header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Масовна гробница историје: Криза идентитета Ватикана у 2. светском рату Штампај Е-пошта
петак, 01 јун 2018

 Контроверзе око канонизације Папе Пија XII тичу се тога да ли се он довољно противио покољу Јевреја у 2. свјетском рату. Али то питање само скреће пажњу са важнијих ствари када се покушава сагледати цјелокупна слика улоге Ватикана за вријеме рата.

          Право питање је да ли је Ватикан подржавао свјетски поредак који је Трећи Рајх обећавао донијети, или бар неке његове аспекте, поредак у којем су мртви Јевреји само колатерална штета – за чим је Пије свакако зажалио. Одговор се може пронаћи у регији која се обично игнорише иако повезује свјетске ратове: Балкан.

Католичка црква је тражила бедем против надирућег, окрутног комунизма који уништава цркву, али тиме је подржала хрватски покрет под називом Усташе, који је постао геноцидни режим нацистичког сателита Хрватске.

Амерички историчар Џаред Израел указује на чланак из Њујорк тајмса у издању од 17. фебруара 1941. године који говори о томе како је надбискуп загребачки (хрватски главни град), Алојзије Степинац одржавао конференције у Ватикану „тражећи слободу за католичке свештенике који су притворени у [пред-нацистичкој] Хрватској због повезаности са дистрибуцијом памфлета 'Слободна Хрватска' за које је заслужан Анте Павелић.“ Павелић, који је једном критиковао Хитлера зато што је испочетка био преблаг према Јеврејима, био је оснивач фашиста, Усташа, који су вршили терористичке акте у цијелој Европи да би „ослободили“ Хрватску од Југославије. Једна његова позната изрека је „Добар Усташа је онај који може ножем извадити дијете из мајчиног стомака.“

Израел објашњава значај поменутог чланка из Тајмса:

„Ухапшени свештеници су агитовали за фашистички пуч“, а да су ово били одметнути свештеници, Ватикан би према њима предузео дисциплинске мјере и можда издао саопштење у којем их се осуђује. Свакако не би одржавао конференције на високом нивоу да организује њихову одбрану.“

У то вријеме Павелић је имао уточиште у Мусолинијевој Италији, гдје су његови усташки војници обучавани, након што га је Француска осудила на смрт јер је планирао и спровео двоструко убиство југословенског краља Александра И и француског министра вањских послова Луија Бартоуа. Када је Хитлер извршио инвазију на Југославију у априлу 1941. године, Павелић је активиран и постао фирер, или „Поглавник“ нове, клерно-фашистичке Хрватске.

Надбискуп Степинац одржао је банкет за Павелића, благословио усташког вођу и режим, и назвао их „божја рука на дјелу“, и уговорио да Пије XИИ прими Павелића наредног мјесеца. Ово се десило четири дана након масакра у Глини, гдје су Усташе закључале стотине православних Срба у њихову цркву и спалили је, што је постало стандардна пракса у Павелићевој Независној Држави Хрватској. Пије XИИ је примио Павелића упркос захтјева југословенског изасланика да то не учини због злочина који су се дешавали.

У јулу исте године, Павелићев министар образовања Миле Будак, јавно је дао концепт чишћења који се већ спроводио над Србима: Трећину побити, трећину прогнати, трећину покрстити.

Тог августа, више од хиљаду Срба окупило се у још једној цркви у Глини да се покрсте, након чега им је шеф загребачке полиције Божидар Чороуски рекао: „Сада када сте сви католици, гарантујем да вам могу спасити душе, али не могу вам спасити тијела“. Након тога су у цркву ушли усташке присталице са тољагама, ножевима и сјекирама и побили све осим једног човјека, Љубана Једнака, који се претварао да је мртав и онда се искрао из масовне гробнице у коју су га убацили.

Пије и Павелић наставили су да размјењују „срдачне телеграме“, како је Владимир Дедијер, бивши копредсједавајући Међународног трибунала за ратне злочине Бертранда Расела, написао у својој књизи из 1992. године Југословенски Аушвиц и Ватикан. Хрватска католичка штампа стално је објављивала позитивне чланке о режиму.

