header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Мило Ломпар: На путу промене јавне свести
Мило Ломпар: На путу промене јавне свести Штампај Е-пошта
уторак, 01 мај 2018
        Уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, и Његош би боље прошао

Није редак случај да заточници идеологије секуларног свештенства циљано тривијализују и поједностављују велика и класична књижевна дела. Зашто се то догађа? Зато што је политичка коректност, у свом настојању да потчини не само садашњост него и прошлост, каткад усмерена на велика књижевна дела да би их идејно, практично и, каткад, кривичноправно искључила из свести савременог човека. Таква обезвређивања имају различите видове.

Описавши чежњу јунакиња Чеховљеве драме „Три сестре“ за повратком у Москву, као чежњу за нечим што би дало смисао њиховом животу, Јован Христић као узгред додаје да је „један амерички критичар у своме прагматистичком револту написао – па зашто не купе карту за воз и не оду“. Није критичар био тек глуп, већ га је владајући начин мишљења учинио немоћним у суочењу са проблемском структуром велике драме.

Таква је банализација трагичке структуре „Ане Карењине“, која се своди на брачни раскид: зашто Ана и Карењин не би могли наставити заједнички живот, или зашто га Ана и Вронски не би могли срећно испунити, кад се нама чини да је то сасвим лако и могуће? Таква је тривијализација Антигоне. Зашто она није одустала од сахране брата, кад би то било избегавање сукоба са законом (Креонтом): није ваљда да је веровала у обичаје и богове који човека обавезују, па га обавезују да сахрани брата, макар и издајника, кад нас – осим повремених и прецизних

НАДАХУНУТИ ИСТИМ ЗЛОДУХОМ

Послужитељи ове идеологије у нас имају посебан задатак: они настоје да оптуже за историјске сукобе на тлу бивше Југославије класична и велика дела српске књижевности. Зашто они то чине? Зато што – као и председник Србије – непрестано раде на промени јавне свести. У том послу вишеструко предњачи писац једне скорашње књиге о косовском завету. Он је давно стекао свој академски статус изучавањем савремених гробљанских написа. То није дало неки учинак. Но, објавивши крсташки рат српским националним и демократским правима у деведесетим годинама прошлог века, он је одједном постао витез легије части и почасни доктор Варшавског универзитета: можда и витез позива, можда и много тога још. У складу са својом навиком да идеолошки сумњичи неподобне интелектуалце, што представља садржај неких од његових књига, недавно је оптужио учеснике расправе о нашој савременој косовској политици, која је одржана у Матици српској, да измишљају заветну традицију као неопходну компоненту наше националне политике.

Јер – вели он – Лазарево опредељење за „царство небеско“, какво нам је оставила народна песма „Пропаст царства српског“, требало би да буде погодно за напуштање сваке политичке борбе за Косово и Метохију. Зашто?  „За ове и друге људе који данас говоре о заветним порукама Видовдана, а притом мисле на Лазарев избор небеског царства, на његову духовну победу, не би требало да представља већи проблем актуелна ситуација у којој српска држава нема власт на Косову. Јер ако је духовно важније од материјалног, ако се треба владати по библијским начелима, ако је дух вечан а материја трулежна итд, губитак материјалног Косова не само да је прихватљив, већ је у ствари пожељан. Тај губитак је прихватљива цена онога што се добија, а бенефит је – како би се данас рекло – сам духовни опстанак нације.” У поенти последње реченице – тамо где је одједном нахрупила алузија на опстанак нације – нисте погрешили ако сте препознали дикцију и тон председника Србије: сродни духови се, крај свих својих неспоразума, на крају ипак подударе.

А „Пешчаник“ и председник Србије су – када је реч о Косову и Метохији – одавно надахнути истим злодухом. Отуд „Лазарев завет је био и остао неспојив са борбом за независну државу, за ослобођење, одбрану и проширење државне територије, што је последња два века био и остао приоритетан политички циљ Србије“. Сви они који су мислили да је борба за националну слободу била константа европских – нарочито словенских – народа у последња два века били су у заблуди. То је био само политички циљ Србије: услед дејства погрешно схваћеног косовског завета. Колико човек треба да буде неосетљив на истину да овакве идеолошке оптужнице схвати као чињенице?

ЊЕГОШЕВА РЕДАКЦИЈА КОСОВСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

Кривотворење народне традиције само је увод у превасходни циљ идеологије секуларног свештенства, јер је увод у оптужбу да је „Горски вијенац“ крив за кривотворење косовског завета у духу Обилићевог култа: „Насупрот Лазаревом хришћанском небеском царству, Његош је замислио Обилићево ʼвитешко царствоʼ, у коме се место не заслужује одрицањем од победа на земљи, него напротив, жртвовањем за такве победе. Зато ту нема Лазара, који се у Горском вијенцу  уопште не помиње.“ Оваква инструментализација књижевности уклања из видног поља пресудне разлике у временима, стиловима, епохама које обликују књижевно искуство. Околност да се Његошева дикција разликује – у распореду смисаоних нагласака – од народне традиције плод је индивидуалног песничког талента у његовом суочавању са традицијом. Јер, Његош је обележио косовску традицију сопственим редакцијом, али је није изневерио ни у једном од њених битних чинилаца. Да ју је изневерио, онда се не би могла схватати – као што је схватана – као косовска традиција. Ако се пренебрегну ова основна сазнања, онда је на делу инструментализација достојна еминентно идеолошких читања књижевности.

