header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Рафаил (Карелин): Проповед на Спасовдан Штампај Е-пошта
среда, 16 мај 2018

 Ваз­не­се­ње Го­спод­ње спа­да ме­ђу два­на­ест нај­ве­ћих пра­зни­ка Пра­во­слав­не Цр­кве.

Хри­шћан­ски су пра­зни­ци на­лик на ка­ри­ке злат­но­г лан­ца ко­је су не­рас­ки­ди­во по­ве­за­не. Че­тр­де­сет да­на на­кон Пасхе до­ла­зи пра­зник Ваз­не­се­ња, а де­сет да­на на­кон Ваз­не­се­ња пра­зник Тро­ји­це.

         Пре не­го про­го­во­ри­мо о Ваз­не­се­њу, задржаћемо сена пи­та­њу зна­че­ња и сми­сла би­блиј­ске и хра­мов­не сим­во­ли­ке и о по­ве­за­но­сти све­ште­не исто­ри­је и ли­тур­ги­ке. Уче­шће у ре­ли­ги­о­зном пра­зни­ку не зна­чи само се­ћа­ти се до­га­ђа­ја из Све­то­га Пи­сма, већ би­ти ми­стич­но у њих укљу­чен, до­жи­вља­ва­ти их на ду­хо­ван на­чин.

Чо­век кроз слу­жбу у хра­му, кроз њене ритуале и символичке обреде, по­ста­је ре­ал­ни уче­сник до­га­ђа­ја ко­ји су се збили у свет­ској исто­ри­ји, а ко­ји се по­на­вља­ју у рит­му цр­кве­ног ка­лен­да­ра. Ваз­не­се­ње Го­спод­ње је крај Спа­си­те­ље­вог жи­во­та на зе­мљи, крај ко­ји блиста за­сле­пљу­ју­ћом све­тло­шћу. Ваз­не­се­ње је круна хри­шћан­ских пра­зни­ка. То је ви­дљив об­лик по­врат­ка Си­на Бо­жи­јег Сво­м пред­веч­ном начину постојања. Кроз тај празник се човеку от­кри­ва­ју бес­крај­не могућности ду­хов­ног са­вр­шен­ства.

У Сво­м жи­во­ту на зе­мљи Хри­стос се подтчи­нио вре­ме­ну и исто­ри­ји, а исто­вре­ме­но је из­над вре­ме­на и исто­ри­је јер је њихов Тво­рац и Вла­ди­ка. Жи­вот Хри­ста из На­за­ре­та за хри­шћа­ни­на не пред­ста­вља про­шлост као не­што што је било и прошло, већ ак­ту­ал­ну са­да­шњост и бес­ко­нач­ну бу­дућ­ност. Хри­шћан­ски пра­зник је до­дир веч­ног и про­ла­зног, зе­маљ­ског и не­бе­ског. То је от­кри­ва­ње ду­хов­ног еона на зе­мљи у са­крал­ном про­стран­ству хра­ма.

Хри­сто­во Ваз­не­се­ње има он­то­ло­шки, мо­рал­ни, ду­хов­ни и ес­ха­то­ло­шки зна­чај. У Је­ван­ђе­љу по Мар­ку да­та је ве­ли­чан­стве­на сли­ка Ва­зен­се­ња Ису­са Хри­ста. Али није довољно само имати Јеванђеље и читати га. Уз то треба по­зна­ва­ти ње­гов на­ро­чи­ти је­зик, сим­во­ли­ку и оста­ла сред­ства која користи. Ово уоп­ште не зна­чи да сим­во­ли­ка Је­ван­ђе­ља до­га­ђа­је пре­тва­ра у ап­стракт­ну але­го­ри­ју. Је­ван­ђе­ље је исти­на, али је она многостра­на и ви­ше­слој­на. У зе­маљ­ском при­су­ству­је не­бе­ско, у исто­риј­ском веч­но. Сим­вол не ме­ња, већ про­ду­бљу­је сми­сао и от­кри­ва са­крал­ни план до­га­ђа­ја.

Је­ван­ђе­ље је от­кровење Бо­жи­јег ума кроз људ­ску реч, от­кро­ве­ње о ду­хов­ном све­ту, о веч­ном жи­во­ту, о све­зи људ­ске ду­ше са Бо­гом, о реалности уз­ви­ше­ног начина постојања, реалности ко­ја је изван гра­ни­ца фе­но­ме­но­ло­ги­је, о оно­ме што се не мо­же опа­зи­ти чу­ли­ма ни­ти ана­ли­зи­ра­ти ло­ги­ком. Ду­ша то доживљава ми­стич­ком укљу­че­но­шћу, ин­ту­и­тив­ним про­ни­ца­њем у свет ду­хов­не стварности, у свет Бо­жан­ских енер­ги­ја, у свет над­ло­гич­ких ка­те­го­ри­ја. За­то Све­то Пи­смо ко­ри­сти сим­вол ко­ји тре­ба да уз­ве­де ум од по­зна­тог и уоби­ча­је­ног до не­по­зна­тог и та­јан­стве­ног, од ви­дљи­вог до не­ви­дљи­вог.

