header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Коста Чавошки: Критичка разматрања о предлогу Устава Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије Штампај Е-пошта
среда, 09 мај 2018

  У преамбули би се изричито морали навести Свети Сава, први српски архиепископ, и аутокефалност СПЦ од 1219. године, јер је управо из црквене аутокефалности рођена српска национална свест, чији је стожер светосавље. А наше светосавље је и особено поимање православља као таквог којег нема у другим православним црквама

Нема никакве сумње да је предлог Устава Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије од далекосежног значаја за нашу Цркву и српски народ, те да је због тога заслуживао да, као нацрт, најпре буде упућен на јавну расправу, у којој би учествовало како свеколико свештенство тако и лаици, па да тек потом, као предлог за коначно усвајање, буде упућен Светом Архијерејском Сабору.

Чињеница да је посреди предлог а не нацрт сведочи о томе, да је Свети Архијерејски Синод донео одлуку да се не проводи никаква јавна расправа о њему. Свети Архијерејски Сабор наравно може променити ту одлуку и упутити нацрт Устава на јавну расправу.

Преамбула Устава

Преамбула овог Устава је тако састављена да би могла бити преамбула устава сваке православне цркве, а нарочито Васељенске Патријаршије у Константинопољу, која је одувек полагала право да буде изнад свих националних православних цркава, те да стога све епархије у расејању буду под њеном непосредном јурисдикцијом. Наши верници у расејању иду, међутим, у српске православне храмове због тога што су српски. Да се тиме не руководе, они би, сходно овој преамбули, требало да иду у најближи православни храм, било да је он грчки, руски, бугарски или румунски.

У страху да не буду оптужени за етнофилију, творци ове преамбуле дефинисали су Српску Православну Цркву као наднационалну, да не кажемо мондијалистичку творевину. Отуда и навод из Посланице Галатима Светог Апостола Павла да „у Христу нема више ни Јудејина ни Јелина“, те да наша српска Црква „представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштвене разлике“ .

Да се, не дај Боже, Свети Сава руководио овом поруком коју буквално следе творци ове преамбуле, он уопште не би од никејског Патријарха тражио аутокефалност Српске православне цркве, као стожера и српске државе и српског националног идентитета. Уместо тога ми бисмо, као православни Срби, остали под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, као што је наш српски православни народ под турским ропством био неко време под јурисдикцијом грчких фанариота. И због чега се краљ Александар толико трудио да до 1922. године васпостави јединствену Пећку Патријаршију, кад су поједини делови наше српске Цркве, у духу одбацивања етнофилетизма, могли остати под јурисдикцијом Васељенског Патријарха? А и да не помињемо да је под турским ропством и под аустријском влашћу у избеглиштву Српска Православна Црква преузела улогу српске државе, које више није било, и била најзаслужнија за очување српског националног идентитета. Напослетку, Српска Православна Црква је једина српска установа која је, за разлику од државе, сачувала непрекинути континуитет од Светог Саве до данас.

Заиста је чудно што творци ове преамбуле пренебрегавају ове кључне духовно-историјске разлоге и пресудне културно-историјске чињенице. Како то сигурно не чине из незнања, поставља се питање зашто то чине.

По мом суду, у преамбули би се изричито морали навести Свети Сава, први српски архиепископ, и аутокефалност Српске Православне Цркве од 1219. године, јер је управо из црквене аутокефалности рођена српска национална свест, чији је стожер светосавље. А наше светосавље је и особено поимање православља као таквог којег нема у другим православним црквама.

Није стога нимало случајно што скоро сви ондашњи писци истичу српску земљу као нови Израиљ, а Србе као нови изабрани народ. До таквог расуђивања нису, међутим, довела само патриотска осећања ондашњих црквених људи, већ јасно разумевање историјског обзорја – да се до државне самосталности и црквене аутокефалности може доћи само уздизањем свога рода и племена, као свог стада „оваца“. Изгледа да су творци ове преамбуле то једноставно сметнули с ума.

