header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Да се вратимо Богу и себи (крај) Штампај Е-пошта
понедељак, 07 мај 2018
           Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.“
       
      Ово у интервјуу „Искри“, чији други део објављујемо данас, каже Владимир Димитријевић, наш цењени православни публициста.

Можете ли нам објаснити каква је то идеологија митрополита пергамског Јована Зизјуласа, чије идеје и дело прате и изузетно поштују одређени људи који делују у Српској Цркви?

Цитираћу највећег француског православног богослова данас, Жан Клода Ларшеа, који тврди да је Зизјуласово учење јерес туђа православној вери, и чија је књига о тој јереси, „Личност и природа“, објављена и на српском језику, у издању Центра за црквене студије из Ниша. Он је у интервјуу датом „Печату“ јасно рекао: „Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је,међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва.  /…/ Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече !). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.“ (http://www.pecat.co.rs/2015/08/klod-larse-putovanje-ka-crkvi-od-istoka/) Зизјулас је најжешћи екумениста и заговорник зближавања са Ватиканом у новијој историји Цркве од Истока, човек који се формирао на папистичкој теологији.

Који су то људи из нашег епископата и шта желе да постигну делујући у име идеја наведеног митрополита?

Један од главних његових следбеника је професор догматике на Богословском факултету Универзитета у Београду, епископ др Игњатије Мидић, аутор досадашњих уџбеника веронауке за србске школе, о чијим неправославним учењима је већ више пута писано. Пре свега, ту је обимна и изузетно озбиљна студија архимандрита др Никодима Богосављевића, „Против учења епископа Игнатија (Мидића )“, као и моја књига „Теологија или технологија/ Питања православног лаика еписопу Игњатију Мидићу“, доступна и на Интернету.(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf).        

  Какве су последице прихватања зизјуласовштине, видимо на сваком кораку – рецимо, у Епархији захумско–херцеговачкој, чији епископ, који је одбранио докторат о Зизјуласу, свим силама сарађује са тамошњим римокатоличким прелатима, без обзира шта је наш народ преживео од усташа и без обзира што се херцеговачки римокатолицизам суштински не ограђује од деловања својих бискупа и фратара у Другом светском рату. Србски епископ себе је чак називао и бискупом херцеговачким, и читао је Символ вере са папистичким додатком filioque скупа са дубровачким бискупом Матом Узинићем. (https://www.youtube.com/watch?v=Y66EHPAeQYQ) Уводио је, као да следи реформе Другог ватиканског концила, и жене у олтар, што је невиђено кршење канона Православне Цркве. (http://www.rtvbn.com/29615/Grigorije-prekrsio-Kanon-Pravoslavne-Crkve)

Допустио је себи да мученичке храмове, попут оног у Пребиловцима, илуструје модернистичким фрескама зизјуласовског сликара (не предањског иконописца) Стаматиса Склириса. (http://borbazaveru.info/content/view/8147/1/) Свом архијерејском заменику допушта да има разумевања за Алојзија Степинца, чак да га хвали као „солунског добровољца“ (http://borbazaveru.info/content/view/10587/1/), а својим свештеницима (svećenicima?) дозвољава да Светог Саву, оличење православног аскетског духа, изједначавају са Фрањом Асишким, човеком који је био у духовној самообмани. (У васкршњем броју часописа „Видослов“ 2018. године ).  Тај епископ папу Фрању у Сарајеву поздравља као пророчког носиоца Духа Светог (http://vladikagrigorije.info/pozdrav-episkopa-grigorija-papi-franji-sarajevu/) , иако је реч о постмодерном кловну кога су, уместо традиционалисте Бенедикта, поставили Американци да би даље подривао оно мало хришћанских темеља Запада, и који је, сасвим недавно, скупа са Империјом, осудио Асада за тобожњи напад бојним отровима у Сирији (https://www.klix.ba/vijesti/svijet/papa-franjo-osudio-napad-hemijskim-oruzjem-u-siriji/180408038), иако одлично зна да је то лаж коју су пласирали англоамерички неонацисти.

Није онда случајно да је епископ који је себе назвао бискупом устврдио да је Иво Андрић Хрват, иако се Андрић стално изјашњавао као Србин, а римокатолик престао да буде баш због Степинца и његове подршке усташама. Уосталом, ево шта је 1952, када је папа Пио Дванаести дао Степинцу кардиналски шешир, изјавио сам Андрић: “ Мене нимало не изненађују изрази огорчења који долазе из разних кругова и са разних страна наше земље, поводом наименовања бившег загребачког надбискупа за кардинала. Јер тај гест је, природно, морао позледити многе ране. И раније, а нарочито у тешком времену између 1941. и 1945. године, чињени су у нашој земљи у име вере и под плаштом вере, а у интересу туђина завојевача, братоубилачки злочини. Та је чињеница и сувише добро позната и у нашој земљи и изван ње. Тим злочинима виша католичка хиерархија не само да се није одупрла него их је добрим делом и сама спроводила или помагала. И нема тих софизама ни таквих звучних титула којима би се ти злочини могли сакрити и заташкати. Наши народи су их осудили, осуђује их цео напредни свет, а историја ће ту осуду потврдити. А што је главно, народи нове Југославије, здружени у моћну, мирољубиву радну и борбену заједницу, решени су да од таквих заблуда и злочина бране себе и своје потомство. То је наша човечанска и родољубива дужност и наше право, које нам нико разуман и поштен не може порећи.“

( www.ivoandric.org.rs/images/sveske/broj_32.pdf)

Дакле, по Вама, епископ Григорије захумско–херцеговачки је један од кључних следбеника Зизјуласа у СПЦ. А шта мислите о речима које се тичу његових, да кажемо, пословних радњи?

