header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Патријарх Павле: Нека литургијска питања Штампај Е-пошта
четвртак, 21 мај 2009

 Патријарх  србски  Павле

 НЕКА ЛИТУРГИЈСКА ПИТАЊА

                                УВОДНО СЛОВО ЗА I ИЗДАЊЕ

         Одговори на нека литургијска питања, који се у овом издању налазе пред читаоцима, преузети су из опширније књиге под називом „Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ”, 3. том, у издању Издавачког фонда Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 1998., сачињене од сакупљених одговора нашег тренутно најбољег отачаственог литургичара, Патријарха србског Павла.
         Ови одговори су првобитно објављени у „Гласнику” – званичном листу Српске Православне Цркве. Они у многоме показују какав је темељан и плодан био рад Свјатјејшег Патријарха, као и то колика је била Патријархова пастирска брига за поверено му православно стадо. Тако је свако питање свештеника који су бивали у разним недоумицама (у протеклих тридесетак година) добијало одговарајући и потпун одговор, дубоко укорењен у догматици, литургици и свеукупном учењу Свете Православне Цркве, што је доприносило и доприноси бољем схватању и испуњавању свештеничке заклетве дате на рукоположењу пред Богом, епископом и народом Божјим.

С обзиром да су неки одговори на поново покренута питања били или заборављени или недовољно проучени, то се сваки истинољубиви читалац (нарочито православни свештеници и ученици богословских школа) може на овај начин упознати са њима „да би се искључила свака недоумица” – по речима Свјатјејшег Патријарха. У нашем времену, препуном искушења, као веома поучан може нам у свему послужити пример и савет Свјатјејшег, садржан у једном од одговора: „У дилеми, дакле, да ли се држати канонских прописа, или у име хришћанске слободе и побожности чинити супротно, како ће ко Господу« (Ис. Нов. 24, 15) онако како су то наредили Свети Василије Велики као и Оци Првог и Шестог васељенског сабора. Сматрам да нам толико слободе и побожности може бити довољно.” (Гласник, фебруар 1983.)

У овом издању Патријархови одговори су нешто скраћени у деловима где се или наново говори о истој ствари или наводи обимна литература и цели изводи из коришћених извора. Молимо све читаоце за опроштај због овог нашег чина, а нарочито нашег најљубљенијег и најпоштованијег писца, Најсветијег Патријарха србског Павла, јер нам није био циљ да у целини прештампавамо црквена издања, већ смо се руководили огромном потребом и задатком постављеним пред свештенством Српске Православне Цркве од овог тешког времена, да се што пре реше неке практичне литургијске недоумице. А у томе нам, хвала и слава Господу, још има ко помоћи. Јер, по речима оца Јустина Поповића - „Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне Оце и Св. Васељенске саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли – себе стављаш изнад Васељенских сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме...” (Ср. Карловци, 1925.)

На крају, још једном молимо синовски да сви свештенослужитељи који буду ово читали помену, нарочито на Св. Литургији, све нас који смо учествовали у припремању и штампању ове књижице.

Српској Православној Цркви и

Отачаственим архијерејима одани

Приређивачи

                                              +++

УВОДНИК ЗА II ИЗДАЊЕ

Убрзо по изласку из штампе првог издања ове књижице закључили смо да првобитни тираж неће бити довољан да задовољи насушну потребу за оваквом врстом (популарно приређене) теолошке литературе. Наиме, показало се да у нашој помесној Цркви има много више заинтересованих за ову тематику него отштампаних примерака књижице. С друге стране, постоји и интересовање да се и обим издања прошири са још више литургијских тема, јер су од изузетног значаја за наш савремени црквени живот. Одлучили смо се да у овом издању додамо још само неколико одговора Његове Светости, с обзиром на чињеницу да се у међувремену појавило мноштво разних издања, књига и књижица Патријарха србског Павла. Захваљујемо се цењеним издавачима за приказано разумевање и реализацију овог издања.

Покушали смо и да уважимо неке примедбе поштованих читалаца. Осећамо за потребно да дамо и нека допунска објашњења.

А) Онима који говоре да Свјатјејши Патријарх србски није наређивао, ни изричито захтевао како треба чинити, већ само давао своје мишљење (што, по њима, показују и приређени одговори у нашој књижици) нека буду довољне, да их разувере, речи и поуке самог Патријарха, који је говорио и сам се тога увек придржавао: “Нека наше речи буду благе, а докази јаки”  и  “Ко има уши да чује, нека чује ... ја рекох и душу спасох”. Да, ипак, читалац не би остао у недоумици, поједине Патријархове ставове или цитате који говоре о суштини и разрешењу проблема посебно смо нагласили и означили.