Свети Сава се у овом предлогу Устава помиње само једном и то у члану 160 ставу 2 тако што се у загради наводи 13. глава Студеничког типика Светога Саве, као да је то једино чиме је он задужио аутокефалну Српску Православну Цркву. Стога се тешко можемо отети утиску да су творци овог предлога Устава намерно потценили његову непроцењиву улогу у стварању наше националне Цркве и националне државе. А и да не помињемо Законоправило Светога Саве, прву кодификацију (додуше највећма превод) нашег државног и канонског права.

Наша Српска Православна Црква у још понечему се разликује од других православних цркава. То су породичне славе. Па како оне уопште могу бити ваљане и с теолошког становишта допуштене, кад о њима нема ни помена у Јеванђељу, делима апостола, учењу црквених отаца и одлукама васељенских сабора и Светом Предању? Па могу јер су оне неодступни део само наше црквено-историјске традиције.

Све нас то наводи на закључак да би у преамбули морао бити наглашен особени светосавски дух српског православља. И то би управо морало бити учињено уочи осмовековне годишњице и Српске Православне Цркве и српске државе.

Коначно, да би били равноправни с другим православним државама и народима, Срби су морали имати и своје свеце, који ће српско „стадо“ штитити од иноплеменика. „За улазак у свет византијске и европске цивилизације средњег века“ – пише Димитрије Богдановић – „била је потребна не само своја независна држава и аутокефална црква, него и свој улог у општу хришћанску културу тога света, поготово учешће у светости, у једној вишој духовној заједници, где би српски народ био заступљен преко својих људи. Тадашњим Србима, наравно, не би пала на памет идеја да у трансценденталној хришћанској заједници имају „своје људе“ да их већ пре њих нису имали и други. Управо је Свети Димитрије Солунски послужио српској свештенству као основни узор за култ Светога Симеуна. Па кад већ имамо и своје свеце, зар бар неке од њих није требало поменути уместо Посланице Галатима Светога Апостола Павла.

После ове садржинске критике преамбуле додали бисмо и једну правно-техничку замерку. На самом њеном крају дословно се наводи и Символ Вере, који је неодступни стожер хришћанства као таквог. Творци ове преамбуле су вероватно сматрали да он треба да буде унет у преамбулу Устава да би обични верници, кад буду читали Устав, што је мало вероватно, прочитали и Символ Вере. Он се, међутим, налази и у сваком црквеном календару, који сваки верник, који слави славу, има у својој кући.

Уношење Символа Вере у сам Устав Српске Православне Цркве изазива, међутим, озбиљне правне недоумице. Јер, ако се нешто унесе у овај Устав и тиме му се да исти правни ранг као и било којим уставним нормама, онда се то што је унето (Символ Вере) може на исти начин и мењати (одлуком Светог Архијерејског Сабора). А то је апсолутно недопустиво. Изгледа да творци ове преамбуле нису схватили да Свето Писмо, Свето Предање, догмати и одлуке светих васељенских сабора имају надуставни карактер, па да их као целовит текст не треба уносити у Устав, као што је то учињено са Символом Вере, да не би испало да их наш уставотворац (Свети Архијерејски Сабор) може мењати и укидати.

Није, међутим, спорно навођење појединих канона у заградама, јер они дају потпору појединим уставним одредбама. Реч је о члану 49 у којем се у заградама помињу 25. правило Халкидонског сабора, 12. канон Картагинског сабора, 15. канон Антиохијског сабора, 6. канон Другог васељенског сабора и 9. канон Четвртог васељенског сабора.