Да се разумемо: православни верник, члан лаоса, народа Божјег, нема право да се бави финансијским пословима неког епископа или његовим личним гресима. То спада у надлежност сабора архијереја помесне Цркве. Верник, који није у свештеном чину, ИМА ПРАВО да се бави одбраном православне вере, о чему јасно сведочи антипапистичка посланица Источних патријараха из 1848, која каже да „код нас ни патријарси, ни Сабори никад нису могли увести нешто ново, јер је чувар праве вере (побожности) код нас само тело Цркве, тј. сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну с вером отаца својих“. Дакле, не бавим се финансијама у Епархији захумско–херцеговачкој, него сам запањен шуровањем са онима који се ни данас не одричу Широког Бријега и усташког наслеђа. (http://dnevnik.ba/vijesti/sramotno-u-sirokom-brijegu-sluzena-misa-za-antu-pavelica). Ове, 2018, док су у Широком Бријегу помињали крволоке Анту Павелића и Макса Лубурића, председник Србије био је у Мостару на скупу „Будућност нас спаја“

(http://vidovdan.org/aktuelno/komnen-kolja-seratlic-srbi-srecna-nam-godisnjica-nezvisne-drzave-hrvatske/?script=lat).

Том приликом, председник је посетио и епископа захумско – херцеговачког, обећавајући помоћ за изградњу храма у Мостару. Све је то, наравно, лепо, али, као што рече Комнен Сератлић: “Председник се стално позива на Народ, а сада нека се извини том Народу, нека јавно изјави да није смео на тај дан да отвори сајам са Хрватима у Мостару и да са њима испија шампањац и рујно херцеговачко вино.“ И епископ Григорије треба да се мисли о свом народу кад толико шурује с римокатоличким клером. Наравно да нико није против добросуседства, али се зна шта је Ватикан урадио у Херцеговини, не само у Другом светском рату.

Рекли сте да су фратри и жупници чести гости још чешћих „екуменистичких хепенинга“ које организује епископ са својим свештенством, а на којима се стално промовишу братство и јединство, суживот, ситуације у којима се морамо ујединити и томе слично. Да ли је то на трагу онога што тврди Ранко Гојковић, а то је да постоје покушаји успостављања папистичког модела поистовећивања Цркве са Епископом, тј. модел по којем би се, на крају читавог поступка, митрополије претвориле у микро-кнежевине којима владају црквени кнежићи и које би биле последице овога по СПЦ и Србе?

Православна Црква је епископцентрична, али није епискополатријска. Епископ није ни бог, ни Бог (Боже, опрости!) Христос је Архијереј, а епископи су, литургијски, иконе Христове, којима је дата власт да паствују у Цркви – Христовој, не њиховој (или твојој, или мојој). Епископи нису господари, него слуге наше радости у Спаситељу, по речи Еванђеља да ко хоће да буде први у Цркви свима буде слуга. (Мк. 9,30-37) О томе је говорио наш велики мислилац Жарко Видовић: “Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења./…/ Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији./…/ Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! /…/ Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.“ (http://borbazaveru.info/content/view/3204/37/)          

 Или, како је говорио Блажени Августин:  ВАМА САМ ЕПИСКОП, СА ВАМА САМ ХРИШЋАНИН.

„Што је почео Хитлер, наставља Вашингтерна. А на нама је, како рече Владика Николај, да се вратимо Богу и себи: „Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!“

Ово у интервјуу „Искри“ чији трећи део објављујемо данас каже наш цењени православни публициста Владимир Димитријевић.

Колико смо ми задржали обреда и обичаја из ране Цркве и у чему се данашња и тадашња црква највише разликују?

Главна разлика је у начину живота. У односу на ране хришћане, ми смо права духовна недоношчад. Неки наши модернисти би да се причешећују као у раној Цркви (рецимо, на свакој Литургији), али би да живе по «холивудским» начелима 21. века. Рани хришћани су, рецимо, били стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).

 Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба  молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту  Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд. Ту молитву помиње Св. Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд  (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“  сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Св. Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.                                                

Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана. Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо. Живели су смерно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице – мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове. 

По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква – нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.                                                                                                                            

Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена – чистих девственика – од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници – хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.                                                                               

Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.          

 А какви смо ми данас?                                                                          

 Не само да нисмо на нивоу раних хришћана, него ни на нивоу обичних породичних људи од пре педесет или сто година (то каже отац Серафим Роуз). Зато треба озбиљно да се трудимо да приступамо Светим Тајнама, а не да фантазирамо о «ранохришћанској пракси». Отац Јустин, у књизи „Тајне вере и живота“, јасно вели: „Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.“

 

Објасните нам  како је дошло до тога да католичко свештенство постане осовина разних злочина усташа и зашто баш највише над Србима? У оквиру овог питања, не могу а да вас не упитам – зашто Хрвати, заједно са својим клером, гаје толику мржњу према српском народу?