Б) Свештеничку заклетву, коју чита кандидат за рукоположење у свештенички чин на Литургији када га епископ рукополаже, дајемо у целости. У другом делу заклетве кандидат се обавезује да ће бити епископу послушан као Христу. То се подразумева - све док је епископ послушан Христу. Св. Кипријан Картагински (3. век) је ово изразио следећим речима: “У Писму је речено: Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша (Јн. 9, 31); стога са сваком бригом и непристрасним истраживањем треба бирати на свештенство Божје само оне за које знамо да ће их Бог услишити. Нека народ не вара себе мишљу да може да буде слободан од греховне заразе, општећи са свештеником – грешником и својом сагласношћу доприносећи неправедном и незаконитом епископству свог предстојатеља... Дакле, народ који се повинује божанственим заповестима и боји се Бога, мора да се одвоји од грешника-предстојатеља...”1 А као узрок пада епсикопа и њиховог непоштовања одлука Сабора, наводи да „они траже добит, прилоге и корист, које су и раније јурили; они и сада жуде за обилним јелима и гозбама, које су недавно одбацили, грубошћу која свакодневно расте; овим веома јасно показују да су и раније служили не побожности, већ својој утроби и жељи за поседовањем, са срамотном похлепом.“2                     

Некоме ће се ове светитељеве речи учинити да су преоштре, али су се ипак оне пренеле у предању Православне Цркве до наших дана и нашле теолошко оправдање у канонском праву.  Тако код епископа далматинског Никодима (Милаша) читамо да „... црквено јерархијска власт има своју потпуну и закониту снагу само онда, када она делује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве Православне - дочим напротив, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права.“3 Еп. Никодим ово назива општом црквено–правном нормом. Но, када се поуздано може знати да јерархија одступа од црквених закона? Јер, 15. правило „прво-другог“ помесног сабора у Цариграду (861. године) наређује: „... презвитер, епископ или митрополит који се усуди прекинути опћење са својим патријархом и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао име његово на божанственој служби, него прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол... да буде са свијем искључен из свештенства, ако се само докаже такав његов незаконити поступак.“4 Одговoр се налази у наставку истог правила, које даље каже: „Уосталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких пријеступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. Јер они који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора или отаца осуђена, тј. када он јавно проповиједа јерес и откритим челом то у цркви чини, такви не само што неће подлећи каноничкој казни за то што су прије саборног ријешења одијелили се од таквог епископа, него ће напротив бити заслужни части, која православним пристоји, пошто они нијесу осудили епископе, него псеудо (=лажне) епископе и псеудо (=лажне) учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења.“5 Тако је одлучено у древној Цркви и тога су се држали сви свети и верни народ као чувари чистоте свете православне вере.

Тако су Учитељи Цркве верне поучавали: „Они слушаоци који познају (божанствена) Писма треба да испитују оно што говоре учитељи. Оно што је у складу са Писмима ваља прихватити, а оно што им је туђе одбацивати. Од оних учитеља који инсистирају на таквом учењу треба се потпуно клонити... Не треба се тек тако и без испитивања заносити и одушевљавати онима који се само претварају да говоре истину...“ (Св. Василије Велики).

„Анархија свуда представља зло, она је корен многих невоља и узрок нереда и смутње. Није мање зло непотчињавање старешинама. Међутим, можда ће нам неко рећи да постоји треће зло - када је сам старешина зао. Ово знам и ја. Ово зло није мало, оно је далеко горе од анархије. Јер боље је не налазити се ни под каквим началством, него потчињавати се злу. Наиме, у првом случају човек се често спасава и често се налази у опасности, а у другом увек у опасности, зато што иде у погибију... Ако је човеку опасно да ћути док га други излажу порузи, зар не заслужује сваку казну онај ко ћути и заклања поглед од оглушавања о законе Господње?“ (Св. Јован Златоуст).

„Када неко доспевши у познање и тачно истину познавши, настоји да је сакрије, свакојаке начине за то измишљајући, те не говори одважно, отворено и гласно; када се неко о часним и божанственим Канонима не стара, не чува Правила дата нам од Светих славних Отаца, он подлеже не мањој казни од оних што су их нарушили... Неправедно је, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи (=оправда) обмана и зла прелест... Тада прећутати значи исто што и сложити се и одобрити... Боље је сукобити се са онима што мисле зло и наопако, него им следити и добровољно се у неправди са њима саглашавати, занавек се разлучивши од Бога, а са таквима се сјединивши.“ (Св. Мелетије Исповедник)6

Ово осетљиво питање захтева да га још подробније објаснимо. У Посланици патријараха источно-католичанске (=Православне) Цркве (штампано у Санкт Петербургу 1848.) у глави 10. одређене су дужности епископа: „Он посебно и превасходно има власт да везује и разрешава и предузима према заповести Господњој суд, Богу пријатан; он проповеда Свето Јеванђеље и православне крепи у вери, а неке као незнабошце и митаре одваја од Цркве, јеретике предаје одбацивању и анатеми, и своју душу полаже за овце.“7 Још је Св. Кипријан Картагински писао: „Ми (епископи) највише се бринемо и морамо се бринути о томе да према могућностима одржавамо јединство које је од Господа преко апостола предато нама, њиховим наследницима...“8

