header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Слободан Рељић: Пелцер ЛГБТ идеологије у обнови српске нације Штампај Е-пошта
уторак, 29 мај 2018
         Полемика премијерке и министра око сликовница о Року који има две маме и Ани која има две тате слика су (не)јединства српске владе о „нашем кључном проблему“

 

Кад је новинар Економиста почетком године питао шта би рекла Путину ако би се повео разговор о правима ЛГБТ популације, Ана Брнабић „прва жена премијер, уз то прва особа хомосексуалног опредељења која је изабрана на најважнију функцију у Србији“ је рекла: „Одлично питање. Не знам, размислила бих о томе кад га будем срела.“ И још додала како и у земљама ЕУ „немају баш позитиван став према мањинама“.

ОСТАВИТИ ДЕЦУ НА МИРУ: Звучало је крајње промишљено. Кад истакнути припадник „мањине“ разуме реалност друштва у коме носи ту улогу. Сам Путин, за кога и Вучић зна рећи да је популарнији у српском друштву од српског председника, испричао је Оливеру Стоуну како је руска скупштина, у ствари, донела закон који забрањује „хомосексуалну пропаганду међу малолетницима“. И да у Русији нема дискриминације, насупрот у самим „Сједињеним Државама (где) четири државе, мислим, имају кривичну одговорност, и ти закони кажу да су хомосексуалци криминалци“. Сврха тог закона и многим људима на Западу звучи разборито. Закон „тежи да заштити децу која треба да одрасту, да сазру, и тек потом донесу самосталну одлуку о својој сексуалној оријентацији. Само им говоримо да оставе децу на миру. Дозволите деци да одрасту, да постану одрасле особе – нема дискриминације“.

Наравно, овај закон је део државне стратегије да се превазиђу трендови „беле куге“ у Русији. Тај напор доноси и почетне резултате: „Ово је трећа узастопна година да смо сведоци пораста броја становника, укључујући и области које су традиционално насељене етничким Русима“, рекао је Путин тог јула 2015.

И српска нација суочена с проблемом опстанка. Дневно нас је мање за 107 особа. Рече председник да је то „наш кључни проблем“. Влада Србије, на чијем челу је премијерка Брнабић, доноси и мере. Плаћаће се мајкама за новорођено дете.

КО ВРЕЂА ГРАЂАНЕ: Али, за разлику од озбиљности Путиновог напора, овде све то заличи на ТВ-шоу. Један дан се извиче проблем, затрпа се јавност грубим статистичким чињеницама и суморним сликама не тако далеке будућности и – други дан, друга прича.

Шта се дешава иза буке и сенки? Шта ради наша влада по питању „нове популационе стратегије“?

Почетком маја министар без портфеља, који изгледа (пре)озбиљно схвата мере владе, стави на свој твитер налог три реченице о увозу геј сликовница из Хрватске, а „у тренутку када се као држава боримо да на све начине подржимо рађање“. „Морамо да станемо на пут онима који желе да нас убеде да је у реду да ‘РОКО ИМА ДВЕ МАМЕ, А АНА ДВОЈИЦУ ТАТА’“, поручио је министар Ненад Поповић.

И? Очекујете деловање владе.

Јавља се премијерка: „Волела бих да се моји министри баве својим послом, а не да износе ставове за које их нико није питао.“ Какво заустављање увоза тог драгоценог материјала!? О томе ни речи. А тај који пита за геј сликовнице „увредио је један број грађана за које ради и који га плаћају“. И као учитељица премијерка је објаснила да је мали Поповић „помешао све теме“, јер „наталитет и то да ли сте геј или нисте нема никакве везе“.

И?

Министар Поповић, кога бије глас да је проруски човек у Влади, помирљиво и помало покајнички одговара да је „изнео став као родитељ и грађанин Србије којем су на првом месту традиционалне вредности“ и да, ето, не жели да наша деца одрастају уз те приче.

После је још речено да ће њих двоје „у четири ока“ то разрешити.

