header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Екуменизам као религиозни глобализам, данас је највећа претња идентитету СПЦ (1) Штампај Е-пошта
субота, 05 мај 2018

 „Смисао екуменизма је, између осталог, стварање наднационалног, глобалистичког „православља“ у служби Империје Вашингтон-Брисел–Ватикан, које би било лишено своје духовне сржи и спремно да служи банкократији. А наш пут је пут Светосавља, како је говорио Владика Николај – православља србског стила и искуства. То јест, опет по Николају, „национална Црква, али не и национална вера“.

Ово у интервјуу „Искри“, чији први део објављујемо данас, каже наш цењени православни публициста Владимир Димитријевић.

Павел Тихомиров, помоћник главног уредника „Руске народне линије“, аутор књиге о Светом Николају Жичком и Охридском, иронично примећује да је „врхунац обавештености“ новинара у томе да ће, по новом Уставу, титула патријарха српског бити „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српских и поморских земаља“. Поред тих новина које се тичу новог имена СПЦ и нове титуле патријарха, чини ми насушним следеће питање које нико у медијима није поставио, а то је – сматрате ли да је Српској православној цркви неопходан нови Устав?

Да се унапред разумемо: Црква Божја је живи организам, и у њеном животу развој и промене сасвим су нормална појава. У том смислу, сасвим је легитимно да се и Устав СПЦ мења и прилагођава потребама духовног живота нашег народа. Али, промене морају бити на трагу Светог Предања, дубоко засноване на светоотачком наслеђу. Мењати се, одговарати на захтеве доба у коме живимо, а остати исти (јер Истина је увек иста, пошто она није појам, него личност Богочовека Христа) – то је увек био православни пут и начин. Ми, смртни људи, којима је дато Откровење од Господа  и који смо позвани на бесмртност, треба да се мењамо у складу са захтевима своје вере, а не да веру потчињавамо себи и својим слабостима. Они који нису ишли тим путем, који су хтели да угоде људима и њиховим слабостима (а то су римокатолици и протестанти) довели су себе у очајно стање – храмови у Европи су им све више пусти и бивају срушени или се изнајмљују за, рецимо, аутомеханичарске радње: они остају без свештенства и пастора, а народ се отуђио од основа хришћанског живота.

 Како је дошло до тако радикалних промена? Европа је ипак била хришћанска.

Даћу пример римокатолицизма. Други ватикански концил, завршен 1965, имао је за циљ осавремењавање римокатолицизма које би хришћанство учинило доступнијим модерном човеку. Поред наглашавања потребе за екуменским зближавањем са осталим хришћанима (у ствари, за новом врстом унијаћења скривеног иза маске плурализма и толеранције), одлучено је да се и богослужење прилагоди захтевима новог доба. Педесетак година пре тога поједини римокатолички научници – литургичари почели су са истраживањем ранохришћанског богослужења и извели погрешне закључке о њему: тобож, у раној цркви богослужење је било непосредније, без преграда између свештеника и народа, а свештеник је био лицем окренут народу. На основу тих закључака папа Павао Шести је спровео реформу римске мисе (римокатоличке литургије). Из мисе је уклоњен вековима присутан латински језик, Часна трпеза изнета пред народ, свештеник се окренуо лицем ка народу, служба је скраћена на тридесетак минута, уздржање од хране пред примање хостије (римокатоличког причешћа) сведено је на сат времена, из храмова су уклоњени многи украси, статуе светаца, а нови храмови су грађени као стерилне зграде у модернистичком протестантском стилу. На мисама су понегде почели да користе и рок – музику да би привукли младе. Правили су и «кловновске мисе». Последице су, понављам, катастрофалне. Број верника у црквама нагло је опао, настали су многи расколи, француски кардинал Марсел Лефевр одбио је модернистичку реформу и одвојио се од Ватикана са стотинама хиљада следбеника. Озбиљни римокатолички литургичари почели су да доказују да претпоставке богослужбене реформе нису биле исправне. Уочавајући катастрофалне последице непромишљене реформе, папа Бенедикт XVI допустио је служење традиционалне латинске мисе, трудећи се да забрани свако богослужбено експериментисање и неозбиљност. Али, Американци су довели папу Фрању, радикалног модернисту, и све се вратило тамо где је и било. Чак је и горе.

 У реду, то је судбина некад хришћанског Запада. Али, какве то везе има са новим Уставом СПЦ?

 Формалне нема, али суштинске има. Дух је сличан. Јер, Други ватикански концил је имао за циљ да одговори «духу времена», као што неки покушавају да ураде сa новим Уставом СПЦ, који, под видом повратка ранохришћанском учењу о Цркви, врши модернистичко претумачивање Светог Предања. На жалост, предлог Устава је у потпуности заснован на претпоставкама модернистиче теологије, о чему смо могли да читамо озбиљне анализе неколикиких аутора: свештеника Србољуба Милетића (https://www.anfor.org/author/srboljub-miletic/), архимандрита др Никодима Богосављевића (http://www.anfor.org/predlog-novog-ustava-spc-protiv-interesa-rpc/), нашег угледног канонисте, др Миодрага Петровића, преводиоца и приређивача Номоканона Светог Саве на савремени србски језик (http://borbazaveru.info/content/view/10514/1/), правника и историчара Николе Милованчева (https://stanjestvari.com/2018/03/19/nedorecenosti-predlozenog-ustava-spc/), историчара и религиолога Александра Раковића (https://stanjestvari.com/2018/03/08/rakovic-novi-ustav-spc/), итд. Правни историчар Зоран Чворовић и ја смо објавили књигу «Смишљене смутње – Нови Устав СПЦ и разградња Светосавља», који се такође бави овом темом.  (http://borbazaveru.info/content/view/10538/52/).