Конфедерализовање Српске Православне Цркве

У данашњим основним школама тешко да би се могао наћи ученик или ученица који не знају да је Српска Православна Црква током осам потоњих векова (са извесним прекидима током турског ропства и боравка у туђини под аустријском влашћу) имала само по једног архиепископа, који је касније био и патријарх, односно митрополит карловачки и београдско-карловачки. Уколико се усвоји предлог овог Устава, на наше велико изненађење открићемо да имамо чак 18 митрополија на чијем се челу налази 18 архиепископа. Како је у нашој Цркви и историји звање архиепископа искључиво везано за аутокефалност цркве као такве, многи ће помислити да се наша Црква разграђује и распада на 18 аутокефалних цркава. А они боље упућени одмах ће разабрати да је на делу растављање Цркве на митрополије и епархије са високим ступњем аутономије, те да Патријаршија као таква само номинално постоји. Колико је то опасно и далекосежно не треба даље објашњавати. Довољно је само поменути да су негдашње комунистичке власти присилиле нашу Цркву да, због Македоније и Македонаца, обнови Охридску Архиепископију и до чега је све то довело. Па зар заиста у нашој Цркви има и таквих појединаца који би хтели да се тај проблем Охридске Архиепископије осамнаест пута умножи стварањем 18 нових митрополија са архиепископом на њиховом челу? Има неког чудног предсказања у чињеници да се три наше затечене митрополије налазе у данас независним државама.

Све ово ће наравно имати и своју забавну страну. Тако се епископ вршачки и банатски мора питати зашто његов у Христу брат епископ сирмијско-сремски постаје митрополит и архиепископ кад је банатска епархија, и по броју храмова и верника, знатно већа од сремске епархије. А сличних питања и поређења биће на претек.

Па шта је разлог који је до овога довео? То су сујета и самољубље, за које се не би могло рећи да су хришћанске врлине. А они су довели до оваквог расуђивања: ако је само један од нас архиепископ, зашто не бисмо и ми то били. Довољно је само да изменимо Устав, па да сви ми, који то жарко желимо, то и постанемо. 

 Развлашћивање Патријарха

Извесно подозрење најпре изазива проширено звање Патријарха. Он је до сада, поред звања Архиепископа пећког и Митрополита београдско-карловачког, пре свега био Патријарх српски. По члану 28 овог предлога Устава требало би да буде Патријарх српских и поморских земаља, које у овом контексту могу бити само Црна Гора и Херцеговина. Тако испада да по овом одређењу Патријарховог звања Црна Гора и Херцеговина нису више српске земље!!! Не дао Бог да тако буде!

Знам да ће ми бољи познаваоци наше историје одмах приговорити да је и Свети Сава, по угледу на свога брата, имао ту титулу од 1219. године, пошто је и Стефан Првовенчани био краљ српских и поморских земаља, под којима се у оно време подразумевала Диоклија, Захумље и Травунија. То су наравно знали и краљ Александар и тадашњи архијереји када су 1922. године васпоставили Пећку Патријаршију, као и творци Устава Српске Православне Цркве од 1931. године, када су установили знање Патријарха српског, а не српских и поморских земаља, како је то било 1219. године. Па због чега су тако поступили? Због тога што је тадашња Краљевина Срба Хрвата и Словенаца била унитарна држава, па није, због државног јединства, било целисходно издвајање било каквих српских и других земаља. Сада су се политичке прилике битно промениле, а никако нису онакве какве су биле 1219. године нити ће то икада бити. Отуда синтагма „Патријарх српских и поморских земаља“ у данашњем историјско-политичком контексту може само значити да су Црна Гора и Босна и Херцеговина несрпске земље у којима су Срби национална мањина.

По досадашњем Уставу, Патријаршија је имала, као и све епархије, Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор којима је председавао Патријарх. Овим предлогом новог Устава једино се Патријаршија лишава ових органа, док они и даље остају у свакој епархији. Уместо њих уводи се чак једанаест патријаршијских служби и одељења, којима непосредно, уместо Патријарха, председава епископ члан Светог Синода или епископ члан Светог Архијерејског Сабора. Тиме се, треба то отворено рећи, Патријарх лишава сваке делотворне надлежности у управљању Патријаршијом и практично ставља под старатељство чак једанаест епископа.