Данас се од тзв. „обновитеља (реформатора) древног богослужбеног предања“ злоупотребљавају речи Св. Игњатија Богоносца, древног оца Цркве, ученика светих апостола: „Без епископа нека нико не чини ништа везано за Цркву.“ Ово значи да је само она Света Тајна истинита и богоугодна коју непосредно врши епископ или лице које он овласти. Реформисти не наводе наставак цитата који гласи: „Само ону Евхаристију треба сматрати истинском коју врши епископ или онај коме овај то повери...“9 Дакле, епископ даје благослов за служење Литургије, али не може тражити да се само богослужење савршава другачије него како је по правилима Цркве.

Но, ипак су „наши свештеници збуњени и разапети између сопствене савјести, свештеничке заклетве и обавезе послушности према Архијереју“ (епископ Јефрем бањалучки).10 Треба знати да се Црква не сабира прво у епископу, па онда у Христу, већ увек и у свему, а посебно на Светој Литургији, верници треба да следујући Христу следују епископу, а не обрнуто. „Бог увек на првом месту, човек увек на другом месту“ (Преп. Јустин Ћелијски).11Св. Игњатије Богоносац каже: „Где је епископ, тамо нека буде и мноштво верних, јер тамо где је Христос тамо је и саборна Црква.“12 Исти свети отац наглашава да верни треба да се епископу „као мудри по Богу, повинују; уствари не њему, него Оцу Исуса Христа Епископу свих“.13 Црква је овде на земљи, у историји, сабрана око епископа као што ће у Царству Божијем бити сабрана око Христа (посебна и права слика овога је црквено сабрање на архијерејској Литургији).

Сабрање (сабор) верних мора бити у заједничком исповедању православне вере, као што говори Св. Максим Исповедник: „Господ и Бог свих назвао је саборном Црквом право и спасоносно исповедање вере у Њега.“14 Саборност је основни принцип устројства живота Цркве, а суштина саборности је у јединству.

Епископ браничевски Игњатије (Мидић), осведочени реформатор, и потписник Равенског документа, недавно је унео забуну међу верне дајући изјаву у дневној штампи пред почетак редовног мајског заседања Светог Архијерејског Сабора рекавши да „Сабор није тело које има врховну власт у Цркви, у смислу да је изнад епископа... Према речима Св. Кипријана Картагинског (не наводи тачне речи светога! – прим. прир.) епископ је врховна власт у Цркви и изнад њега стоји само Бог.“ Заправо је Св. Кипријан остао познат по својој изјави да од времена како је постао епископ ништа није предузимао без саветовања са својим свештеницима и верним народом. Када је Св. Игњатије Богоносац, епископ Антиохијски, лежао окован у тамници, он је писао Ефесцима: „Не заповедам вам као да ја нешто значим. Мада сам у оковима за име Исуса Христа, ипак се још нисам усавршио у Њему. Сад почињем бити учеником и говорим с вама као с колегијумом наставника мојих“ (Св. Николај Охридски и Жички, Пролог, 29. јануар - расуђивање). Али, по еп. Игњатију Браничевском епископ има неограничену власт делања (не саветује се ни са ким) и никоме не одговара (ни Св. Архијерејском Сабору). У оваквом опису препознајемо фигуру римокатоличког папе. Да ли се овим хоће увести неки „православни“ папизам? Занимљиво је да даље говорећи о Патријарху (још увек живом и на функцији, у свом трону) и Синоду, еп. Игњатије изјављује да је Синод „саветодавно тело Патријарха у његовој активности кад изражава целу нашу помесну Цркву између два Сабора. Зато дела и Патријарха и Синода подлежу суду Сабора...“15 Остаје нејасно зашто еп. Игњатију не одговара да и дела епископа такође подлежу суду Сабора (и Синода, како је по Уставу СПЦ)?

У наставку текста видећемо зашто је његов став неисправан.

