header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Истина о новотарском попу Владимиру Вукашиновићу Штампај Е-пошта
петак, 04 мај 2018

 После објављивања текста – писма СА Сабору СПЦ под насловом „Ко је Владимир Вукашиновић" (овде:), јавио нам се велики број наших цењених посетилаца са молбом да – због скандалозности и саблажњивости података изнетих у истом – заузмемо званичан став и кажемо шта је заиста истина о овом човеку. У наставку дајемо одговор на то питање.

НИШТА НЕЧОВЕЧНО НИЈЕ МУ СТРАНО

Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни,

али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.

(Мт. 18, 7)

Тешко ономе ко саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене,

боље му је да се обеси камен воденични о врат његов,

 и да потоне у дубину морску.

(Мт. 18, 6)

   У писму Светом архијерејском сабору СПЦ, које ће највероватније бити изостављено са дневног реда, износи се кристално чиста истина о Владимиру Вукашиновићу, протојереју ставрофору, првом архијерејском намеснику београдском, осионом и охолом човеку који разара све кога и чега се дотакне и који на души има толико бреме грехова да се човек само може чудити како га огањ не спали док служи Божанствену Литургију и док се причешћује Светим Тајнама Тела и Крви Христове.

   Успон Владимира Вукашиновића непосредно је везан за покровитељство Иринеја Буловића. Неуспели студент књижевности из колонистичке (читај: комуњарске) породице из Зрењанина изнебуха доспева на Богословски факултет у Београду и то са јасном амбицијом да ту постане асистент и да даље напредује. Прима чин јереја у Епархији бачкој и њему се поверава старање о финасијском приливу из храмова, манастира, црквених општина, намесништава. У томе он бруталним поступцима постиже изванредне резултате, због чега стиче особито поверење надлежног архијереја. Али, своју успаљену природу млађани поп ђилкош није могао обуздати, и на адресу Епископа почеле су стизати бројне притужбе од девојака и жена, тако да је његов покровитељ био принуђен да му да канонски отпуст, јасније речено, да га најури. У Епархији је званично постао персона нон грата – никада више није позиван да у Бачкој држи предавања или организује промоције својих књига. Незванично, скута Епископа бачког се држао и његовог покровитељства никада се није одрекао.

   Као асистент није био нарочито ажуран, тако да му је по Статуту претио отказ због знатног прекорачења рока за израду магистарског рада, али је на седници Професорског савета када је проблем изнет то спречено. Узгред, многи други који нису стигли да у року заврше магистарске радове или докторате добили су отказ, али не сви, зависно од тога ко их је штитио. Зато је заостајање са почетка каријере Вукашиновић надокнадио превременим унапређењем у звање  ванредног професора (на половини доцентског мандата), а затим и редовног, јер му је циљ, о коме јавно говори, претећи свима који су му се на било који начин замерили, можда чак и својим пуким постојањем, да постане декан ове високошколске установе. Трчећим кораком хрлећи ка звању које би му обезбедило кандидовање за декана (декани се бирају само из редова редовних професора) штанцовао је књижице у којима је објављивао све што је икада објавио, а „радове од међународног значаја“ обезбеђивао преко научних велесила Хрватске и Словеније и њихових – разуме се, римокатоличких – теолошких часописа и зборника. „Велики литургичар“ који не познаје грчки језик бавио се само темама у којима је могао да доказује оправданост литургијских новотарија, штетност руских утицаја, да из заборава извлачи анонимусе попут Петронија Трбојевића, игумана манастира Шишатовца, који се залагао за жењени епископат, другобрачност свештеника, причешћивање свакога посебном лажицом (кашичицом), а да духовним горостасима попут Преподобног Јустина Новог Ћелијског приписује новотарске идеје.

   Нема човека који је Вукашиновића упознао а који није злоупотребљен и згажен на најбруталнији начин. Пријатељи су му само они од којих има финансијску корист (док то могу да му приуште) – власници сплавова, винарија и скупих ресторана, свештеници који треба да нешто постигну (дипломирају, магистрирају, докторирају), што се плаћа, разуме се. Његова незајажљивост је уму нормалног човека непојмљива. Први стан добио је лаковерношћу и лакомисленошћу једне жене која је у њему у храму Свете Петке „препознала“ великог духовника (да ли се разочарала у међувремену за одлуку коју је донела у егзалтацији на дан Светог великомученика Пантелејмона, чије мошти се чувају у том храму?). И станове је мењао као чарапе, не само аутомобиле. Нема те функције коју Вукашиновић неће прихватити, само ако се плаћа. Још је боље ако од ње има корист у виду контролисања, шпијунирања и шиканирања људи. Најбољи прилив има од Првог намесништва београдског, у коме су највећи и најбогатији храмови – Светосавски, Ружица, Света Петка, Св. Александра Невског, Вазнесењски, Светониколајевски на Новом гробљу, храмови у Клиничком центру и на Онколошком институту, и то му није било довољно, па је нечасном медијском хајком против протојереја ставрофора др Радомира Поповића коју је иницирао и платио, преузео старешинство над Црквом Ружицом и капелом Свете Петке и оданде најурио најчеститије свештенике, који су понос Српске Цркве. Вукашиновић је и на челу Фонда за издавачку делатност Архиепископије. Представник је СПЦ у Националном просветном савету. На Богословском факултету, поред плате редовног професора, обавља и функцију председника Већа за докторске студије, коју обилато користи. Жеља му је била да буде продекан за финансије, или било који продекан, али Епископ бачки није имао поверења у њега. Сада, изненада, исти Епископ пружа подршку истом, у међувремену само још осиорнијем кандидату, да преузме деканску позицију, што значи да он постаје орган пословођења који одлучује о свим кадровским и материјално-финансијским питањима.

   На факултету се понаша бахато, свима стављајући до знања да је „бог и батина“. Кабинет на трећем спрату му је фрескописан (!), али студенти у њега не улазе осим када треба да раде нешто за њега или да полажу испит (професор не  испитује у слушаоницама, пред свима, него насамо, док десетине студената стоје сатима у малом, загушљивом ходнику, па ко не колабира, може да одговара). Имао је асистента, Николу Јоцића, најбољег студента своје генерације, одличног зналца грчког језика који је неопходан за бављење литургиком, али он није издржао његово шиканирање и дао отказ. Ипак, показало се на његовом примеру да је истинита реч Светог Владике Николаја да су наши непријатељи само наши сурови пријатељи. Младић се повукао у један манастир на Косову и живот свој принео Господу као живу жртву, обукавши се у првине ангелског образа. Шиканирање и клевете није издржала ни Ксенија Кончаревић, прва жена професор на Богословском факултету, филолог од угледа, која је Вукашиновићу сметала зато што је у три наврата била продекан за наставу, па се она повукла на Филолошки факултет, где је сада управник Катедре за славистику. Садашњи декан факултета, академик Предраг Пузовић, одлучио је да се безусловно повлачи у пензију, иако има право да ради до 70 година живота, погађате зашто. Са Владаном Перишићем је кум, али већ годинама су најљући непријатељи.  И тако у бескрај...

   У целој ситуацији поставља се питање – да ли је могуће да ће страх, бескичмењаштво, уцењивање једних и улагивање другима довести до тога да се на челу установе основане 1905. године, факултета који је један од оснивача Универзитета у Београду, нађе опскурна персона којој ништа нечовечно није страно. Био би то велики пораз академизма, црквености, елементарног достојанства оних који би својим гласовима одредили ко ће бити декан Богословског факултета, али и достојанства Патријарха и Синода, који треба да потврде или оповргну избор.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 74 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.