Би­блиј­ски сим­вол по­ста­је ду­хов­на ка­ри­ка из­ме­ђу чо­ве­ко­вих ин­те­лек­ту­ал­них мо­гућности и бескраја бо­жан­ског логоса. Кад узме­мо Би­бли­ју у ру­ке, ста­је­мо пред ве­ли­ку тај­ну с којом можемо доћи у додир само уколико се према њој односимо са стра­хо­по­што­ва­њем.

Од Пас­хе до Ваз­не­се­ња је про­шло че­тр­де­сет да­на, које је Господ провео са Сво­јим уче­ни­ци­ма по­у­ча­ва­ју­ћи их тај­на­ма Цар­ства Не­бе­ског. Све до Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња те су тај­не за њих би­ле не­по­зна­те и не­до­ступ­не.

Број че­тр­де­сет сим­во­ли­зу­је вре­ме ду­хов­ноих кушњи и зе­маљ­ски жи­вот. Мој­си­је је четрдесет го­ди­на во­дио на­род кроз пу­сти­њу у обе­ћа­ну зе­мљу. Исус Хри­стос је пред Је­ван­ђељ­ску про­по­вед по­стио четрдесет да­на. На­кон што је Вас­кр­сао, бо­ра­вио је на зе­мљи четрдесет да­на, ја­вља­ју­ћи се Сво­јим уче­ни­ци­ма и апо­сто­ли­ма и при­пре­ма­ју­ћи их за при­ма­ње бла­го­да­ти Бо­жи­је и за бу­ду­ћу про­по­вед Је­ван­ђе­ља.

Апо­стол­ска про­по­вед се мо­же пред­ста­ви­ти у об­ли­ку три кон­цен­трич­на кру­га, три ета­пе са све ја­чим ин­те­зи­те­том:

1.     Апо­стол­ска про­по­вед, упу­ће­на њи­хо­вим са­пле­ме­ни­ци­ма, за време Хри­сто­вог зе­маљ­ског жи­во­та.

2.     Од Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња до Ње­го­вог Ваз­не­се­ња – ми­си­о­нар­ство по чи­та­вој Па­ле­сти­ни, ко­је је зах­те­ва­ло ви­ше ду­хов­не при­пре­ме и са­мо­о­дри­ца­ња.

3.     Про­по­вед апо­сто­ла по целом свету  на­кон што је Све­ти Дух си­шао на њих, про­по­вед ко­ју су ско­ро сви за­вр­ши­ли му­че­нич­ком смр­ћу.

У че­тр­де­се­ти дан на­кон Вас­кр­се­ња Го­спод је, окру­жен уче­ни­ци­ма, иза­шао из Је­ру­са­ли­ма и упу­тио се ка Је­ле­он­ској го­ри. У опро­штај­ној бе­се­ди је го­во­рио о чу­до­твор­ној си­ли ко­ју ве­ра да­је чо­ве­ку. Не­ки се питају зашто данас нема тако очигледних и дивних знамења ве­ре о ко­ји­ма је Хри­стос го­во­рио.

По­сто­је ра­зличити сте­пе­ни ве­ре:

1.     Ве­ра ко­ја до­пу­шта мо­гућ­ност и ве­ро­ват­ност, а то је ве­ра ра­ци­о­на­ли­ста с не­ја­сним и при­гу­ше­ним ре­ли­ги­о­зним осе­ћа­њем. Она је на­лик на све­тлу­ца­ње зве­зда ко­је ноћ не чине светлијом.

2.     Дру­ги сте­пен ве­ре је­сте чо­ве­ко­во убе­ђе­ње, али убеђење које не греје љубав у срцу. Она је на­лик на хлад­ну и мр­тву ме­се­че­ву све­тлост.

3.     На кра­ју, ве­ра ко­ја у се­бе укљу­чу­је и сје­ди­њу­је чо­ве­ков ум, осе­ћа­ње и во­љу и ко­ја по­ста­је нај­ва­жни­ја по­тре­ба душе, циљ и са­др­жај жи­во­та и не­пре­ста­но плам­те­ње ср­ца. Та­ква ве­ра је на­лик на све­тлост сунца чи­ји зра­ци до­но­се то­пло­ту и жи­вот. Та­ква ве­ра је под­виг ду­ше и она је чу­до­твор­на и по­бе­до­но­сна.

Је­ван­ђе­ље при­по­ве­да о Хри­сто­вом Ваз­не­се­њу на не­бо, а небо у Све­том Пи­сму има три зна­че­ња:

1.     Ат­мос­фе­ра око зе­мље, од­но­сно оно што схва­та­мо као огром­ни пла­ви­ча­сти океан у ко­јем на­ша зе­мља пло­ви као ла­ђа.