По нашем суду, посреди је смишљена намера да се средишна власт Цркве потпуно разгради и уместо ње уведе својеврсни конфедерални орган у којем ће Патријархову надлежност вршити помесни епископи са звањем архиепископа и митрополита. А када се крене тим путем, следећи корак приликом потоње измене Устава могао би бити наизменично смењивање нових архиепископа на положају поглавара Цркве, као што је то некад било у Председништву СФРЈ после смрти Јосипа Броза Тита. А сви ми добро знамо до чега је то довело.

Још један корак у развлашћивању Патријарха представља предлог да се на територији Београдско-карловачке архиепископије успоставе две нове епархије: вождовачко-винчанска са седиштем на Вождовцу и земунско-новобеоградска са седиштем на Новом Београду. За сада би на челу тих нових епархија били епископи, али није искључено да ће, због њихове величине и значаја, после следеће измене Устава бити то митрополити и архиепископи.

Знам да ће многи рећи да је Београдско-карловачка митрополија сувише велика и да се њоме све теже управља. Москва је, међутим, много већа од Београда, па ипак на њеном тлу још нису успостављене нове аутономне епархије, које не биле под јурисдикцијом московског и сверуског Патријарха. У нашем случају решење би могло бити избор више викарних епископа, који би, по одлуци и упутствима самог Патријарха, могли управљати свештенством у појединим деловима Београдско-карловачке митрополије. 

Правно-техничке замерке и недоумице

Чланом 39 предлога Устава предвиђено је да Свети Архијерејски Сабор одлучује једногласно или већином гласова. Није, међутим, речено која је то већина: да ли је већина од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора или је већина од присутног кворума (натполовична већина чланова? – члан 38). Састављачи ове одредбе су вероватно имали на уму оно прво, али то нису изричито написали.

Много веће недоумице изазива члан 49 тачка 21 овог предлога којим се утврђују судови који у првом и другом степену по жалбама пресуђују Патријарху и епископима. Првостепени суд чини 12 епископа сходно 12. канону Картагинског сабора. Другостепени суд је устројен сходно 15. канону Антиохијског сабора, али није речено колико га епископа чини. Тај би број сигурно морао бити већи (рецимо бар 16 епископа) од броја епископа у првостепеном суду, али су састављачи ове одредбе пропустили да наведу који је то број, што је недопустиво. Такође није наведено како се гласа у судовима. Било би логично да први гласа најмлађи епископ по времену епископског посвећења, па тако редом све до најстаријег.

Још већи проблем је питање да ли се уопште може устројити другостепени суд од бар 16 епископа. Како другостепени суд не може чинити ни један епископ из првостепеног суда (њих 12), као ни чланови Светог Синода који су водили истрагу (најмање двојица), поставља се питање да ли има довољно расположивих епископа за другостепени суд, сем уколико се не би позивали епископи из Европе, Северне Америке и Аустралије.

По досадашњем Уставу (члан 69 тачка 27) постојао је у Светом Архијерејском Сабору само првостепени суд, који је искључиво судио Патријарху, али не и епископима. Можда би тако требало да остане. Архијереј који је Патријарх, као и други архијереји, треба да има ту привилегију да му, као у средњем веку, суде само они који су му равни. У таквом случају довољан је само првостепени суд од 12 епископа. Када се за владе Хенриха VIII судило Томасу Мору, који је иначе био лорд, то је чинио Дом лордова који га је осудио на смрт због велеиздаје. Тада и касније нико није оспоравао што то суђење није било двостепено, али су многи, више ћутке него јавно, оспоравали изреку те пресуде.

Следећи озбиљан пропуст налазимо у члану 77 који је посвећен избору епархијског епископа. Одлуку о избору доноси Свети Архијерејски Сабор апсолутном већином гласова. Није, међутим, речено да ли је то апсолутна већина од укупног броја чланова Сабора или већина од броја присутних епископа. Састављачи ове одредбе су вероватно имали на уму оно прво, али то нису изричито навели.

Сличан пропуст се појављује и у члану 114 у којем се наводи да Епархијски савет одлучује на седници на којој присуствује натполовична већина чланова, а одлуке доноси већином чланова. Није, међутим, речено која је то већина: да ли је већина од укупног броја чланова или је већина од присутног кворума (натполовичне већине чланова).

