header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Одговор еп. Атанасију (крај) Штампај Е-пошта
среда, 25 април 2018

 ЛОВЕ, А УЛОВЉЕНИ/ ЗАВРШНА РЕЧ ПОВОДОМ КРИТИКА ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА   

УЧЕЊЕ О ЕПИСКОПУ               

Ближи се Свети Архијерејски Сабор СПЦ, и морам поново да нагласим: све о чему сам писао кад је предлог новог Устава СПЦ није писано са злом намером, и ради стварања пометње, него са једним јединим циљем – да се чује што више гласова који треба да помогну да наша Црква добије највиши акт какав је, својом мученичком, то јест сведочанском, историјом, заслужила.

        Као православни хришћанин, скупа са Источним патријарсима, исповедам:„Без епископа ни Црква не може Црквом не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Св. Духа задобио од Бога власт која му се по прејемству даје да разрешава и везује грехе, жива икона Божја на земљи (ово је несумњиво преузета мисао Св. Игњатија Богоносца) и, по свештенодејствујућој сили Духа Светога, обилан извор свих тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет./…/Он (епископ) посебно и превасходно има власт да везује и разрешава и предузима према заповести Господњој суд, Богу пријатан; он проповеда Свето Јеванђеље и православне крепи у вери, а неке као незнабошце и митаре одваја од Цркве, јеретике предаје одбацивању и анатеми, и своју душу полаже за овце. Свуда се види неоспорива разлика епископа од обичног свештеника, а уједно и то да осим њега сви свештеници у свету не могу да се брину за Цркву Божју и у потпуности владају њоме”.

У том смислу, не поричем власт Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и право истог да мења Устав СПЦ у складу са Светим Предањем Цркве од Истока. Понављам: циљ ми је само да укажем на слабости које треба исправити да би Свето Предање дошло до пуног изражаја.                 

ЕПИСКОПОЛАТРИЈСКО УЧЕЊЕ ВЛАДИКЕ ИГЊАТИЈА, ПИСЦА ПРЕАМБУЛЕ НОВОГ УСТАВА СПЦ

А мана има, почев од лажне еклисиологије преамбуле, коју је писао епископ Игњатије (Мидић), познат по учењима туђим правоверју, о којима је већ објављен низ књига и текстова различитих аутора. Тако архимандрит Никодим, анализирајући његово ставове о епископату, истиче:“Поред тога што је евхаристијоцентрична, еклисиологија вл. Игнатије је и епископоцентрична, са елементима папистичке еклисиологије. Као што смо већ наводили, он епископа, а не Христа, назива главом Цркве. Истовремено наглашава место и улогу првог, почевши од Христа, али завршно са епископом: „Први у Цркви је Исус Христос, зато што је он Син Божији који је постао човек да би преко њега сви остали били повезани са Богом Оцем“[1]. Може се претпоставити да је у питању прилагођавање материје дечијем узрасту. Међутим, као што се у другим предметима дефиниције, аксиоми и формуле не препричавају и не објашњавају, тим пре се догмати вере преносе и уче напамет, без обзира на узраст. Символ вере се не препричава и не предаје деци описно, већ се од најмањих ногу учи напамет. Одмах у наставку се каже да је Богородица „прва после Христа..., а затим апостоли као први пријатељи његови... Апостоли су, после Богородице, први пошли за Христом и са њим су остали све до смрти. Они су први објавили свету да је Исус васкрсао из мртвих...“. Чак и у уџбенику за први разред, после питања „Шта они раде у Цркви?“, следи „Ко је први међу њима?“, и на крају: „Коју би ти службу волео да имаш у Цркви?[2], тј. „Да ли би волео да будеш епископ као ја?“ Како је лепо бити епископ. Чак и у уџбенику за веронауку првог разреда основне школе си први! Осим што звучи непобожно, сведочи о светском духу истицања првог места, које је Господ укорио (Мт. 20, 20-28). Слово мора да верно пренесе дух вере, мора да буде облагодаћено Духом. У наставку још стоји: „Епископ је први у Литургији и представља Христа, док су свештеници који га окружују иконе апостола, а верници у Цркви су народ Божији“. Можда је ово неколико пута поновољено први, у служби наглашавања да је епископ први?! На ово упућује и чињеница, еклисиолошки и догматски неисправна, да се оно што је одузето Христу – да је Глава Цркве, даје епископу: „Епископ као икона Христа и глава Цркве чини црквену заједницу јединственом“. И још једном поновљено: „Епископ је глава Цркве и он чини црквену заједницу јединственом, једном“[3]. Епископ, а не Христос чини Цркву јединственом, једном! На овоме би владици чак и паписти позавидели! И на крају поглавља понавља и у питањима: „Ко је први у црквеној заједници? Објасни зашто“; „Ко је први у литургијској заједници? Зашто?“[4].