У својој новој књизи Хронике Крајине: Кратка историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, др Срђа Трифковић пише: „Дио римокатоличке хијерархије постали су де факто саучесници, као и већина свештенства. Водећи расни 'теоретичар' НДХ био је свештеник, др Иво Губерина… Подстицао је 'чишћење Хрватске од страних елемената' било којим средствима. Његове ставове је подржавао и утицајни вођа усташког Централног уреда за пропаганду, фра Грга Пејновић.

„Када су анти-српски и анти-јеврејски расни закони ступили на снагу у априлу и мају 1941. године, католичка штампа их је поздравила као виталне за 'преживљавање и развој хрватске нације'… Надбискуп сарајевски (које је тада било дио Хрватске) Иван Шарић изјавио је… 'Глупо је и нечасно од Кристових сљедбеника да мисле да се борба против зла може водити… у рукавицама.“

Њемачка је направила необичан потез и Хрватској повјерила управљање својим концентрационим логорима без надзора. Срамотно је то што је свештенство халапљиво похрлило у крвопролиће и служило као стражари, командири и џелати у 40 логора, од којих је најозлоглашенији Јасеновац, трећи по величини логор Холокауста, али о којем се најмање говори. Тамо су убијали Србе, Јевреје, Роме и Хрвате антифашисте. 29. августа 1942. године, фратар из манастира у Широком Бријегу, Петар Брзица, освојио је прво мјесто у најбржем убијању Срба, хвалећи се са 1350 закланих у једној ноћи.

Историчар Карл Савић цитира извјештај Асошијетид преса у којем се говори да је „свештеник са Петрићевца предводио хрватске фашисте наоружане сјекирама и ножевима у оближње село. У нападу 1942. године поклали су 2300 Срба.“ Свједочење једног преживјелог тог масакра 7. фебруара у селу Дракулић каже: „Прије него што су поклали одрасле, нерођена дјеца су дивљачки извађена из утроба мајки и заклана. Преосталој дјеци у селу, сви су били млађи од 12 година, усташе су брутално одсјекли руке, ноге, носеве, уши и гениталије. Младе дјевојке су силоване и убијене, док су њихове породице биле присиљене да гледају злостављање и покољ. Најгротескнија тортура била је кад су одсијецали главе дјеци и бацали их у крила њихових мајки, које су и саме онда побијене.“

Архивске фотографије садизма од којих би и режисери хорор филмова зацрвењели преживјеле су и до данас: Усташе показују главу православног свештеника; сељанка без очију; гурање Срба и Јевреја са литице; Србин са тестером на врату; и насмијешени усташа који држи срце које још куца познатог индустријалца Милоша Теслића, који је прије тога кастриран, распорен, а уши и усне му одсјечене.

Италијански писац Курцио Малапарте у својој књизи Капут из 1944. године даје слиједећи детаљ: „Док је (Павелић) говорио, зурио сам у плетену корпу на Поглавниковом столу (која) се чинила пуна дагњи, или острига… 'Да ли су то далматинске остриге?', упитао сам. (Павелић) рече смијешећи се, 'То је поклон од мојих лојалних усташа… Двадесет кила људских очију.'“

У својој књизи из 1991. године Несвето тројство: Ватикан, нацисти и швајцарске банке, репортер Марк Аронс и бивши адвокат америчког Министарства правде Џон Лофтус потврђују ужасне хрватске злочине, као и књига Геноцид у сателитској Хрватској 1941. - 1945. аутора Едмонда Париса: „Италијани су фотографисали усташу који је носио два ланца људских језика и ушију око врата.“

Прошло је 60 година, а свијет још увијек не зна причу из ратне Хрватске, гдје Ватикан не само да се није оглашавао против злочина, не само да је мирно гледао геноцид милион људи, већ и након тога никад није изразио кајање због проливене православне крви, како је то урадио за проливену јеврејску крв. Зато, јер свијет то никад није захтијевао. Што указује на исте слутње које су пратиле јеврејске групе о искрености Ватикана, поготово по питању невољности да се отворе архиве о понашању Пија у 2. свјетском рату.

