички посећују Свету Гору и уче се светогорској побожности и ревности у подвижништву. Иако није имао прилике да оде у Свету Гору, Отац Јустин је духовно одржавао везе са овим духовним и подвижничким центром Православља, што је и разумљиво било за њега који је био истога духа. Сам нам је говорио да је ипак имао прилике да упозна неке Светогорце који су наилазили кроз нашу земљу, као што је био архимандрит о. Кирик, чије је духовне поуке и подвижничке савете Ава веома ценио и доживотно спомињао. Један такав кратак душекористан савет он нам је често понављао и препоручивао. Састоји се у томе да у скоро свакој прилици човек треба да се помоли овом кратком светом молитвом: „Господе, опрости и помози!"

У Призренској богословији је Отац Јустин остао само годину дана (од августа 1927. до јуна 1928.), а онда је поново враћен у Сремске Карловце. Иако је провео само једну годину, он је у Призрену стекао општу љубав ђака и наставника, јер је својим животом и радом заиста показао да „богословље није дијалектика ни спретно жонглирање текстовима Светог Писма, него живо и делотворно урастање у велику тајну Христа и Цркве", како пише о њему један од његових тадашњих призренских ученика. Тако је било и пар година касније, када је био професор у Битољској богословији (од 1932. до 1934. године), о чему нам сведоче и писма његових ученика и њихова жива сведочанства.           

Нове невоље Оца Јустина настале су у Карловцима по смрти ректора проте Добросава Ковачевића (9. октобра 1929. г.). Тада је од Светог Синода назначен био Отац  Јустин за вршиоца дужности ректора. Он нам је сам касније говорио да је тада заиста желео да постане ректор Богословије, не из неког славољубља, него само зато да би могао да боље организује живот и рад младих богослова, на   већу   корист   Српске   Цркве. Међутим је, већ у марту 1930. године, за ректора постављен не један  од  професора   Богословије, него професор женске гимназије из Београда Н. Б., човек са стране и сасвим другачијих схватања од Оца Јустина и већине професора. Између њих не задоцни да дође до сукоба, сукоба између самопожртвованог подвижника и бонвиванског господина. Ово се одразило и на извесну поделу међу ученицима, те је нови ректор почео прогоњење ученика који су волели Оца Јустина и остали му духовно привржени. Моћници и они који су власт имали били су на страни ректора, и Отац Јустин је поново удаљен из Карловачке богословије. Овога пута је упућен на један тежак посао ван земље, али је то на крају изашло на увећање подвига његових а на већу славу Божију и корист Православне Цркве.         

По одлуци Св. Архијерејског Синода Српске Цркве, половином децембра 1930. године, упућен је Отац Јустин као пратилац и помоћник епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу), делегату Светог Синода у Поткарпатску Русију у Чехословачкој. Њихов задатак је био да помогну у бољем тумачењу Православља и бољем црквеном организовању православних у Чехословачкој, особито у Подкарпатским крајевима где су се последњих десетину година тамошњи хришћани почели враћати у Православље из насилно им наметнуте у ранија времена уније са Римом. Ову помоћ од Српске Цркве тражили су сами хришћани из Чешке, и зато је тамо већ боравио и радио епископ Нишки Доситеј. Сада је требало, опет ненаметљиво, конкретније помоћи овој православној браћи, поготову што је црквена ситуација у Чехословачкој,  због, подвојености и  самих православних, била сложена. Српска Црква се на то са апостолском љубављу одазвала упутивши Епископа Јосифа и Оца Јустина.  

 Тако је писао јеромонах Атанасије, показујући да црквоградилачка слобода Светог Јустина Ћелијског није наилазила на разумевање власт имајућих у Цркви Господњој. Па ипак, отац Јустин није могао да је се одрекне, јер би самог себе порекао, као што никад није пао у искушење да напусти своју Цркву и иде путевима раскола. 

Бог зна да потписник ових редова нема намеру да себе компарира, по било чему, са Оцем Јустином, јер није достојан ни име да му помене, а камо ли да се с њим пореди. Па ипак, како је Свети Јустин говорио, ако сам и пао, ја нисам од Господа отпао – ја се за њега држим макар једном сузом, макар једним уздахом. И у том уздаху је, између осталог, и жал због оваквог стања у Цркви нашој, наслеђу Светог Саве, у доба кад, како рече афористичар Александар Баљак, „главе просто лете колико је мисао слободна“.

АКО БОГ ДА, НАСТАВИЋЕ СЕ

 

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.