2.     Ко­смич­ки про­стор – бескрајно зве­зда­но не­бо ко­је је иза­зи­ва­ло на­дах­ну­ће и тре­пет не са­мо пе­сни­ка, већ и фи­ло­со­фа и ве­ли­ких на­уч­ни­ка. Тако је Кант писао: “Две ства­ри изазивају моје дивљење, а то су зве­зда­но не­бо из­над ме­не и мо­рал­ни за­кон у ме­ни”. Ка­д су Гар­га­ри­на након лета у космос пи­та­ли да ли је на не­бу ви­део Бо­га, од­го­во­рио је “не”. Овај од­го­вор је оду­ше­вио ан­ти­ре­ли­ги­о­зне при­ми­ти­вце. Гар­га­рин ни­је схва­тао, мада ће пре бити да није желео да схвати, да је све­мир­ски лет био кретање кроз фи­зич­ки про­стор, кроз “цар­ство ма­те­ри­је”, и да ни­је имао ве­зе са ду­хов­ним све­том.

3.     О не­ма­те­ри­јал­ној ду­хов­ној сфе­ри се не размишља у фи­зич­ким ка­те­го­ри­ја­ма и димензијама. Она пред­ста­вља дру­гачији на­чин по­сто­ја­ња. Но она ипак ни­је ан­ти­свет, ни­ ан­ти­ма­те­ри­ја ко­је на­у­ка хи­по­те­тич­ки до­пу­шта, већ је то еон веч­но­сти. У си­сте­му са­крал­них би­блиј­ских зна­ко­ва и сли­ка, ви­дљи­во не­бо мо­же да по­слу­жи је­ди­но као сим­вол ду­хов­ног не­ба. Та­кво је би­ло и при Ваз­не­се­њу, исто­риј­ски ре­ал­ном и ми­стич­ком до­га­ђа­ју.

Хри­сто­во Ваз­не­се­ње има он­то­ло­шки зна­чај. Син Бо­жи­ји је при­мио људ­ску при­ро­ду ко­ја је Ваз­не­се­њем ушла у Бо­жан­ску сла­ву. Ваз­не­се­ње има и ес­ха­то­ло­шко зна­че­ње. Оно је означило за­вр­ше­так Хри­сто­вог зе­маљ­ског жи­во­та, а Дру­ги до­ла­зак ће би­ти за­вр­ше­так ци­клу­са зе­маљ­ског по­сто­ја­ња чо­ве­чан­ства. Ва­зен­се­ње за нас има и мо­рал­ни зна­чај. Тре­ба стално да имамо на уму да не при­па­да­мо са­мо зе­мљи, већ и не­бу; не са­мо вре­ме­ну, већ и веч­но­сти; не са­мо ма­те­ри­ји, већ и ду­ху. Док жи­ви­мо на зе­мљи, тре­ба да се тру­ди­мо да се ми­сли­ма и ср­цем уз­диг­не­мо из­над све­га што је приземно, чул­но и гре­шно. При­по­ве­да­ју­ћи о Хри­сто­вом Ваз­не­се­њу, је­ван­ђе­листа Мар­ко је увео сли­ку-сим­вол: Исус Хри­стос је сео с де­сне стра­не Бо­га Оца. Бог је из­ван вре­ме­на и про­сто­ра. Шта зна­чи ова але­го­ри­ја, ова ан­тро­по­мор­фна ме­та­фо­ра? Ка­д је цар би­рао са­вла­да­ра или је ње­гов син на­след­ник по­ста­јао пу­но­ле­тан, тада би се вршио посебан ри­туал – ин­тро­ни­за­ци­ја. У са­ли дво­ра би по­ста­вили два тро­на. На јед­ном би се­део цар, а са­вла­да­ра би доводили до оног другог и он би тада се­дао де­сно од ца­ра. То је озна­ча­ва­ло њи­хо­во јед­на­ко до­сто­јан­ство и јед­ну власт.

Ова сли­ка-сим­вол још ви­ше на­гла­ша­ва ак­си­о­ло­шки зна­чај Ваз­не­се­ња. У лич­но­сти Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста цео људски род је добио могућност за бес­ко­нач­но ду­хов­но ус­хо­ђе­ње.

Исус Хри­стос се ваз­нео са ру­ка­ма ра­ши­ре­ним у бла­го­слов. Апо­сто­ли и уче­ни­ци, ко­ји су сто­ја­ли на Је­ле­он­ској го­ри, представљали су пр­ву хри­шћан­ску Цр­кву. Ова сли­ка, пу­на љу­ба­ви и на­де, је­сте знак и обе­ћа­ње да ће Бо­жи­ји бла­го­слов увек пре­би­ва­ти у Цр­кви и да ће је чу­ва­ти до кра­ја вре­ме­на.

Последњи пут ажурирано ( среда, 16 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.