header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Добротвор Штампај Е-пошта
среда, 30 мај 2018
      У деветнаестом веку у Русији је био обичај да после бденија, уочи Божића, владика изађе у припрату храма и дарује сиротињу. Било је много сиромаха. За све су били припремљени богати дарови.

Владика је са сваким поразговарао. Неке је утешио, друге охрабрио, треће поучио, а помоћ је сваком исту доделио. На крају, само за једног старца није било више ништа. Владика није могао да дозволи да тај сиромашак оде тужан и празних руку у претпразнично вече, па га је позвао код себе у владичански двор.

Увео је сиромашка у своје одаје и угостио. Из разговора је сазнао да је старац човек којег је задесила велика несрећа. Остао је без игде иког свог, запао у дугове, остао без ичега и на крају спао на просјачки штап. Разговарали су о минулим временима. Онда је старац почео да прича о једном свом необичном Божићном догађају.

„Сећам се, владико свети, једне пред божићне ноћи“, рекао је старац. „Давно је то било. Ишао сам санкама у далеки град. Ноћ беше студена, тамна. Мећава се тек смирила. Унаоколо снег и бескрајна равница. Тишину нарушава само звон прапораца и шкрипа снега под санкама… Одједном, видим нешто црно на снегу. И кочијаш је био сигуран да у снегу неко лежи. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам кочијашу да стане и изашао да погледам. Приближио сам се и видео дечака како лежи потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота. Смрзао се јадничак. Унели смо га у санке. Трљао сам му лице и руке, замотао га у моју медвеђу бунду. Својим телом сам га грејао.

И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов. Кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, педесет врста од града. Пошао је пешице, мислећи да ће, уз мало напора, стићи. Млад је, јак и здрав. Успут га је сустигла мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао његовим родитељима: „Ево вашег сина живог!“ Како су ме благосиљали, како захваљивали! Боже мој, колико сам се пута питао где ли је тај малишан? Шта ли се збило са њим?“
Архијереј је пажљиво слушао причу, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад је старац заћутао, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. Низ образе су му се сливале сузе. Затим је, окренувши се старцу, рекао: „Нека је благословен Бог наш! Добри човече, ја сам тај дечак којег си ти спасио. А шта је било самном, видиш, Господ ме је удостојио архијерејског чина. Буди благословен!“

И преосвећени и сиромашак падоше на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за старца. И као што га је он, давне ледене претпразничке ноћи, загрејао својом топлином, тако је владика сада њега загрејао топлином своје љубави и бриге.

Живео је старац код владике, који га је чувао и пазио као да му је рођени отац, све до краја својих земаљских дана, кад је прешао у Царство Небеско, где се нашао заједно са Праведним Лазаром.      

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.