   И у наставку поново: у Литругији верници се не окупљају око Христа, него око „главе Цркве“, епископа: „Литургија или Евхаристија јесте догађај када се хришћани у једном месту, односно свештеници, ђакони и народ, саберу у Цркви око епископа да принесу дарове од хлеба и вина Богу Оцу... Први у Литургији и онај који приноси дарове Богу Оцу у знак захвалности за све и у име свих, јесте епископ. Епископ на Литургији чини оно што је учинио, а што и сада чини, Господ наш Исус Христос, односно приноси као Христос цео свет Богу Оцу да га Он благослови и да му дарује бесмртност. Зато је епископ икона Христа“[5].

   Након свог вазнесења, Христос остаје на земљи у личности епископа: „Христос је после свога вазнесења на небо и даље остао на земљи, али у 'другачијем облику' у личности апостола, тј. епископа и сабраног око њих народа, тј. у Евхаристији. Зато је Евхаристија, по свом начину постојања, Царство Божје на земљи и у њој присуствује Исус Христос, само у другом облику“[6]. Чудна нека онтологија, готово утварска. Али и епископоцентрична.“        ( Архимандрит Никодим ( Богосављевић ), Против учења еп. Игнатија ( Мидића ), Голубац, 2017, стр. 331-332).         

Боље рећи: епискополатријска. Тоталитарна. Она искључује, а не укључује. Она прича о љубави, али не даје основу за љубав. Зато Зизјулас и његов ученик, епископ Игњатије, раздвајају онтологију од етике. И кад се онтологија и етика раздвоје, онда нико не сме да помене речи Светог Григорија Богослова:“Лав, гуја, и змија великодушнији су и кроткији у поређењу са рђавим епископима који су препуни гордости и који немају искре љубави. Погледај га, и кроз овчију кожу ћеш угледати вука; ако пак није вук, нека ме у то увери не речима, већ делом; ја не ценим учење које је у супротности са животом...                          

Упркос оваквом свом ставу, далеком од сваког црквоградитељства, епископ Игњатије је писао преамбулу новог Устава, у којој, између осталог, нема речи ни о Светом Сави, ни о аутокефалији СПЦ, коју би требало да славимо следеће, 2019, године. Авај, епископ Атанасије није ни реч рекао тим поводом. Да ли то  значи да се са епискополатријском теологијом слаже?

ПОЛОЖАЈ ЕПИСКОПА И ЛАОСА У НОВОМ УСТАВУ СПЦ

Нови предлог Устава СПЦ треба, наводно, да нас приближи раној Цркви. Али, он скоро потпуно искључује лаос, народ Божји, из Цркве, о чему је 19. марта 2018. писао наш угледни сународник, правник и историчар Никола Милованчев, који живи у Словенији:“Основни закључак је да се тежи ка концентрацији црквеног управљања у рукама архијереја и смањивању улоге световних лица у раду СПЦ, а уз то неке надлежности остају недефинисане. Кренућу од врха, од Патријаршије: предлаже се укидање Патријаршијског управног одбора (ПУО), у којем је од 14 чланова 7 световних лица а који по Уставу из 1931. надзире финансије и имовину СПЦ – отуђење непокретности, отписе дугова, саставља завршне рачуне СПЦ. Стари Устав је садржавао 18 надлежности ПУО; већину њих предлог не спомиње; само су управљање задужбинама и још две функције пренесене на Синод./…/                                                         

На нивоу епархија промене су најмање; код избора епархијских савета измена је у томе да чланове из реда световних лица сада именује епископ самостално, док се некада тражило да то чини у споразуму са Црквеним судом и Епархијским управним одбором.     

Веће промене су на нивоу црквених општина и са предлозима многи верници неће бити задовољни. По старом Уставу, на нивоу црквених општина постојао је црквеноопштински савет и његов извршни орган, управни одбор. У већим срединама (преко 6000 верника), савети су бројали 60 чланова и 30 заменика – респектабилан број, који је могао да изрази вољу верујућег народа. У тешким временима прогањања и притисака, Црква је од 1957. до 1967. била присиљена да суспендује ове одредбе. Од тог доба до данас су се збиле велике промене, времена прогањања од стране Удбе су прошла али је очито многима у црквеним редовима одговарало да се одлучивање задржи у уском кругу људи, претежно или искључиво свештених лица. Из тог разлога, до данас није дошло до нормализације и враћања на изворне одредбе црквеног Устава из 1931. По предлогу новог Устава црквеноопштински савети нису предвиђени, задржани су само управни одбори (ЦОУО). Да се подсетимо старог Устава: знао се ред. Свака парохија је имала попис чланова, бирача који су на шест година бирали црквеноопоштински савет, који је тајним гласањем бирао свог председника, потпредседника и секретара и постављао управни одбор. Шта се сада предлаже? Члан 145. предлога: чланове управног одбора предлаже парох. Питам: да ли предлагач мисли да су верници недостојни или нису способни да између себе предложе кандидате, да је парох једини меродаван за то? Не прихваћам такву подозривост према световним лицима, која су чувала нашу Цркву и у најтежим временима. Члан 146. предлога: ЦОУО потврђује епископ. Нешто ту недостаје: парох предлаже овај одбор, епископ потврђује избор; а ко га бира – то није одређено. За разлику од добро написаног старог Устава, опет имамо недефинисаност  у питању ко врши избор. Избор (извините: постављење) је предвиђено само за председника одбора (149. члан): поставља га епископ. Зар чланови црквеног одбора нису способни да изаберу свог председника?/…/ 

