header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Олимпијада и мундијал: Сигнал да ратови почну! Штампај Е-пошта
понедељак, 21 мај 2018

  Одмах по отварању Олимпијаде у Пекингу, у Грузији је избио сукоб. За време одржавања Зимских олимпијских игара у Сочију, букнуо је „Мајдан“. Спрема ли се режија и пред Светско првенство у Русији?

         Међународне спортске игре, откада су почеле да се одржавају у модерно доба, повезане су са политиком. Ову повезаност подржавао је и отац модерног олимпизма Пјер де Кубертен, верујући да ће, ако државе буду користиле Олимпијске игре у сврху самопромоције, оне бити све популарније.

Де Кубертен је био у праву — са развојем масовних медија, који су омогућавали државама да се промовишу, и олимпијски покрет је растао. Ову симбиотичку матрицу преузела су и сва остала међународна спортска такмичења.

Међутим, убрзо је дошло до девијација, које су претиле да спорт падне у сенку политике. Италија је искористила домаћинство на светском фудбалском првенству 1934. за промоцију фашистичке идеологије, а италијански тим је освојио првенство, такорећи на превару.

Слично се догодило и на Олимпијским играма 1936. у Немачкој, једино што је Хитлерову намеру да Олимпијаду искористи као доказ супериорности „аријевске расе“ помутио Џеси Овенс.

И касније, после Другов светског рата, политичка димензија умела је да надиђе спортску димензију међународних игара. Тако је Америка бојкотовала Олимпијаду којa се 1980. oдржавала у Москви, а СССР је бојкотовао ону која се 1984. Одржавала у Лос Анђелесу.

Тако је то било у време Хладног рата. Два поменута бојкота само су најекстремнији примери ситуација када је политика односила превагу над спортом.

Данас пак када свет више не познаје оштре идеолошке поделе, однос политике и спорта требало би, верујемо, да буде онакав каквим га је замишљао гроф Де Кубертен — организација великих међународних такмичења увек добро дође за самопромоцију једне државе.

Међутим, тако нешто се није догодило. Са заоштравањем односа на светској политичкој сцени, политика је пронашла нове начине да надиђе спорт за време великих међународних такмичења.

Иако несклони теоријама завере, ипак не смемо да пренебрегнемо феномен који се догађа кад год се велико светско спортско такмичење организује у земљи која није баш по вољи Запада.

Узмимо за пример одигравање Олимпијских игара у Пекингу. Са приближавањем игара, на Западу је актуелизовано питање Ујгура, муслиманске некинеске мањине која живи у северозападној кинеској провинцији Синкјанг.

Сви главни западни медији припремали су терен говорећи како је опстанак Ујгура у Кини угрожен, а из рукава је извучена живописна Ребија Кадир, некадашња чланица кинеског парламента и успешна пословна жена, кoја је 1999. ухапшена због одавања поверљивих података. Када се 2005. иселила у САД, Кадирова је постала председница Светског конгреса Ујгура и политички лидер ујгурских сепаратиста.

Истовремено су Синкјанг почели да потресају етнички немири, сукоби између Ујгура и Кинеза постали су све учесталији, а појавиле су се и ујгурске терористичке организације.

Одмах по отварању Олимпијаде у Пекингу, сукоб је избио и у Грузији, где је тадашњи грузијски председник Михаил Сакашвили покушао да, по угледу на хрватску „Олују“, изврши етничко чишћење Осета у Јужној Осетији. Напавши руске мировне снаге, Сакашвили је изазвао руску војну интервенцију.

За време одржавања Зимских олимпијских игара у Сочију, догодио се почетак кризе у Украјини. На „Евромајдану“, у државном удару, са власти је оборен украјински председник Виктор Јанукович, а власт су приграбили екстремни националисти, чија је ударна песница, профашистичка организација „Десни сектор“, покушала да спроведе насилну украјинизацију руски говорећег истока земље.

Оружана побуна у Донбасу и референдум на коме су се грађани Крима одлучили да се ово полуострво отцепи од Украјине и припоји Русији уследили су непосредно потом.

Слично се догодило и у Бразилу, који је 2014. био домаћин светског фудбалског првенства, а две године касније и Олимпијаде у Рио де Жанеиру. Немири због наводне корупције изазвали су смену власти – бразилски Конгрес суспендовао је председницу Дилму Русеф и на њено место изабрао Мишела Темера. Сувишно је рећи да су Русефова и њен претходник Ињасио Лула да Силва били антиамерички настројени.

Можда се ради о случајности да су се неке политичке турбуленције поклопиле са одржавањем светских спортских такмичења, али не можемо да се не запитамо где је данас Рабија Кадир? Шта се догодило са националним питањем кинеских Ујгура, јер, како се као по команди појавило, тако је и нестало са сцене.

Друге кризе које су се поклопиле са великим светским догађајима су дуготрајније и оставиле су дубље последице – иако је Јужна Осетија прогласила независност и ситуација у Грузији се смирила Сакашвилијевим одласком, тај конфликт још није решен, док се Бразил још налази у политичкој кризи, будући да је и Темер оптужен за корупцију.

Ни конфликту у Украјини не види се крај и ту лежи питање свих питања овог лета. Хоће ли у тренутку када судија буде означио почетак утакмице између Русије и Саудијске Арабије 14. јуна, украјински председник Петар Порошенко дати знак за почетак украјинске „Олује“, онако како је његов бивши пријатељ из студентских дана Михаил Сакашвили урадио када су отворене Олимпијске игре у Пекингу?

Сваки досадашњи Порошенков потез показао је да он слепо верује западним политичарима који га подржавају, посебно америчким. Ако му они пруже подршку, вероватно хоће. Порошенко је 19. маја објавио да је Украјина повукла све званичнике из Заједнице независних држава, те да ову земљу „очекује велика европска будућност“.

Истог дана украјинске снаге напале су територију Доњецка 39 пута, а територију Луганска шест пута, а заменик украјинског министра за „привремено окупиране територије“ Јуриј Гримчак, као једну од варијанти за враћање побуњених области у састав Украјине поменуо је и „хрватски сценарио“.

Гримчак, додуше, одбацује војно решење, а под „хрватским сценариом“ подразумева распоређивање миротвораца. Међутим, не треба заборавити како се тај сценарио завршио – етничким чишћењем 250 000 људи.

Прижељкује ли и Гримчак тако нешто, остаје нам само да нагађамо. Једно је сигурно — покуша ли Украјина да изазове ескалацију кризе током светског првенства у фудбалу, биће јасно да се ради о устаљеној матрици и да се остали догађаји које смо поменули нису случајно поклопили.

 

Извор: "Спутњик"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 91 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.