Тумачећи 37. Апостолско правило („Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и ријешавају црквене спорове који се истакну16) епископ Никодим (Милаш) пише: „Сваки је епископ у својој епархији самосталан у свему што се тиче унутрашње епархијске управе и одређених у правилима епархијских послова; али та његова самосталност престаје чим се има да одлучи о каквом послу, који се тиче вјере или црквене дисциплине, и уопће, чим се тиче неког посла, који излази из обичних граница епархијског устројства. У оваквим приликама епархијски је епископ зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и првог епископа те цркве (ап. 34 и паралелна правила). Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву... (подвл. приређ.) Заједничким дјеловањем боље се види сушност дотичне ствари, поузданија се одлука доноси, учвршћује се воља појединаца, откривају се лакше погрјешке и лакше се постизава установљена цијељ цркве; у исто вријеме оваквим се дјеловањем уздржава хришћанска смиреност и свијест о личноме несавршенству... Достигнути ово може се само у братској заједници и договору на сабору; јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства неће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију познаје се права Христова црква. (подвл. приређ.) Примјер Христа Спаситеља и Његових апостола до очигледности нам потврђује ово. Христос обећава вијернима својим да гдје су два или три сабрани у име Његово, ту ће Он међу њима бити (Мат. 18, 18-20).  Апостоли су вијерно слиједили ријечима Учитеља свога. Премда су они сви богато испуњени били Духа Светога, и дакле могли су и сами изравнати разне спорове, који су се у цркви појављивали, ипак они то нијесу радили, него при сваком важнијем питању састајали су се и саборно су ријешавали истакнуто питање; а тијем су хтјели показати примјер својим пријемницима, како они имају у томе да поступају (Дјел. ап. 6, 2; 15, 1-32; 20, 17-38; 21, 18-25)... Ова наредба апостолских правила о епископским саборима у свакој појединој црквеној области опетована је била на многим саборима слиједећих вијекова...“17

Крене ли се супротним путем, отпада се од Цркве, као што је то случај са римским папом, за којег Св. Николај Охридски и Жички пише да је сатана „надувавши у њ дух гордости наставио (упутио) га да се завади са свима краљевима и кнежевима свих хришћанских народа, да око шта, него ни око шта: око столице и почасти и првенства и власти. Тојест око свега онога што је Спаситељ ставио на последње место, на најнижу нумеру свога метра... Оделивши се од Цркве Православне, он је стао скрнавити светињу и извртати закон Божији.“18 Дакле, последица је страшна – пад у јерес. Зато Свети владика упозорава: „Зашто треба слушати Цркву, а не једнога човека који мисли против Цркве,19 ма он био назван и највећим мислиоцем? Зато што је Цркву основао Господ Исус Христос, и зато што Црква означава државу светих, градину питомих воћака. Ако један устаје против државе светих, значи да је он несвети, те зашто њега слушати?“20

Место и значај епископа у устројству Цркве одређује Св. Кипријан Картагински када каже: „Епископ је у Цркви и Црква је у епископу, и онај ко није са епископом није у Цркви.“21 Епископско служење је средиште и темељ заједнице у Христу, али сви божански дарови у Цркви изворно припадају Христу, а не епископу. Христос је узрок свега. „Јерархија је од Вечног Архијереја, Богочовека Господа Христа“ (Преп. Јустин Ћелијски).22Тако место и значај епископа у Цркви нису му само дати већ су и задати – за њихово остварење епископ мора да заложи цело своје биће и сав живот свој (а на ово се и сам обавезује при хиротонији, када чита Епископско исповедање вере). Потребно је, дакле, да епископ иконизује Христа, јер је „Богочовечност и суштина и мерило јерархије, јерархичности“ (Преп. Јустин Ћелијски).23 Коначно, јединство Цркве постоји када је епископ у сагласју са вољом Божјом („Ништа не сме да буде без твоје воље, али ни ти не чини ништа без воље Божје“ - Св. Игњатије Богоносац24), тј.  када је „добро усклађен са заповестима (Господњим), као гитара са струнама“25. Значи, осим доброг живота он мора још и да се држи „истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе“ (Тит. 1, 9). По речима митрополита петроградског и ладошког Јована (Сничева, +1995), епископ, ипак, не треба да буде „самовољан (Тит. 1, 7), тј. не сме да буде охол или усредсређен само на себе, да своју вољу  ставља изнад свега и не обраћа никакву пажњу на праведне жеље и потребе пастве (Еп. Теофан, Тумачење пастирских посланица Св. Ап. Павла, Москва, 1882, стр. 49)... као да господари верницима, одбацујући сваки добри савет пастве, јер у том случају, сматрајући мирјане беспоговорно покорним себи, чини своју управу насилном - деспотском (Дела Св. Јована Златоустог, т. 11, део 2, Санкт Петербург, 1905, стр 8426. Тако и Св. Игњатије Богоносац упозорава Поликарпа, свога наследника у трону: „Снисходи свима као и Господ теби“27, а Св. Григорије Богослов објашњава да се све мора чинити у љубави, а не под присилом без разумевања: „(Архипастир) мора превасходством своје врлине да привлачи народ поретку, (подвл. приређ.) а не силом да обуздава јер све што се ради недобровољно, осим што је насилно и није похвално, још није ни чврсто.“28