Како се у овом предлогу Устава наизменично користе синтагме „апсолутна већина“ и „натполовична већина“ које имају исто значење, ваља рећи да то није допуштено. Могла се наводити или прва или друга синтагма; никако обе.

Извесне недоумице изазива члан 101 овог предлога који је скоро дословно поновљен члан 127 досадашњег Устава. У њему се вели да се одвојена мишљења судија не достављају странама у спору. Не можемо разумети зашто то не би требало чинити. Издвојена мишљења су такође део пресуде, па их стога не треба крити. А страна која се жали могла би искористити разлоге противљења судске мањине приликом састављања жалбе Великом црквеном суду.

Још веће недоумице изазива члан 102 овог предлога који је скоро дословно поновљен члан 128 досадашњег Устава. Реч је о одлукама Епархијског црквеног суда које су донете на седницама којима није председавао епархијски епископ, а овај суд на поновљеној расправи на захтев епископа, који се са њима не слаже, остане при својој првобитној одлуци. У том случају епископ доставља предлог са образложеним мишљењем Великом црквеном суду, а овај даје обавезујуће упутство. Није сасвим јасно каква је природа тог обавезујућег упутства : да ли се оно тиче само неке процесне ствари или може представљати налог како ваља пресудити? Ако је ово друго посреди, онда су странке у том поступку грдно оштећене, пошто се не могу жалити Великом црквеном суду у истом тренутку када се и незадовољни епископ обраћа том суду.

Најдалекосежнија грешка је члан 224 у којем се помињу поједине епархије у расејању, о чему сам већ својевремено писао. Јако је опасно да, поред Устава Српске Православне Цркве, и поједине епархије имају своје уставе, јер то сигурно води у федерализацију, ако не и у конфедерализацију наше Цркве. А ако епархије у расејању имају своје уставе, зашто га не би имале и епархије у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Једино би наша Охридска Архиепископија, као corpus separatum у оквиру наше Цркве, могла имати свој Устав.

Незграпни и лоши изрази

Опште је познато да језик општих правних аката, нарочито устава и закона, мора бити јасан и разговетан, а уз то и леп и без незграпних израза и синтагми. Лош пример је члан 76 тачка а) у којем се од епархијског епископа захтева „врлински живот“. Боље би било да је речено „живот у врлини“. Споран је и члан 167 тачка 5 која гласи: „доноси одлуке о узимању и давању у закуп манастирског имања“. Тако испада да настојатељ манастира узима у закуп манастирско имање, што је бесмислено. Требало је да пише: „узима у закуп туђе имање и даје у закуп манастирско имање“. Свега тога не би било да је неко пажљиво извршио коначну редакцију, а лектор извршио лектуру и коректуру.

Потцењивање свештенства

По предлогу Устава, наше свештенство, укључујући и монахе и монахиње, има само дужности а никаква права. Према члану 111 тачки I) у Епархијски савет улази по један свештеник из сваког архијерејског намесништва, али њих свештенство не бира него су именовани. Према члану 120 Епархијски управни одбор чине један представник манастира и три клирика, али се они не бирају, него их именује Епархијски савет. Зар творци овог предлога Устава заиста верују да свештеници и монаси не могу из својих редова изабрати оне који могу бити чланови Епархијског управног савета и Епархијског управног одбора?

Да неко не би поставио питање да ли би се то исто могло рећи и за лаике, спремно одговарамо да такве изборе међу лаицима не треба проводити. Да би се они одржавали,требало би најпре направити списак поузданих верника, у који могу ући само они који редовно долазе на богослужење, крсте децу, посте, причешћују се и исповедају и учествују у издржавању свештеника и храма. Постоје, међутим, многи верници који нису толико ревносни у вршењу својих верских дужности, али ипак припадају нашој Цркви. За разлику од лаика, свештеници и монаси су цео свој живот посветили Цркви, па зато имају и морално право да, поред архијереја, бар у некој мери учествују у управљању њоме. Њима то право још увек није признато.