Проф. Р. Грујић је 1921. записао да је обичај пећких патријараха био „да се у важнијим моментима црквено-народног живота саветују са најугледнијим представницима Цркве и Народа“. Наши стари су активно суделовали у црквеном животу; митрополите сремско-карловачке од 1749. а касније и патријархе српске су бирали црквено-народни сабори, састављени од 75 посланика: 25 свештеника, 25 грађана и 25 официра (по укинућу Војне Крајине замењени су другим световним лицима). Сматрало се да је режиму теже извршити утицај и манипулацију са већом групом људи него са мањом. У задњих педесетак година се показало да су такве оцене биле оправдане, зато мислим да тенденције предлагача новог Устава СПЦ у погледу мањег учешћа верног народа у црквеном животу не иду у правом смеру. Уз то, остављено је више правних празнина па је овакав предлог тешко прихватити.                

Какве ово везе има са раном Црквом? Никакве, наравно.

ПОЛОЖАЈ ЕПИСКОПА И ЛАОСА У РАНОЈ ЦРКВИ       

Чувени руски историчар, Алексеј Лебедев, у својој књизи о свештенству древне васељенске Цркве до 10. века, каже:“За службу у Цркви бирана су лица из саме заједнице мирјана./…/ Дочаравајући нам како је изгледао избор епископа у старини, споменик Апостолске установе - који садржи многа сведочанства карактеристична за II и III век - без сумње има у виду поменуту епоху (књ. VIII, 4). Ако би епископска катедра остала слободна, народ би заједно са клиром разматрао питање избора новог епископа, предлажући различите кандидате, и оцењујући њихову достојност и недостатке; после таквог разматрања, избор би пао на неко одређено лице. Затим би био одређен дан за посвећење изабраног. И та је процедура имала за циљ да покаже да ли се дато лице заиста поставља уз сагласност народа: пре рукополагања, најстарији од епископа који су дошли ради посвећења, три пута би се обраћао клиру и народу с питањима: Да ли ово тај кога они себи траже за предстојатеља? Да ли је он заиста достојан епископског служења? Јесу ли сви сагласни са његовим избором? Када би народ дао потврдан одговор на сва три питања, почињао би сам чин посвећења. Тако некако, по свој прилици, одвијао се и избор презвитера: народ би их бирао по својој вољи, при чему је председавајући на изборном скупу био локални епископ, а присуство епископа са стране није тражено./…/

Амвросије, епископ милански, у посланици једној цркви моли „да, по узору на оце, избор епископа буде уз сагласност народа, и да се не обавља ако народ не пристаје да прими епископа који је предложен. О народном избору епископа нарочито убедљиво писао је Василије Велики, обраћајући се Неокесаријцима и представљајући им то као дело од важности за свакога од њих понаособ. „Молим вас да размислите о томе да ће, по оваквом или онаквом окончању тог дела, свако од вас сам да окуси његове прве плодове; зато бригу о заједничком делу не препуштајте другоме, како се то већ догађа, да после не би свако због своје лењости навукао на себе беду”. У  V веку папа Лав Велики такође јасно истиче значај пастве приликом избора јерараха. Лав је писао: „Приликом постављања свештеника обавезно треба сачекати глас грађана, сведочанство народа, мишљење уважених људи и избор клира, да би у потпуности био сачуван апостолски поредак”. „Нико да се не поставља против воље и жеље народа, да народ, претрпевши принуду, не би омрзао нежељеног епископа и стао да га презире, те тако можда изгубио неопходну побожност, јер му нису дозволили да за епископа има онога кога би он желео”.  Исти папа, у другом случају, инсистира на томе да  оног који треба да предстоји свима, морају сви и да изаберу”. У прилог става да народ треба да бира духовна лица, у IV су веку глас подизали чак и неки сабори. Такво стремљење, пре свега, треба приписати Првом Васељенском сабору. У окружној посланици Сабора стоји: „По упокојењу неког епископа, на његово место може да буде узведен и новообраћеник, уколико буде достојан тога и од народа изабран”. У правилима Ипонског сабора (Африка, крај IV века) каже се: „Нико не треба да буде посвећен, ако за њега нема јемства народа”.