Однос између епископа и свештеника би требао да буде са још дубљим разумевањем и поштовањем, не из страха и ропски покорно. „Не сматрамо“, пише Патријарх Павле у једном свом одговору, „да је епископ самим својим чином и положајем у Цркви постао непогрешив, него да је дужан, еванђелски и очински, измерити све околности, мотиве и потребе при доношењу својих одлука. Овај принцип јасно исказује помесни сабор у Сардици, велећи да ‘ако би епископ због пристрасности или гневљивости, одлучио неког свештеника, или ђакона, они имају право жалбе вишој власти. Епископ мора добродушно поднети да се предмет подвргне испиту и да се његова пресуда или потврди или преиначи. (подвл. приређ.)  Али, док се марљиво и верно све не испита, одлучени од опћења не може, пре односног решења, самовласно присвајати себи опћење... ‘, јер би тако показао ‘гордост и дрскост... јер као што мора епископ показивати према својим потчињенима искрену љубав и наклоност, истим начином и потчињени су дужни добровољно извршавати дужност своју према епископу‘ (Кан. 14, Еп. Никодим Милаш, Правила Православне Цркве, Књига 2., страна 123. Слично казује и 5. Кан. 1. вас. сабора).“29

У исповедању  вере нема занемарљивих детаља. Епископ надзире паству и искорењује свако нецрквено учење. По речима Св. Јована Златоустог, он поседује снагу речи и правилно преноси учење Христово: „Уколико онај ко намерава да победи не буде искусан у свим деловима те вештине (речи), ђаво ће и кроз један део, који остане занемарен, успети да провуче све своје грабљивице и да отме овце. Ипак, он неће бити (тако смео) уколико види да пастир наступа са пуним знањем и да добро познаје све његове замке... Све док је ограђен са свих страна, налазећи се у потпуној сигурности, град може да се смеје онима који су га опсели... Исто је и са градом Божјим: када га одасвуд уместо зида ограђују надгледање и благоразумност пастира, сви покушаји непријатеља се окрећу на њихов стид и подсмех, док они који живе у њему остају неповређени. Међутим, ако неко успе да разруши неки његов део, (долази до поремећаја): иако се не руши цео, од нарушеног дела се, тако рећи, заражава и све остало... Уколико пастир не уме добро да одбија све те јереси, вук може и посредством једне да поједе мноштво оваца... Онај, пак, ко у тим стварима нема велико искуство, поразивши себе сопственим мачем, постаје смешан и за пријатеље и за непријатеље“30.

Закључак је да епископ мора бити у свему православан, да не би паства постала незадовољна њиме, поготово ако му свештенство и верни народ укажу на пропусте, а он се о њих оглуши (или у случају да износи ново учење, за које га критикују и други епископи). На овај начин, и још пре уколико својим животом постаје одвојен од црквене заједнице (када остаје у греху непокајан), епископ престаје да иконизује Христа (престаје да проповеда праву веру), он губи своје високо назначење. „Сваки који се не слаже са учењима Св. Отаца, сам себе отуђује од сваког свештеног општења и присуства Христова.“31 Живот епископа мора да буде сав у саможртвеном служењу Цркви као заједници. Он мора стално и изнова да се распиње за поверено му стадо, показујући своје есхатолошко назначење да је „у вољи (вери) Исуса Христа“ (Св. Игњатије Богоносац).32

И мада, по Преп. Јустину Ћелијском стубовима Цркве могу се сматрати сви „служитељи божанске тајне“ Богочовечанског тела Цркве, тј. Апостоли, Учитељи, Пророци и сви Свети Оци, највећа похвала ипак припада онима који у телу Цркве „заузимају место очију“, а то су епископи. „У правом смислу они се називају очима Цркве, ако непрестано гледају на Сунце правде, никада не кварећи вид мрачним делима... Примивши власт у цркви, епископ има успеха у духовном животу, ако се бави духовним стварима. А такав живот се изграђује благодаћу Духа Светога.  Стога овим очима Цркве – епископима припада највећа похвала, ако је њихов живот у складу са благодаћу Светога Духа.“33 И даље Преподобни Авва објашњава: „Св. Григорије Палама апостолски благовести: Грех нас несумњиво одваја од Цркве и једино нас покајање измирује са Њом, а грех против истине је тежак свима. Па и сами епископи, овлашћени учитељи истине, не изузимају се од овог правила: ако остану верни Предању и раде у сагласности са васцелом Црквом, ако остају у својим епархијама, тада су они у истини. Но, одвоје ли се од учитељства, они губе не само своје учитељство, него и само својство хришћанина и њихове анатеме немају никакву вредност“.34

Све што је речено за епископа у моралном и духовном погледу (сем канонског и еклисијалног карактера) важи и за свештенике. Зато на крају додајемо речи Св. владике Николаја: „Зато, Србине, знај ово и запамти и ходи мудро као и оци твоји. Не дај свакоме да буде пастир. А кад имаш добре пастире то ти је небески дар већи од целог света. Поштуј добре свештенике своје као родитеље своје, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Поштуј, а не ружи, по туђем примеру, исправљај га, а не дели се од њега. Јер Црква је важнија од свега осталога, пошто је само Цркви обећана верност, а не државама и културама. Амин.“35