Потпуно непримерено. Шта њих двоје могу да се договарају, ако оне стратегије заиста има. То што је министар проруски а премијерка изашла из инкубатора американских западних колеџа са наглашеним колонијалним разумевањем друштвених решења може бити тек основа за размену аргумента за унапређење деловања. А минимум је да се „кључни проблем друштва“ не може сводити на повређена лична осећања!

СЕРВИС ГРАЂАНА, ПРЕ СВЕГА: Што би уопште било важно што је премијерка као етаблирана „особа хомосексуалног опредељења“ разумела да је он „овим коментаром увредио и њу“? Додуше, то јесте у складу с стањем у српском друштву где се заштита мањине већ претворила у нескривено терорисање већине, али зар ће сад да то ескалира до тога да се државни интерес потпуно и јавно подвргне личним преференцијама?

Док се још у овом друштву спомињала демократија, важило је да су политичари „слуге народа“. Сервис, говорило се да би било аутентичније. Јесте веза наше премијерке и народа у „демократском процесу“ преко кога је она дошла и постављена на то високо место – слаба и мутна. Она заиста, испробавајући подршку народа, не би побеђивала ни у оквиру владајуће партије, ни на регионалним, ни на општим изборима. Она је на то место стигла логиком постизборног инжењеринга – кад је партија добила, онда је њен лидер из рукава извукао личност за коју је својој партијској сабраћи објаснио да је, упркос свим манама – она најбољи избор. Пошто се у Србији у демократским и народним странкама углавном не воде никакве расправе, одлука је узета ка знању. У оној својој исповести Економисту премијерка показује да и то разуме, јер је своју политичку улогу једноставно описала као „храбар потез Александра Вучића“.

Што се грађана тиче, они још увек верују да је и у овим условима колонијалне демократије преостало нечега од улоге демоса: јер чим је ћутањем пропараћено да ју председник владајуће партије стави на место премијера – иако је њен демократски потенцијал и у странци и међу бирачима тако непојмљиво скроман – показана је примерена толеранција. И на премијерки је да сада буде „сервис грађана“. Не групе своје сексуалне орјентације, него свих грађана.

Али да је премијерка тако разумела своју улогу шта би онда било увреда у оном Поповићевом твиту? То што се неко успротиви пропаганди контроверзних вредности које се односе на 1% популације, а што нарушава миленијумске основе хришћанске културе која је основа наше цивилизације? Или, можда пре то што се без скрупула и насилно гурају норме које друштво доживљава као увреду? Или, то што би се девет и по десетина Срба сложило с Путином да се „оставе деца на миру“? Па, без обзира на све притиске и уцене, у источноевропским земљама „награђеним“ чланством у Унији те сетове (не)вредности прихвата тек десетина популације?

ЛИЧНО МОРА ОСТАТИ ЛИЧНО: Или погледајмо са стране већине на којој се остварује демократски легалитет. Да ли је увреда што особа која располаже највећом легалном моћи – а који јој по законима ове земље дају грађани – може да у улози политичког оперативца највишег ранга јасно и гласно следи логику pro domo sua? Зашто лезбијку, што је без обзира на западне институције моћи мањина у друштву (у Немачкој се 1,3 одсто испитаника изјаснило као геј и 0,6 као лезбијке) – вређа став већине која не жели да њихова деца верују у нормалност нечега што је до 1992. године на листи Светске здравствене организације било болест? А јавно оглашавање хомосексуалца у Западној Европи још шездесетих година бејаше кривично дело? Ако је њена улога авангардна, па ми не разумемо све благодети тог пута, ваљало би да не претвара народ у авангарду. Авангарда је експеримент увек делимичних последица, народ је историја, трајање.

Могуће је, и може се разумети, да неко из света ЛГБТ популације у складу с наученим одбрамбеним механизмима те затворене групе и инструкцијама НВО институција мисли – да „наталитет и то да ли сте геј или нисте нема никакве везе“ и „да им никакав министар нити влада на овом свету не могу одредити да ли ће имати децу“. Али то свакако не може бити логика премијера једне традиционалне земље која је колико јуче донела „нову стратегију“. Влада је, пре свега, репрезент општег интереса а има и обавезу да мањине штити од дискриминације.