Од преамбуле нацрта новог Устава СПЦ, засноване на модернистичко – епискополатријској теологији фанариотског екуменисте, митрополита без пастве, Јована Зизјуласа, преко низа одредаба, које скоро у потпуности искључују народ Божји из делатног учешћа у животу Цркве, до одсуства помена Светог Саве и србске црквене аутокефалије, у предлогу новог Устава превише је тога проблематичног. Треба да се узме у обзир да духовна, политичка и друштвена ситуација, у којој Срби, где год да су на просторима Балкана, живе у тешким околностима које нимало не погодују подели СПЦ на аутономне митрополије и средобежним силама које би могле да настану из једне такве поделе. Нама је, док се боримо за Косово и Метохију, потребна слога, чврстина, јединство, и то би морало да се одражава и у Уставу СПЦ.            

 Шта би уношење у Устав СПЦ Охридске архиепископије, која је у стара времена била потчињена Риму, и где српски патријарх нема никакве ингеренције, могло донети нашој Цркви?

Цитираћу нашег највећег канонисту, др Миодрага Петровића: “Свети Сава је Српску православну цркву основао и предао нам са једним само архиепископом. То је он и, после њега, само онај ко га наслеђује на трону црквеног поглавара. Српска православна црква је то пренебрегла стављањем под своје окриље охридског архиепископа, који је у њој, поред архиепископа пећког као патријарха, још један архиепископ. Тим чином не само да је прекршено оно што нам је од Светога Саве предато, него је о врат Аутокефалне Српске православне цркве окачен воденички камен. А ево зашто. Пре неку годину са заседања Светог архијерејског сабора телефонирао ми је један епископ да пита нешто у вези са историјом Охридске архиепископије, јер је Јован охридски изјавио да је Охридска архиепископија старија од Српске цркве. Рекао је, значи, нешто што је историјска чињеница. Наиме, Охридска архиепископија је основана скоро пуних седам векова пре оснивања Аутокефалне архиепископије српске. Основао ју је 535. године цар Јустинијан I (527–565) као папски викаријат. Под јурисдикцијом Римске цркве остала је све до 732. године. Тада је њу цар Лав III Исавријанац (717–741) ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

У време великог жупана српског Стефана Немање (1166–1196) Српске земље су у црквеноуправном смислу биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Оснивањем и добијањем аутокефалности Српске архиепископије, благодарећи труду и мудрости Светога Саве, укида  се јурисдикција Охридске архиепископије у Српским земљама.

Сада је Охридска архиепископија аутономна, али у саставу Српске православне цркве на основу Томоса Светог архијерејског сабора (АС бр. 16/зап. 170 од 24/11. маја 2005. године).

Према понуђеном Предлогу Устава „Архијереји Православне Охридске Архиепископије су чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије без права гласа“ (чл.  36, ст. 2). Међутим, иако су ти архијереји лишени права гласа при заседању Светог архијерејског сабора, с друге стране, дато им је веће право – да могу бити чланови Изборног сабора при избору „Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српских и поморских земаља“ (чл. 30, ст. 2). И више од тога. Наиме, епископима Охридске архиепископије дато је право да могу бити бирани за патријарха Српске православне цркве (чл. 29). Али у избору „Архиепископа охридског и Митрополита скопског“, кога бира „Свети Синод Православне Охридске Архиепископје“, није предвиђено да  ико од архијереја Српске православне цркве суделује, изузев што „његов избор потврђује Патријарх српских и поморских земаља“ (чл. 11, ст. 3). Ништа се не каже шта бива у случају да патријарх српски не потврди његов избор.

Прописано је да се Охридска архиепископија „управља својим Уставом, који потврђује Свети Архијерејски сабор Српске Православне Цркве – Пећке патријаршије“ (чл. 11, ст. 2), али се ни ту ништа не каже шта бива ако Архијерејски сабор то не потврди.

Нимало случајно не постављам та питања, јер имам у виду да је у историји Цркве Христове сујета појединаца умела пркосно да изазива расколе, којих није било мало. Шта сутра неког славољубивог епископа Охридске архиепископије, који је изабран за патријарха Српске православне цркве (чл. 29) може да спречи у намери да се у име оног „да сви једно буду“, уз то имајући у виду и веома значајну историјску прошлост Охридске архиепископије,  приклони римском папи, под чијом је јурисдикцијом била два века као викаријат; или цариградском патријарху који под собом мали број пастве има?