В) У нашој црквеној јавности се повела полемика око тога како тумачити речи из одлуке Сабора „устаљена вековна пракса“. Поједини реформатори-новотари говоре да је то њихова пракса и да чак они служе исто као што је служио и Патријарх док је био активан. Управо ова књижица доказује да за прво нису у праву, док је друго – обична лаж. Тешко је замислити да Патријарх и Св. Архијерејски Сабор три године за редом доносе одлуке о начину богослужења, повезујући то са претходним временима „вековна пракса“ и наслеђеном праксом „устаљена“ – дакле, традицијом, а све против сопствене праксе. Такође, новооснована комисија за литургијска питања није и прва такве врсте. У наставку текста доносимо саборске одлуке (укључујући и старе од времена Патријарха Германа и савременика му – Преп. Авве Јустина Поповића, такође бораца за традиционално богослужење) у вези богослужења. Очигледни су жеља и напори СПЦркве од послератног времена до данас да се сачува традиционално православно богослужење, потврђено и у пракси осталих помесних цркава и у типику СПЦркве, а кроз ове одлуке једино законско.

Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 23/10. маја 1986. г. под АСБр. 8/ зап. 92:

„Убудуће на подручју Срп. Прав. Цркве може се служити на црквенословенском и српском говорном језику.  На српском језику може се служити само употребом Служебника у издању Св. Арх. Синода.“36

- под АСБр. 51/ зап. 103:

„Умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви.“


Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 21/8. маја 1991. г. под АСБр. 1024/ зап. 592:

„У погледу богослужбене праксе у Српској православној Цркви, држати се одлуке Св.  арх. сабора  - АСБр.  24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. г. која, између осталог, гласи: ...без обзира на праксу у другим православним црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа “Архијерејског чиновника”.“37

Одлука Св. арх. синода од 29/16. априла 1992. г. под СИН. 1406/ зап. 952:

„Усвојити предлог Њ.С. Патријарха српског Г. Павла и умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да, услед великог страдања Српске православне Цркве и верног јој народа у Босни и Херцеговини, позову им подручно свештенство и монаштво, као и све верне на строги пост у времену од 22. до 28. јуна 1992. године, како би тако припремљени могли приступити Св. Тајнама Исповести и Причешћа на Видовдан ове године.“

Одлука Св. арх. Сабора од 23/10. маја 1995. г. под АСБр. 31/ зап. 102:

„У случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи.“

 Одлука Св. арх. Сабора од 6. октобра/23. септембра 2006. г. под АСБр. 8/ зап. 55:

„На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске православне Цркве, образовати Комисију за проучавање литургијских питања... Умолити високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег - устаљеног црквеног поретка.“

Одлука Св. арх. Сабора од 15/2. и 24/11. маја 2007. г.- под АСБр. 48/ зап. 24 и АСБр. 80/ зап. 166:

„Ставити у дужност Комисији Светог архијерејског сабора за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава...  У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне Цркве у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено умолити преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.“38

Одлука Св. арх. Сабора од 29/16. маја 2008. г. под АСБр. 762/ зап. 529:

Поновљен је потпуно исти текст одлуке са мајског Архијерејског Сабора из 2007. У Саопштењу за јавност са редовног заседања Св. Арх. Сабора у мају 2008. у вези са богослужењем се каже: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предања и живог сведочења Цркве у савременом свету, Сабор је потврдио свој став у погледу служења Свете литургије и других богослужења у духу вековног литургијског предања наше Цркве.“

                                                          + + +

Сабор наших архијереја би морао да узме у обзир чињеницу да многи свештенослужитељи (укључујући и поједине архијереје) нису последњих година били послушни овим одлукама и служили су насупрот њима из непостојећих и неотштампаних служебника. Ово доводимо у везу и са болешћу и ослабљеном активношћу остарелог Патријарха Павла везаном за овај временски период. Надамо се да ће самовољни реформатори бити опоменути, а најупорнији међу њима и санкционисани по угледу на савремену праксу Руске помесне православне цркве. Подсећамо на изјаве сада већ почившег патријарха московског и све Русије, Алексија II, на последњим епархијским сабрањима 2007/08.: „Док сам ја жив, никаквих реформи у Цркви неће бити... Никакве припреме литургијске реформе у Цркви неће и не може бити!... У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства.“39