Увести ЛГБТ логику у стратегију спасавања нације од одумирања је потпуна банализација тог великог друштвеног проблема. Наталитет је – укупно рађање на одређеном подручју у одређеном времену. Новија историја јасно показује да кад се друштва предају политици „родне равноправности“, где ЛГБТ права постају „бич божји“, онда рађање постаје секундарно. Политика „родне равноправности“ има за последицу – одумирање народа. Не морате да чекате да прођу деценије да би то постало очигледно. Ко је од држава „старе демократије“, окованих „политичком коректношћу“, бољи доказ за то!

СЈАЈ И БЕДА ЉУБАВИ: Акценат таквог друштва је на – љубави. Из те атмосфере могу да се изведу, и изводе се, закључци да љубав међу љубавницима истог пола може бити и већа него „нормална љубав“ за коју су образац Ромео и Јулија. Деца су ту другоразредна последица. Пре проблем и ометање „слободног“ живота, него приоритет „еманципованих“ парова. Понекад забава. Да се прибави неки примерак потомка, да „брак“ што више личи на брак. Традиционално, на коме то друштво опстаје четири хиљаде година, одједном се узима као препрека. Тег, који отежава да се – баш живи еманциповано.

Погледајмо последица таквих друштвених промена у примеритој  Западној Европи. Тамо је златно доба склапања бракова било после Другог светског рата. Супружници су све млађи улазили у заједницу, број развода је био око 10 од сто, а стопа фертилитета је расла. Значи, рађало се све више деце. Онда, седамдесетих година – заокрет. Стигло се до тога да ће од 100 данас склопљених бракова за десет година 70 бити разведено. Парадокс би био што се од „брака из љубави“ како почиње ера родне равноправности стигло до „љубави без брака“, а јавности се највише баве оним што увелико надилази и оно што се у хришћанској култури вековима означавало као содомија – хомосексуалним браком.

Последица је драматично падање наталитета и – стопе фертилитета. Фертилитет је просечан број деце коју у репродуктивном добу роди једна жена. То је оно чиме су се бавили промотери наше стратегије рађања. Ако жена рађа 2,1 дете популација се тек обнавља. Европски народи се не обнављају. Немачка стопа је 1,3. Наша 1,4. Француска 1,8. У студијама УН  пројектовано је да ће фертилитет у Европи порасти са 1,6 деце по жени (2010-2015) на 1,8 (2045-2050), али то неће и поред очекиване имиграције спречити пад популације на 723 милиона 2050. године.

„Имиграционог фактора“ у Европи врло је потентан. И ове стопе фертилитета су привиди. Немачки савезни завод за статистику је објавио да је „свака четврта беба рођена у Немачкој имала мајку страног порекла“, да сваки пети становник има имиграционе корене, „што значи да има барем једног родитеља који није рођен као немачки држављанин“. У Великој Британији име које се најчешће даје новорођенчади је – Мухамед. Без обзира на разумевање политичких структура и интерес капитала за јефтином радном снагом то производи дубинске страхове чије су последице, и политичке и психолошке, несагледиве.

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ: Зато је драматичан и неконтролисан раст имиграције највећа драма западних друштва. А Виктор Орбан постаје и јунак и отпадник. Али то је само обелодањивање процеса о којем је Александар Зновјев говорио пре две деценије. „Западна Европа је већ пуна странаца“, рече он још 1999. пред свој повратак у Русију. „Та појава није случајна и није последица неких неконтролисаних људских токова. Циљ је створити у Европи стање слично стању у САД“, осветлио је Зиновјев смисао те драме у интервјуу париском Фигароу. Систематски рад на нерађању није могао да прође без реакције.