Човјек не може да се не запита да ли је Ватикан као институција тихо навијао за десетковање својих православних ривала. Степинац, који је фотографисан како благосиља усташе прије предстојеће битке или покоља, Пију је у мају 1944. године послао добре вијести о 244.000 присилних покрштавања. (Сам Пије је могао слушати Би-би-сијеве радио емисије као ону од 16. фебруара 1942. године: „Православци се насилно покрштавају у католичанство, а не чујемо да надбискуп проповиједа побуну. Умјесто тога извјештаји говоре да он учествује у нацистичким и фашистичким парадама.“) Посматрајући ликвидацију православаца у хрватској, замјеник Хајнриха Химлера, Рајнхард Хејдрих написао је Химлеру писмо17. фебруара 1942. године у којем каже: „Јасно је да тензија између Хрвата и Срба понајмање није сукоб католичке против православне цркве.“

Нису Јевреји ти којима Црква дугује највеће извињење због 2. свјетског рада, већ Срби. Ако тиме што није говорио о европским Јеврејима се Пије надао да ће избјећи да угрози милионе католика, шта је могао бити разлог да не каже ништа о Хрватској, која је сама ужасавала нацисте до те мјере да су њемачки и италијански војници почели штитити Србе од усташа? И који би то био ризик по вјернике у Хрватској?

Чланак у Вошингтон тајмсу од 5. јула 1994. године покушао је да дође до истине зашто се толико мало зна о хрватском поглављу у 2. свјетском рату, и због чега се тако ријетко говори о Јасеновцу: „Годинама су језиви детаљи… званично остали табу. Иако су документи и свједочења испрва игнорисани, а онда на мистериозан начин уклоњени из међународних архива… сада се чини да је огромна међународна завјера која је укључивала маршала Јосипа Броза Тита… Уједињене нације, неке званичнике Ватикана и чак неке јеврејске организације настојала да заувијек закопа причу о Јасеновцу… Титова парола била је 'братство и јединство', и у остваривању ових циљева покушао је да избрише поглавље о Јасеновцу. Запад је генерално на то пристао, поготово након што се Тито разишао са Стаљином 1948. године. Ватикан је желио да заштити римокатоличке Хрвате, који су били добровољни заступници нациста на Балкану.

„Мало је теже објаснити ћутање јеврејских организација…покојни Милан Булајић из београдског Музеја геноцида, сусрео се са званичницима Музеја холокауста (у Вашингтону) да сазна зашто нико не помиње југословенске Јевреје који су тамо умрли. Чини се да није добио директан одговор… Када се Југославија распала 1991. године… јединице сада независне Хрватске су на кратко заузели локацију и, према српским изворима, уништили оно што је остало од логора и уништили сву преосталу евиденцију.“

Дугујемо извињење католичком свештенству чији су апели Цркви били игнорисани. Надбискуп Мишић из Мостара у Херцеговини, тражио је од Степинца да искористи свој утицај код власти и спријечи масакре. Булајић је писао и о групи словеначких католичких свештеника који су „послани у Јасеновац јер су одбили да служе мису захвалницу за усташког вођу Анту Павелића… Један од заточених словеначких свештеника, Антон Ранташа, успио је да побјегне… 10. новембра 1942. године он је обавијестио (Степинца и папинског легата Рамира Марконеа)… о геноциду који се врши у Јасеновцу. Речено му је да ћути.“

Слично, историчар Савић пише: „Важно је нагласити да су Степинцу судили и осудили га… римокатолички Хрвати… под режимом римокатоличког Хрвата… Многи историчари који су документовали геноцид усташке НДХ су римокатолички Хрвати, као што је Виктор Новак.“

У својој књизи Иза љубичасте завјесе из 1950. године, Валтер Монтано писао је о суђењу Степинцу: „Цијела поворка свједока тужилаштва свједочила је у Загребу 5. октобра 1946. године, да су католички свештеници наоружани пиштољима ишли да покрсте православне Србе и онда их масакрирали… Већина свједока били су хрватски католици, сељаци и радници.“

Уистину, исто као што и кривица за прећутно одобравање геноцида и бјекство починитеља након тога не може пасти само на „неколико појединаца“, више него неколико појединаца заслужује заслуге за супротне радње. На примјер, Јевреје је спашавала цијела католичка нација Италије (у њеном сувереном облику прије 1943. године), укључујући и команданта Ферамонти концентрационог логора који је „рекао да је посао заштитити заточенике, а не убити их“, како је то агенција УПИ извијестила 2003. године. Није онда изненађење да су италијански војници такође интервенисали код покоља Срба од стране Хрвата и Албанаца који су били на страни сила Осовине на Косову.