Што је још горе, изгледа да клирици имају чак мање права од лаика. Према члану 171 ставу а) тачки 6 клирици чине преступ ако јавно критикују одлуке надлежних црквених органа, што је својеврсни деликт мишљења, док лаици то могу да чине до миле воље, а да за то уопште не одговарају. 

Уставотворна власт

Пажљиво сам проучио важећи Устав Српске Православне Цркве од 1931. године, који је донео Свети Архијерејски Сабор, и утврдио да тим Уставом није изричито утврђено ко врши уставотворну власт у нашој Цркви, а ако ту власт, по устаљеном обичају и тумачењу члана 57 врши Свети Архијерејски Сабор, којом већином он то чини. Чланом 57 изричито је утврђено да је Свети Архијерејски Сабор „црквенозаконодавна власт“ што се, по мојем суду, може разумети и као уставотворна власт. Потом је Свети Архијерејски Сабор мењао поједине уставне одредбе, од којих је можда најзначајнија одлука од 15. септембра 1967. године о новом начину избора Патријарха, а потом и одлука од 1948. године о уступању Чешко-моравске епархије под јурисдикцију Руске православне цркве, чега се више нико и не сећа.

Ни на који начин се из тих одлука не може закључити којом већином је мењан Устав. То вероватно пише у записницима, али се они не објављују нити су доступни заинтересованој јавности, тако да једино старији архијереји знају која већина је била потребна за измену Устава. Претпостављамо да је то била апсолутна већина од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора.

Чланом 49 тачком 25 предвиђено је да апсолутном већином чланова (требало је да пише „свих чланова“) Светог Архијерејског Сабора овај орган доноси Устав Српске Православне Цркве и врши његове измене и допуне. Сматрамо да је то мала већина и да би она морала бити квалификована, као што је то иначе устаљено у највећем броју држава у којима се прави разлика између устава и закона.

Знамо да ће многи одмах приговорити да Устав наше Цркве садржи и мање значајне одредбе чију измену не би требало отежавати тако што би се за њих захтевала квалификована већина. То су, рецимо, оснивање нових епархија, припајање појединих делова једне епархије другој, одредбе о архијерејским намесницима и парохијама и томе слично. Такве уставне одредбе ваљало би мењати апсолутном већином свих чланова Светог Архијерејског Сабора.

Постоје, међутим, одредбе од изузетног значаја за чију измену би требало да буде потребна квалификована већина, баш као што и важећи Устав Републике Србије прави разлику између одредаба за чију је измену довољна двотрећинска већина од укупног броја народних посланика и оних одредаба за које је поред тога потребна и потврда на референдуму већине изашлих бирача (члан 203). Кад је у питању Устав наше Цркве, такве одредбе од изузетног значаја јесу правила о избору Патријарха и његовим овлашћењима, устројству и надлежностима Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, устројству и надлежностима Патријаршије, надлежностима епархијских епископа и томе слично. За измену таквих одредаба свакако би требало увести квалификовану већину. То би могла бити двотрећинска већина, већина од три петине, па чак и већина од четири шестине. Уколико се за измену оваквих изузетно значајних одредаба не би увела квалификована већина, испало би да за творце овог предлога новог Устава начин избора Патријарха и уређење парохије имају исти значај.

Већ сам поменуо да поједини делови овог Устава имају надуставни карактер. То су Символ Вере у преамбули, већи део предложене преамбуле и поједине основне одредбе, а нарочито чланови 1, 2, 5 и 6. Не би, међутим, било умесно да се забрани њихова измена, пошто потоњи уставотворци могу наћи боље формулације а сачувати истоветност њихове садржине. Оно што је, међутим, цитирано, као што је навођење Символа Вере, то се ни на који начин не може мењати, али се може поставити питање, као што сам већ учинио, да ли Символ Вере уопште треба уносити у Устав.

 

Извор: „Стање ствари“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 70 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Владимир Димитријевић

"РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ" 

(пдф)

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.