   Данас народ пева „Аксиос!“ без обзира шта мисли о кандидату за епископа или свештеника. И без обзира на то шта зна о њима и њиховом животу. И нека буде тако – нисам револуционар и не тражим повратак ранохришћанске праксе бирања архијереја и осталих клирика.                        

Међутим, предлог новог Устава СПЦ личи на скоро потпуно уклањање лаика из живота Цркве. Њима се, као право, па чак и обавеза, нуди причешће на свакој Литургији, а о свему осталом не смеју ни да зуцну. И следбеници владике Јована Зизјуласа нам причају о неком повратку ранохришћанској еклисиологији! Каква обмана!                

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА     

Владика Атанасије је у годинама мог оца. Чак и да не знам да је архијереј, пазио бих шта причам и како му се обраћам, без обзира на тешке речи које је он написао о мени, опет и много пута. Јер, смрт ми је све ближе, и за сваку празну реч даћу одговор у дан Суда. И да се зна: писао сам одговор без икакве злурадости, само да бих читаоце упутио и на виђење друге стране. У полемикама, чак и кад користим иронију ( и аутоиронију ), не заборављам реч песника Рајнера Марије Рилкеа упућену младом песнику:“Сиђите у дубине: иронија тамо никад не залази“. А ово о чему говоримо су дубине наших рана, тешких и претешких. Осећам се, свакако, пораженим, и никаквог „тријумфализма“ нема у мени – јер се сећам стихова које често наводио Владика Николај:“Ао, клета неслоге, кћери адске змије – па где би ти живела да Србина није?“ И још Змајевих речи:“Кад не може да душмана свали, бар на своме нек` срце искали“. И стихова Момчила Настасијевића:“Лове, а уловљени“.  Највише бих волео да се ништа од овог није десило,  и да смо сложни и побожни као и наши свети преци. У Господа се надам да ће наше архијереје умудрити да заштите темеље црквено-народног постојања. Небеску Србију молим да и владику Атанасија и мене грешног и сваког брата Србина смири под силну руку Господњу, и приведе нас спасењу.

Амин, Боже дај!                         

ПОСТ СКРИПТУМ                      

Па ипак, имам још нешто да додам – а то је одговор на питање: „Како ја замишљам Светосавску Цркву?“ Победа над смрћу, о којој се стара Отац кроз Сина у Духу Светом, доводи нас до Цркве, скривеног језгра србског историјског постојања. Велико србском сведоку, блаженопочившем мудрацу Жарку Видовићу, имамо да захвалимо зато што је показао и доказао да је овај народ саздала Пећка патријаршија, и да је он, и без државе, а захваљујући правној свести светосавског Законоправила (опет кроз његово дејство у Пећкој паријаршији), могао да опстане и поново се роди кад је за то дошао час. Та Црква је и створила „србску идеју“: идеју сабраности и сабраћености у Христу, Коме су Свети Сава и Свети кнез Лазар евхаристијски (благодарствено) занавек принели себе и свој народ.

У каквој Цркви је био Жарко Видовић и каквој нас је Цркви учио? Да ли је то Црква у којој је коначно тријумфовао западни клерикализам под маском тзв.„евхаристијске еклисиологије“, уводећи нас у летаргију, у препуштеност самима себи, у заборав Завета? Или је то Црква Христове Литургије и свенародне литургичности, у којој смо Гости Господњи, и браћа једни другима? Да чујемо покојног Деда Жарета ( јер, како рече Иван В. Лалић, „глаосови мртвих то нису мртви гласови“):

„Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих – они су са мном присутни док се молим./.../Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу. /.../Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију – упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија – упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије./.../Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро двеста година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање... то су колективни греси./.../Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно – то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку – најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар, а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина – о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија... „Ја сам пут“ – ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. „Ја сам живот“ – то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се пројави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности./.../Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати – то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен./.../Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега – то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији./.../“      

Ето, такву Светосавску Цркву желим и приносим јој свој, грешан и убог, живот, јер је она Дом Живога Бога, Стуб и Тврђава Истине и Љубави.

                     


[1] Исти, Текст уџбеника Православног катихизиса за четврти разред основне школе, 17.

[2] Исти, Текст уџбеника Православног катихизиса за први разред основне школе, 4.

[3] Исти, Текст уџбеника Православног катихизиса за четврти разред основне школе, 18.

[4] Исто, 17, 19.

[5] Исто, 19.

[6] Исти, Текст уџбеника Православног катихизиса за пети разред основне школе, 4.

Последњи пут ажурирано ( среда, 25 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.