header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Александар Радојчић: Љубав која пржи Штампај Е-пошта
понедељак, 23 април 2018
         Пратећи полемику коју води Владимир Димитријевић са умировљеним Епископом Атанасијем Јевтићем, у мени се произвело сијасет емоција. Оне се крећу од радости до гркости, која попут пелина натапа моје биће. Радостан сам што се на Вашем сајту могу читати осврти и виђења др Димитријевића која су различита од ставова Архијереја Јевтића. Чемер, јад и тугу производи начин обраћања Владике Атанасија Димитријевићу. Неко је написао да је "стил карактер" шта на основу Јевтићевог стила могу закључити о његовом карактеру?
          Током прошле године, тачније марта месеца, водио сам полемику на овом истом сајту са др Димитријевићем. Раземењивали смо ставове који су читаоци оцењивали. Ја сам је завршио. Свако од протагониста те коресподенције остао је при својим назорима. До дана данашњег. Бејаху на сцени историјска питања, животна о којима сваки хришћанин размишља, ако не баш сваки ја и Владимир засигурно. Преписка је обиловала оштрим речима, иронији смо прибегавали обојца али никада поцртавам никада нисмо један другог вређали. Штавише, мислим да кад је погледам са ове временске дистанце, Владимир је за разлику од мене био умерениј. Наши аргументи су били подкрепљени чињеницама, нисмо прибегавали argumentum ad hominem што наш Архијереј обилато чини у односу не само на Димитријевића већ и на све остале са којима је водио полемику. У многим богословским питањима се не слажем са братом Владимиром, но у једном смо јединствени ми, ја и он смо део мистичног тела Христовог, а то је Црква. По питању прихватања новог Устава Српске Православне Цркве сагласан сам са др Димитријевићем, др Ђогом као, др Мачковићем. Ова три мужа, разнородних богословских  оптика слажу се у томе да се мора чути глас лаоса, оног дела Цркве који такође чини хришћанску плирому. Мене лично плени први Димитријевићев одговор Владики Атанасију, јер цитира Ђогов текст који највише говори колико је наш епископат удаљен од верујућег народ, што заправо разједињује Цркву на "њихову" (читај епископску) и "нашу" (читај лаикатску) где је прва сублимат моћи и власти, и друга исходиште беспоговорне послушности без права на мишљење и расуђивање. Између тих делова се налази парохијско свештенство које се попут тампона поставља међ епископатом и лаикатом. Неодољиво ми се намеће питање, јел ли Епископ Атансије, човек који је дуги низ година био предавач Патрологије на Богословском Факултету Српске Православне Цркве? Да ли је то особа која је предавала на Богословском Институту Светог Сергија у Паризу? Да ли се ради о оном који је братовао са громадама православља попут о Георгија Флоровског, о Александра Шмемана, те Јована Мајндорфа и Светог Јустина Ћелијског? Дискурс који наш умни и у свету познати теолог Јевтић заузима према брату Владимиру, одавно је добио облике најобичнијег кафанског каламбура. Да ли се то може ичим оправдати? По мени, готово да се не може оправдати. Својевремено је блаженопочивши Патријарх Павле саветовао да у дијалогу са неким имамо "Благе речи а јаке аргументе". Код нашег Владике је то обрнуто. О,Ваше Преосвештенство како је тужно то што радите. Како не схватате да испред Вас Владико стоји један Владимир, личност, брат Ваш који је у Цркви, причешћује се, моли се Богу, жели да добије одговоре на питања која га муче.У литургијском тексту литургије Светог Јована Златоустог, један возглас гласи "Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали". Наиме како Ви Преосвећени Атанасије љубите Владимира Димитријевића? Тако што га називате зурлотом, јастребом, псеудопублицистом и незналицом. Ваш арсенал речи којим називате Димитријевића можемо чути само на пијаци или испред продавнице где људи омамљени пивом дискутују. Ако је то пројава Ваше љубави према др Димитријевићу и сваком ко супротно мисли од Вас, онда је то у ствари љубав која пржи. Има ли иједан Свети Отац који је тако љубио брата свог? Нигде у васцелој Српској Православној Цркви не може да се чује глас др Димитријевића. Зашто? Јер мисли супротно? Француски мислилац Албер Ками је писао да је "Монолог пут у смрт". Да ли је Епископ Атанасије заговорник монолога. Да ли на Вашу љубав такву каква је треба Владимир да одговори истом мером? Можда да узме какву мотку и тиме Вас помилује по леђима? Не, Преосвећени он то не чини, није чинио а убеђен сам ни да ће чинити. Замислите чуда верујући народе српски, на сајту "Борба за веру" објављивани су моји ставови супротни у потпуности од "зилотских" ставова Владимира Димитријевића. На званичним сајтовима Српске Православне Цркве који одишу и врцају од љубави Димитријевић је поскрибован. А где је ту љубав према њему, брату наше? Ако није шта друго урадио а урадио је много, постао отац више деце. Нисам схватао о каквим топузинама које је трпео писао брат мој Владимир када смо дебатовали. Сад схватам и то мој живот боји сивим валерима, уноси тугу. Ово нису химне ни оде Димитријевићу, већ само подршка оном настројењу сваког хришћанина а то је  да се у Цркви чује свачиј глас па макар и погрешан. То нас обавезује Нови Завет где су Апостоли уз кадкад бурне дискусије  долазили до зајдничких и спасоносних  решења. Ако применимо логику да постоји Црква која учи, дакле клир, и црква која се учи верујући народ, нећемо даље одмаћи од богословља које је највише заступљено у Римокатоличкој Цркви. Остајем у уверењу да ћете овај мој осврт објавити као и досад. Безмерно сам Вам на томе захвалан. Поздрављам покрете Димитријевића по питању нацрта новог Устава Српске Православне Цркве, јер то чини оптику барем моју, далеко чистијом.На крају овог скромног писанија, поздрављам све читаоце сајта најрадоснијим поздравом;

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!! 

Александар Радојичић

 

Напомена „Борбе за веру“:

Поводом горе објављеног писма нашег читаоца Александра Радојчића, желимо да поново подсетимо наше цењене посетиоце да ставови изнети у писмима посетилаца представљају ставове аутора тих писама. Ти се ставови могу, али не морају нужно слагати са ставовима Уредништва сајта.  

Међутим, пошто у напису господина Радојчића нису исказани само његови лични ставови поводом полемике Владимир Димитријевић – Атанасије Јевтић, већ је уметнут и један груб фалсификат, који може нанети духовну штету недовољно упућеном читаоцу, дужни смо да кажемо следеће:

Они које наш читалац зове  „громадама“  Православља – Александар Шмеман, Јован Мајендорф, а, донекле, и Георгије Флоровски,  са којима је „братовао“ разоритељ Српске Цркве бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије – нису никаве „православне громаде“, већ, сасвим супротно, громаде екуменизма или црквеног реформаторства. Светогрдно је стављати их у исту раван са великим стубом и светилником Цркве Православне Преподобним Јустином Ћелијским.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.