Од изузетног значаја је да се саборске одлуке (убудуће) конкретније дефинишу (на шта се тачно односи вековна пракса), именују самовољно уведене новине, а онда одреди и казна за евентуалне прекршиоце. Устаљена богослужбена пракса је за нас она која траје и преноси се на овим просторима од времена Св. Саве и успостављања Архиепископије Жичке до данас, а не нека замишљена (или претпостављена) из „првих векова хришћанства“, из „древне Цркве“ или, још горе, нека сасвим новоуведена која се позива на сумњиве закључке западних језуитских теолога. Питање „каснијег“ додатка тропара 3. часа сматрамо потпуно разрешеним у новијим српским служебницима (почев од превода Преп. Јустина Ћелиског који је изместио тропар испред молитве призивања Светог Духа на Дарове, са образложењем свог поступка у поговору тада штампаног Служебника, 1978.) и на томе се не бисмо више задржавали овом приликом. „Треба ли говорити, опомињао је недавно епископ Јефрем бањалучки, колико нас Св. канони обавезују да примљено од наших старијих неокрњено предамо млађима, а не само да нас обавезују него и прописују санкције (Лаодикијски, Трулски, Картагински...). Сви смо се ми приликом презвитерске, а посебно архијерејске хиротоније, врло гласно заклињали, између осталог, да ћемо чувати неповређене богослужбене прописе.“40 

На крају бисмо смирено замолили све свештенослужитеље, као и све верујуће браћу и сестре, да се сви трудимо колико год више можемо да сачувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф. 4, 3), јер нам је, по речима Преп. Аве Јустина, потребно „много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује“. А из новијих дешавања и неких немилих догађаја у Српској Цркви видели смо да се самовољном богослужбеном (и догматском) реформом (макар је звали и „обновом“) уносе непотребне поделе и немир у народну душу и због тога веома много трпи Црква Христова, која је само Тело Његово. Јер кад један уд страда трпи цело Тело. Нека ова књижица буде наш мали допринос поштовању и исправном схватању саборских одлука, мала лепта у привремено окрњеној ризници јединства и саборности Српске Православне Цркве и вољеног нам васколиког Православља.

 Уочи Св. Николаја Охридског и Жичког  

2009. лета Господњег

Српској Православној Цркви и отачаственим Архијерејима

одани приређивачи

___________

†Патријархови одговори из Гласника – нешто скраћени у деловима где се наново говори о истој ствари или наводи обимна литература и цели изводи из коришћених извора.

1Цитат наведен по: „Духовно-морални лик епископа у светлости учења апостола и светитеља”, у Митрополит Јован (Сничев)- Буди веран до смрти,  Образ светачки, Београд, 2005. Светитељ говори о епископима који нису признали одлуке Сабора, после чега ни Сабор више њих није признаовао као епископе.

2 Исто.

3 Из тумачења 1. Правила Тумачења 3. васељенског сабора  одржаног у Ефесу 431., Епископ Никодим (Милаш) далматински, Правила Православне Цркве с тумачењима, Књига 1., Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895., подвл. прир.

4 Еп. Никодим (Милаш), нав. дело, Књига 2., Нови Сад, 1896., подвл. прир.

5 Исто, подвл. прир.

6 Цитати наведени по књизи О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама (у грчком оригиналу књижица се зове „О ЧЕСТОМ причешћивању...“; овај превод на српски је урађен са руског, где је наслов промењен - питамо се зашто издавач није оставио грчки оригинал?), Епархија Жичка, Краљево, 2007.

7 Цитат наведен по: „Духовно-морални лик епископа у светлости учења апостола и светитеља“, нав. дело.

8 Исто.

9 Исто.

10 Епископ Јефрем бањалучки, Нарушавање богослужбеног поретка, у Православље, бр. 968, 15. јул 2007.

11 Архим. Др Јустин Поповић, Саборност Цркве, у Догматика Православне Цркве, (Књига 3.), Манастир Св. Ћелије код Ваљева, Београд, 1978.

12 Посланица Смирњанима 8, 2.

13 Посланица Магнежанима 3, 1.

 14 Писмо Анастасију монаху.

15Новости, Београд, 14. мај 2007.

16Еп. Никодим (Милаш), нав. дело, Књига 1.

17Исто.

18Св. Николај Охридски и Жички, Српском народу кроз тамнички прозор.

19 Који мисли другачије или супротно од Цркве – прим. прир.

20 Св. Николај Охридски и Жички, Пролог, 1. јануар – расуђивање, подвл. прир.

21Посланица LXIX, VIII.

22Архим. Др Јустин Поповић, нав. дело.

23 Исто.

24Посланица Поликарпу, епископу смирнском. „Епископи дугују послушност Господу, свештеници епископима, а верни и једним и другим“ (Св. Николај Охридски и Жички, Пролог, 9. јануар – расуђивање). „... Закон заповеда да глава Архијереја не буде обнажена, него да буде покривена, како би народ знао да пред собом има другог Владара. Зато се у Цркви на хиротонијама Архијерејима на главу ставља Јеванђеље Христово, како би онај који се рукополаже познао да задобија исконску Јеванђелску митру, и како би познао да је, премда свима глава, дужан веровати према тим Јеванђелским законима; све држећи у својој власти, али и сам будући под влашћу закона; будући законодавац свега, али и имајући над собом законодавца Јеванђелски закон“ (Св. Јован Златоуст, Слово 62, Поное собрание творений Св. Иоанна Златоуста, т. 2,  Москва, 1994).