Између осталог, у санктпетербуршком часопису „Дух Хришћанина“ (април 1863.), наш познати јавни радник Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме описује како је Ватикан деловао на овом простору. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити, и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…“

Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света“, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.

Чим млади фратар дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помог’о, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.

Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/ Тако фратри поступају са нама“. Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили? Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи: “Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч „никакав“ употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“

Зар је онда чудно што су се поунијаћени, па покатоличени, Срби однародили? И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини и Петрићевца у Бањалуци били седишта?

Александар Фјодорович Хиљфердинг, руски фолклориста, био је од 1856. до 1859. године конзул Руске царевине у Босни. Он је то однарођавање врло лепо запазио: „Србин–католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским, итд.Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива „нашким језиком“, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је римокатоличка црква“.                                                     

А онда је дошао 20. век. Створена је и „света“ папина држава, „Независна Држава Хрватска“, која је одмах почела да ради на „обраћењу несједињених“… То нас је коштало милион глава.

Француски путописци 19. века сведочили су да су римокатолици у Босни и Херцеговини најзатуцанији верници које су икад видели, и да се својим фратрима клањају као самом Богу. НДХ не би била могућа без такве поставке „духовног живота“ у овим нашим несрећним крајевима. Епископ захумско–херцеговачки би ваљда морао да води рачуна о чињеници да усташа не би било без Ватикана.

 

Очигледно је да Запад покушава да изврши расрбљавање Срба. Знате ли преко чега ће покушати да остваре своју идеју и шта је на нама да учинимо по том питању?

Запад ће чинити што је увек чинио, по савету Хитлера, који је 22. августа 1944, кад је одржан састанак специјалног немачког изасланика за Балкан, ХерманаНојбахера, са фирером, Фон Кајтелом, Фон Вајксом, Рибентропом и Химлером, јасно и гласно рекао: „Да Вам одмах на почетку буде јасно, нема ништа од давања оружја четницима!“ Хитлер је тада изјавио да Хрвати немају представу о држави, и да је никад неће ни имати. За разлику од њих, „Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“. И додао је: „Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност“ (подвукао В. Д.).

Што је почео Хитлер, наставља Вашингтерна.                               

А на нама је, како рече Владика Николај, да се вратимо Богу и себи: „Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!“

Какве суштинске промене нас очекују после Сабора?

Авај, мислим да нас, као и увек, очекују формалне, а не суштинске промене. Јер, суштинска промена је свенародно покајање, о коме је говорио Свети владика Николај. Зато, за крај, ево његове покајничке молитве, која би нам свима била корисна као свакодневно молитвено правило:                                                                       

 Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих. Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован, страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш, и крв Своју пречисту излио, да нас грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога. Но ми се показасмо као лењиве слуге, лењива ума и срца и раслабљени од безакоња презресмо превелику жртву Твоју за нас и окретосмо се од Тебе да потражимо спасење онима где спасења нема; положисмо своју наду не у Тебе, који једини можеш помоћи и спасти, него у себе и у људе и у варљиве ствари и у пролазне сујете света овога. Зато су нас на кривим путевима нашим сусреле све беде и невоље овога света. Јер остависмо Тебе, богати Извор воде живе, и пођосмо да тражимо воду у пустињи. Остависмо Тебе, Хлеб Живота, и пођосмо хранити душе своје погубном и трулежном храном греха. Остависмо Тебе, светлост света, и залутасмо у таму, у којој се не види ни човек ни Бог. Напустисмо Тебе, Који нас никад не напушташ. Напустисмо Тебе, јединог Човекољубца и верног Пријатеља свих људи и одосмо куцати на непријатељска врата, тражећи пријатеље међу непријатељима, спасиоце међу човекоубицама и помоћнике код оних који одмажу.  Зато се кајемо, Господе свесилни. Помози нам да се још више кајемо. Кајемо се, гледајући у Тебе распетога на крсту из љубави према нама. Кајемо се, гледајући у главу Твоју Божанску, увенчану трновим венцем, да би увенчао нас венцима непролазне славе небеске. Кајемо се, гледајући у отворене ране на телу Твом и у крв Твоју пречисту, изливену драговољно за очишћење и исцељење греховних рана наших. Кајемо се и приклањамо главу и колена пред крстом Твојим, помози нам да се још више покајемо.  Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити. Не отступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. И даруј нам благодатну силу духа Твога Светога, као што си даровао светим апостолима и угодницима Твојим. Да би се Духом Твојим очистили и исцелили, и прославили и препородили, те да би појединачно и свенародно, као деца светлости, могли, слично ангелима, славити и хвалити Тебе, Спаситеља Свога са оцем и Духом Твојим светим. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас преко молитава Пречисте Твоје Матере и свих Твојих светих. Амин.

 

 

Извор: "Искра"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.