Шта је нетачно у реченици о Његошу? Да Обилић није аутентични део Лазаревог опредељења. Јер, Лазар иде у битку, иако се опредељује за „царство небеско“. У структури косовског опредељења треба препознати међузависност два момента: извесност земаљског пораза и одлазак у бој упркос тој извесности. Тако је и у народној традицији. Само истовременим постојањем оба елемента добија се „царство небеско“. То је Лазарево опредељење: обезвређивање земаљске победе уколико она нема небески смисао представља Лазарев избор; одлазак у бој представља Лазареву одлуку.

Његошева интерпретација косовског опредељења подразумева други моменат Лазаревог опредељења као обилићевски моменат: то је одлазак у битку која доноси подвиг Обилића. Нема, дакле, Лазаревог опредељења мимо обилићевског момента. Када би то било могуће, онда би опредељење за „царство небеско“ било потчињавање судбини, прихватање фатализма, мирење са неизбежним. Ту нема подвига. Али, има издаје, коју народни певач описује, док је витез легије части прећуткује у свом кривотворењу „Пропасти царства српскога“. Подвиг, међутим, настаје – као и Лазарево опредељење – тек у суочењу са неизбежним: у одласку у битку чији печат не даје пораз него подвиг.

Да је Његош веома прецизно осетио оба момента Лазаревог опредељења, показују речи владике Данила: „Ох да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири: / тад би ми се управо чинило / да ми свијетли круна Лазарева / е слетио Милош међу Србе.“ У часу када Обилић поново слети међу Србе засветлеће Лазарева круна: веза између Обилића, као подвига, и Лазара, као опредељења, није се могла прецизније препознати.

Да је мотив сијања Лазареве круне важан мотив Његошевог песништва, показују и почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог: „Весели се праху Немањића, / Немањића и Гребљановића, / Јер ће ваше круне засијати.“ То показује да је Његош – у складу са поетиком романтизма – динамизовао Лазарево опредељење, поставивши смисаони нагласак на обилићевски моменат, али је он то могао зато што је управо тај моменат постојао у Лазаревом (косовском)  опредељењу.

 

 

КРИВОТВОРЕЊЕ КАО СПАС

Како – из перспективе ових сазнања – изгледа тврђење варшавског почасног доктора да се у „Горском вијенцу“ Лазар ни мање ни више него уопште не помиње? То свакако показује – као и нека места из његове књиге – да он не зна о чему суди. Није реч о томе да он нешто погрешно разуме, већ он као да се није ни довинуо до неког разумевања, пошто не зна ствари на елементарно-семинарском нивоу. Још једном: „да ми светли круна Лазарева“ – „Лазар се уопште не помиње“. Да ли треба још неки пример? „Али не знаш, рђа те не била, / да су оне шћери Лазареве?“ – „Лазар се уопште не помиње.“ У каквом то свету живимо, кад је могуће исписивати овако очигледне неистине? Која је сврха оваквог понављања неистина?

Да би исказао свој став, секуларни свештеник мора да прибегне још једном кривотворењу. Он одбија и Лазарев и Обилићев моменат косовског опредељења у корист последње поруке султана Мурата, који позива победничке Турке „да, ако желе да сачувају царство, Србе који су после Косовске битке потпали под њихову власт не оптерећују претераним харачима, да не дирају њихове цркве, обичаје и њихову част: ʼВи немојте рају разгонит / по шумама, да од вас зазире. / Него паз’те рају ко синове, / Тако ће вам дуго бити царствоʼ.“ Симпатија према светлом лику турског султана свакако је похвална ствар, која помало подсећа на топлину данашњих државних односа са председником Турске, али је невоља у томе што и Мурат подразумева обилићевско начело: „Што је мене Милош распорио – / то је срећа војничка донʼјела: / не може се царство задобити / на душеку све дуван пушећи.“ Ове стихове – из исте песме „Почетак буне против дахија“ – варшавски почасни доктор не помиње. Јер, да би се задобило царство – земаљско или небеско, што није исто – неопходан је подвиг: дакле, Обилић.

У жељи да обезвреди Обилића, наш витез легије части га је нехотично афирмисао у речима турског султана. Тако видимо да нису – за идеологију секуларног свештенства – важне речи, нити њихов смисао, нити књижевност, већ ко их износи: уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, и Његош би боље прошао.

Но, све ове несолидности нису – као ни код председника Србије – само последица вишеструког незнања. Оне су и плод хотимичне тежње: секуларно свештенство не обликује своје тврдње у њиховој везаности за истину и чињенице него у њиховој употребљивости у односу на политички налог који следи. Отуд тврђења треба непрестано понављати, без обзира колико су неистинита, па се тако исти чланак сели из „Времена“ у „Пешчаник“: са њим се сели лаж о Његошу, која се претвара у лаж о косовском завету, да би постала истина о политичкој одлуци коју треба донети о Косову и Метохији. И ко да нам каже како „Пешчаник“ и председник Србије нису на истом путу?

Извор: Печат

Последњи пут ажурирано ( уторак, 01 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.