25 Св. Игњатије Богоносац, Посланица Филаделфијцима 1, 2.

26 Митрополит Јован (Сничев), нав. дело. А такве је и старозаветни пророк опомињао: „Тешко пастирима који пасу сами себе“ (Јез. 34, 25).

27 Исто.

28Исто. „Језив је призор: лисица међу пилићима. А ништа језивије од раздражљивог пастира: лисица тамани пилиће, а овај уноси немир међу разумне душе и упропашћује их“ (Св. Јован Лествичник, цитат наведен по: Владимир Р. Димитријевић, Проповедник мртвима (Јунг и православно хришћанство), у Теолошки погледи, бр 1-3, 1990.).

29 Патријарх Павле,  Да нам буду јаснија НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ, II, Београд, 1998.

30 О свештенству 4, 4, у Узвишеност свештенослужења, Манастир Хиландар, 2000. Отуда наш побожни народ  радије за духовни савет иде у манастире духовницима него својим парохијским свештеницима.

31 Архим. Др Јустин Поповић, нав. дело. „Свети Христоносни апостоли дали су једном за свагда формулу богочовечанске црквености: Нађе за добро Дух Свети и ми (Д.А. 15, 28) Прво Дух Свети, па онда ми; ми утолико уколико допуштамо Духу Светом да дела кроз нас. У овој богооткривеној апостолској формули садржи се сав метод  богочовечанске делатности Цркве у свету. Овај су метод прихватили мученици и исповедници, Свети Оци и васељенски сабори.  Одступа ли се од њега, одступа се од Духа Светог, одступа се од св. Апостола и мученика, од св. отаца и васељенских сабора, одступа се од јединства, светости, саборности и апостолности богочовечанске вере Христове; једном речју, одступа се од Господа Христа... Одступи ли се од богочовечанске методике, неминовно се одступа и од богочовечанске идеологије, одступа се од Богочовека Христа“ (Авва  Јустин Поповић, цитат наведен по: Православље и савремена реформација (обновљенство), Крагујевац, 2007.).

32Посланица Ефесцима 3, 2.

33Архим. Др Јустин Поповић, Црква - Богочовечанско предање, нав. дело.

34 Исто

35 Св. Николај Охридски и Жички, Србском народу кроз тамнички прозор.                                  

36 Дакле, не постоји у Српској Цркви ни до дан-данас неки други служебник по коме би свештеници служили са стално отвореним царским дверима на олтару и читајући свештеничке молитве наглас.

37Овде су опоменути конкретно архијереји (или само један архијереј), јер се упућује на прописе Архијерејског чиновника а не уопштено на Служебник. Као што се види у овој књижици, Патријарх наводи да су 60-их и 70-их година 20. века у Грчкој поједини свештеници почели да  гласно читају тајне свештеничке молитве и били су чак приватно штампани овакви служебници.  Те 1968. год. наш је Св. Арх. Сабор правовремено реаговао и овом одлуком спречио да се самовољно уносе новине ( против којих је већ постојао отпор у другим помесним Црквама) у Светосавску Српску Цркву. О отпору новотаријама у другим помесним Црквама видети у књизи „Црква од истока и хришћанство без Христа“, Верско добротворно стваратељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2008.

38 Последње речи из ове саборске одлуке („... обзнанивши је свештенству и верујућем народу“) унете су из разлога што се претходна (из октобра 2006.) крила и није прослеђивана у појединим епархијама, у којима се и даље служило мимо Типика и Служебника. Овде је на делу била непослушност Св. Арх. Сабору и тиме кршење заклетве дате на хиротонији, поред ранијег кршења  заклетве да ће се чувати неповређеним богослужбени прописи. Тврдња еп. Игњатија (Мидића) да Сабор није изнад епископа била је покушај да се ова непослушност оправда и озакони.  

39Православный журнал „Благодатный огонъ“, Но  18, приложение к журналу „Москва“, Москва, 2008.

40Епископ Јефрем бањалучки, нав. текст. Не можемо да пропустимо да на овом месту не наведемо следеће речи из Епископског исповедања вере у СПЦ: „Обећавам да ћу ... у свему црквеном следити и свагда се повиновати Светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборнокатоличанске Православне Цркве у васељени, Браћом мојом и Саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по Божанственим заповестима и Свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца...“ (Свети Кнез Лазар, бр. 1(5), Епархија рашко-призренска, Призрен, 1994) - подвл. прир.

Извор: Патријарх  србски  Павле, Нека литургијска питања, Друго, исправљено и допуњено издање, "Законоправило", "Лио", "Духовни луг", Чачак, Горњи Милановац, Крагујевац, 2009.

           (наставиће се...)

 

          Књига се може поручити електронским путем:

       e-mail: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

       e-mail: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

 

          Или на телефоне:  064 22 444 77  и   034 30 50 70                       

          од 9 до 17сати

Последњи пут ажурирано ( петак, 11 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.