   Постоји и трећа евентуалност, а то је – да Охридска архиепископија у име старине и јурисдикције коју је у древна времена имала над Србијом истакне захтев да Српску православну цркву стави под своју јурисдикцију, за шта би подршку могла да има, колико са стране Цариграда, толико и са стране Рима. Наруку би јој ишло и то што се Предлогом Устава намеће мегаломанско подизање 17 епископија на степен архиепископија (поред пећке и охридске), чиме се, у ствари, иде на раслојавање, односно на парчање Српске православне цркве и на подгревање сујете у односу на 23 преостала епископа (чл. 12).“                                                                    

Паметном доста.

 Које су то ствари које би данас могле довести до губљења идентитета СПЦ?

То је, пре свега, екуменизам као религиозни глобализам, чији је циљ стварање јединствене светске религије у служби банкократије и њених интереса, о чему је сведочио наш угледни научник, стручњак за међународне односе, др Слободан Јанковић. (http://standard.rs/2015/03/21/slobodan-jankovic-ekumenizam-globalizam-i-americki-baroni/).     

 Екуменизам нема никакве везе са верском трпељивошћу, која је карактеристична за православне Србе и њихов однос према људима других конфесија и религија, о чему сам писао, више пута и са много историјских чињеница, нарочито у књизи „Граматика екуменизма“, доступној читаоцима и на Интернету.(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/gramatika-ekumenizma-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf).

Смисао екуменизма је, између осталог, стварање наднационалног, глобалистичког „православља“ у служби Империје Вашингтон-Брисел–Ватикан, које би било лишено своје духовне сржи и спремно да служи банкократији. А наш пут је пут Светосавља, како је говорио Владика Николај – православља србског стила и искуства. То јест, опет по Николају, „национална Црква, али не и национална вера“. То је оно што је Свети Јустин Ћелијски, пишући о учешћу србских попова и калуђера у борби за верску и националну слободу, звао „авакумовски србизам“. Јер је Свети ђакон Авакум, учесник Хаџи Проданове буне 1814, одбивши да промени веру и спасе се набијања на колац, узвикнуо: “Нема лепше вере од хришћанске,/ Срб је Христов, радује се смрти“. За њега, као и за сваког Србина који верује у Васкрсење, смрти нема.

 Заједно са др Зораном Чворовићем у књизи „СПЦ и Викиликс“ тврдите да је великохрватски идеолог Иво Пилар још 1917. године тврдио да су Срби државотворно потентни док год је јако светосавско православље. Да ли би се данашњој ситуацији у Србији и СПЦ Иво Пилар обрадовао?

 Ево шта о Пиларовом схватању значаја Светосавља каже наш научник Небојша Вуковић: “Пилар је нарочито истицао значај Светог Саве, за кога каже да је најважнија личност српске историје. По њему, ,,Св. Сава створио је и организирао србско-гркоизточну Цркву, а створио ју је тако, да је увиек морала стајати у служби србског народа и србске државе“. Захваљујући заоставштини Светог Саве и других Немањића, српски је народ имао, каже Пилар, и у народу укорењену династију, и аутокефалну цркву као средства власти, па ,,могаше Србство до краја изкористити предност свог средишњег положаја, своје животне снаге и неузпоредиво повољног међународног положаја, те се без знатнијих запрека проширити на све стране“. Турско освајање, и укидање сталешких разлика међу Србима, још је више појачало унутрашњу хомогеност (како етничку, тако и социјалну) у српском народу, и он је могао као компактна народносна целина да прионе на дуготрајни подухват сопствене (гео)политичке еманципације. Пропаст српске средњовековне државе није наговештавала Србима трајни губитак њихове независности као код Хрвата, јер је до поновног успостављања модерне државности у XIX веку, као супституција државе, фигурирала Пећка Патријаршија са својим црквено-управним овлашћењима, за коју Пилар тврди, како ,,бијаше према томе држава у држави, србска држава у османлијској царевини“. Сврху оснивања и функционисање Пећке Патријаршије, Пилар тумачи и из ракурса геополитике. Како каже, стотину година након нестанка средњовековне Србије, појављује се у оквиру ,,турске државе нова теократска србско-бизантска државна творба, која си бијаше ставила у задатак да освоји за србско-православну црквену мисао читав Балкан, особито његов сјеверозапад“.“ (http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2232-9641/2013/2232-96411305143V.pdf )              

Иво Пилар би се свакако обрадовао данашњој ситуацији у СПЦ, у којој има све више епископа – глобалиста, екумениста и зизјуласоваца, којима ни на памет не пада да чувају светосавску традицију Пећке Патријаршије. О свему овоме писали су и наши и страни добронамерници. Само, по свему судећи, није имао ко да чита. (Погледајмо само „Азбучник опомена“ где су ова упозорења укратко изложена:

http://borbazaveru.info/content/view/7822/33/;http://borbazaveru.info/content/view/7822/33/;

http://borbazaveru.info/content/view/7839/33/;http://borbazaveru.info/content/view/7848/33/)

(Други део интервјуа објавићемо у суботу 5. маја 2018.)

Милан Ружић, „Искра“

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 72 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.