На жалост, умјесто да дистанцира Цркву од Алојзија Степинца, ватиканске новине Л'осерваторе Романо написале су да је „ово суђење, суђење Католичкој цркви“. Шокантно је да је њујоршки кардинал Френсис Спелман назвао жупну школу у Вајт Плеинсу по Степинцу, а 1952. године Пије XИИ га је поставио за кардинала. Онда, папа Иван Павле ИИ беатификовао је Степинца 1998. године и поред захтјева Центра Симон Визентал да се тај чин одгоди док се кардиналова улога у рату боље не процијени.

Хрватске групе (а и неки хрватски Јевреји) чак су доставили апел Јад Вашему да се Степинцу да титула Праведни међу народнима, пошто је спасио неке Јевреје под условом да се покрсте. На то је Јад Вашем морао да одговори на скоро апсурдан начин: „Особе које су помагале Јеврејима, али истовремено су сарађивале или биле повезане са фашистичким режимом који је учествовао у прогону Јевреја у организацији нациста, могу бити дисквалификоване за добијање титуле Праведног“.

Исто се треба рећи и за папу Бенедикта и његова настојања да канонизује Пија XИИ. Чак иако је порицао Степинчеву добро познату повезаност са усташама, Пијев Ватикан служио је као веза за кријумчарење усташа послије рата. Према документима Сједињених Држава са којих је скинута ознака тајности у недавној тужби против Банке Ватикана за прање новца од усташког плијена – који се користио за финансирање бијега и трошкове живота усташа послије рата – Павелић је био сакривен у хрватском католичком самостану у Риму. Канцеларија америчког Контраобавјештајног корпуса 12. септембра 1947. године поднијела је извјештај да „Павелићеви су контакти на тако високом положају и његова тренутна позиција је тако компромитујућа по Ватикан, да би било какво изручење овог субјекта задало тежак ударац Римокатоличкој цркви“. Из Рима, Павелић је побјегао у Аргентину гдје је постао савјетник Хуана Перона за сигурност, који је издао хиљаде виза за усташе у бијегу.

Харец (израелске новине) су 2006. године извијестиле да је монсињор Ђовани Батиста Монтини, Пијев државни подсекретар, а касније папа Павле ВИ, сазнао о „истрази коју је спроводила јединица Вилијема Говена (контраобавјештајац америчке војске). Монтини се жалио на Говена његовим надређеним и оптужио га да је прекршио Ватиканов имунитет јер је улазио у црквене зграде, као што је хрватски колеџ, и тамо спроводио истраге. Циљ ове притужбе је био да се омете истрага“.

Саопштење за штампу из маја 2007. године које је издао адвокат тужитеља Џонатан Леви у случају Банке Ватикана каже: „До данас, Ватиканови адвокати… инсистирају да прање новца од плијена које су узеле Силе осовине није прекршило нити један међународни закон, пошто су жртве усташа, углавном православни Срби, технички били грађани 'Независне' Хрватске. Непокајнички тон Ватикана лош је за Пија XИИ и тренутну контроверзу око његовог проглашења за свеца“.

Ватиканова стална криза идентитета поводом 2. свјетског рада била је очигледна прошлог септембра када је, након боцкања од стране хрватских власти, бискуп загребачки Јосип Бозанић одржао 60 година закашњелу посјету Спомен-подручју Јасеновац, и био први званични представник хрватске цркве који је присуствовао годишњој меморијалној церемонији. Умјесто извињења, Бозанић је бранио Степинца и Цркву, и искористио дуго очекивани тренутак да такође жали за масакром нациста у бјекству од стране партизана у Блајбургу, у Аустрији, гдје је годишња комеморација коју спонзорише хрватска влада веома добро посјећена од стране католичких званичника. Ватикан није укорио Бозанића, као што ни не ради у случају толеранције хрватске цркве према свеприсутној про-нацистичкој симболици у тој земљи, која се поново појавила као хрватска 'култура' почетком деведесетих година.

Сам Предсједник Стјепан Месић, који је управо отишао са ове позиције након 10 година, недавно је морао затражити од Ватикана да више обрати пажњу на једног бискупа и војног капелана који редовно рецитује насилну пјесму која завршава са усташком паролом: „За дом, спремни“.