„Они који буду живели кроз десет генерација, заиста могу рећи да се све десило у име човечанства, тј. ради њиховог благостања. Али шта ће бити са Русом и Французом који данас живе? Може ли се он радовати томе што његов народ чека судбина америчких Индијанаца? Термин ‘човечанство’ је апстракција. У реалности постоје Руси, Французи, Срби итд“. Они постоје и они се угрожавају. Наравно, није хомосексуализам једини проблем на путу обнове становништва неке нације, али јесте пропаганда која је део операције о којој Зновјев говори.

Зато се не може без дужне пажње прећи преко полемике наше премијерке и њеног министра без портфеља, а који су ту да у име нације обављају посао којим би се зауставило њено одумирање. Зато је могуће да апсолутна грађанска већина у држави над којом се надвијају црни облаци „политике коректности“ на премијеркино разумевање за хомосексуалну пропаганду гледа као на –  занимљивост. С друге стране, организованој друштвеној мањини дозвољава се да изврши јавни линч над министром који заступа став већина. Новине јављају да је поднета и тужба „против Поповића због твита у којем… прети и дискриминише ЛГБТ популацију“ и тражи се „да се јавно извини због ‘запаљивих изјава’“.

ТЕРОР МАЊИНЕ И ПОСЛЕДИЦЕ: У атмосфери легитимизације „права мањине“ првој министарки не може ни пасти на ум да свако мора бити заштићен од прогона, па и њен министар који другачије од ње разуме улогу „ЛГБТ пропаганде“. Још је поразније што смо суочени с јавношћу у којој би мало коме пало на ум да је то премијеркина обавеза. „Ја сам изнео легитиман став, а с друге стране, уместо било каквих аргумената за или против тог става, добио сам најдиректније претње и вређање мене и моје мајке“, објавио је он. Свестан и сам, наравно, да је то већ фолклор савременог расутог српског друштва. На отпор већина да се заштите основе свог друштвеног идентитета дозвољени одговор је – терор мањина.

Трагикомика наше ситуације је што принципи „политике коректности“, па и ЛГБТ идеологија, на самом Западу губе статус недодирљивости. Популистички покрети у Европи, а који расту као плима, много тога доводе у питање. Хомосексуални бракови су спорни, а усвајање деце од стране хомосексуалних парова крајње је непопуларно. У само две државе у Европи (Холандија и Шведска) томе је склона већина. Америка чији је уцењивачки потенцијал највећи у свету се суочава с променама.

Кад је изабран Доналд Трамп одједном су се многи, па и Барак Обама, сетили пројекција чувеног левичарског филозофа Ричарда Рортија (1931-2007). „Људи из унутрашњости ће одлучити да је систем пропао“ писао је професор 1998. у невеликој књизи „Остварење наше земље: левичари и Америка 20.века“, и „окренуће се потрази за јаким човеком за ког ће гласати, некоме ко ће их уверавати да ће, чим га буду изабрали, самозадовољне бирократе, превртљиви адвокати, преплаћени мешетари на берзама и постмодернистички професори престати да буду ти који креирају њихову судбину“.

Кад сиротиња раја једном дигне главу „у том моменту, нешто ће пући“ и заљуљаће се сва та лажна инфраструктура ослобођена од суштине а која је подизана у њено име. „Све урађено за права црнаца, мањина, ЛГБТ популације и осталих….биће избрисано. Шаљиви презир према женама вратиће се у моду. Нетолеранција и садизам ће нас поплавити, а сав бес слабо образованих Американаца због тога што им судбину кроје они са факултетским дипломама изаћи ће на видело“, предвиђао је Рорти.

Повратни талас испровоциран „терором мањине“ може донети много горе стање него што разумни људи сматрају нормалним. Путинов став могао би постати екстремно толерантан. То није непознато у историји. Али то није наша тема. Нама би било битно да наша влада предузме смислене мере за заустављање опадања а онда и повећа рађања у српском друштву. Сликовнице о Року и Ани то извесно нису. А ако неко баш жели да их има, тешко да би био ускраћен, није Хрватска преко света.

 

Извор: "Печат" бр. 520 од 18. 5. 2018.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.