Овдје је ријеч о балканској земљи која ће убрзо постати чланица ЕУ. Ту су нас довеле деценије избјегавања, скретања са теме и заташкавања. Нешто чему је допринијело занемаривање Јасеновца, највећег стратишта на Балкану, од стране самог Пија ИИ за вријеме његове три посјете Хрватској. То нас такође доводи до спектакла прошлог Децембра када је папа Бенедикт имао приватну аудијенцију са Марком Перковићем, пјевачем озлоглашене клеро-фашистичке рок групе Томпсон, која се редовно заклиње са „За дом, спремни“ и на ранијим албумима има оде концентрационим логорима. Многи Томпсонови обожаваоци користе нацистичке поздраве, а опатице и политичари посјећују њихове 'патриотске' концерте.

Људи закопавају историју да би је поновили. Џон Ранц, предсједник удружења Преживјели Бухенвалда, у писму Њујорк тајмсу из 1996. године написао је: „Иронично, уз помоћ САД-а, Фрањо Туђман (предсједник из деведесетих) прошле године успио је да постигне оно што нацисти и њихови сарадници из 2. свјетског рата нису могли, тј. да искоријени цијелу српску популацију из Крајине… Фашистички режим Анте Павелића из 2. свјетског рата се данас у Хрватској званично рехабилитује. Улице и јавне зграде добијају називе по архитектима Холокауста, валута из нацистичке ере је оживљена, док се бројеви и опсег људског покоља прекрајају“.

Да историја није бачена у масовну гробницу, публицисти са Запада би можда имали могућност да боље разумију балканске ратове, с обзиром да је до 1991. године било „нормално убијати Србе“, како је то рекао Жарко Пуховски из Хелсиншког комитета за људска права. Када се Хрватска отцијепила од Југославије у јуну 1991. године, а Ватикан је био први који ју је признао упркос упозорења из УН-ове резолуције да би то могло угрозити мирно рјешење, преживљавање је диктирало да се Срби отцијепе од сецесиониста. „Неколико дана након што су Хрвати објавили рат“, пише историчар Израел, папа Иван Павле ИИ „послао је писмо југословенској влади у којем захтијева да не гуше побуну“. И тако се десило да су 1991. године три хрватска војника видјела „пуне камионе надувених тијела која заударају, мајку и дјецу разнесене бомбама, и некога ко је носио огрлицу од ушију“, како је Ројтерс извијестио 28. јануара 1998. године.

И тако се десило да је Туђман био уважени гост на инаугурацији Меморијалног музеја Холокауста САД 1993. године, упркос томе што је рекао да је „900.000 умрло, не шест милиона“, и ишао је дотле да је називао Јасеновац „митом“, преко тога да је кривио Јевреје за убиства која су се тамо десила, до тога да је понудио званично извињење за 20.000 Јевреја који су тамо убијени, али не и за неколико стотина хиљада Срба. И тако се десило, да су 1995. године хрватски војници са усташким ознакама очистили Крајину од Срба, уз ваздушну подршку САД-а, а преживјели масакра у Глини Љубан Једнак је још једном побјегао да спаси свој живот и на крају умро као избјеглица 1997. године.

И тако се десило да 2005. године када је хашка тужитељица Карла дел Понте сазнала да се генерал Анте Готовина, оптужен за ратне злочине у деведесетим, крије у фрањевачком самостану у Хрватској, ова римокатоличка дама била је „веома разочарана што се суочила са зидом шутње од стране Ватикана“, који би, како је рекла Дејли телеграфу, „вјероватно могао сазнати за неколико дана у тачно којем од 80 самостана у Хрватској се он крије.“

И тако се десило да је 2006. године на инаугурацији дотјераног јасеновачког спомен-подручја, Ефраим Зуроф из Центра Симон Визентал примијетио „да недостаје било каква идентификација особа које су одговорне за описане злочине… Запањен да ниједан од говорника није поменуо… највеће хрватско суочавање са својом усташком прошлошћу – процесуирање и пресуда за команданта Јасеновца Динку Шакића… Да ли то значи да је кажњавање таквог криминалца… толико непопуларно, чак и данашњој у Хрватској…?“

И тако се десило да је Шакић сахрањен прошлог јула у пуној нацистичкој униформи, а отац Вјекослав Ласић, један од многих који воде мисе у част Анте Павелића, водио је службу. „Независна Држава Хрватска је темељ данашње домовине Хрватске“, рекао је Ласић. „Сваки частан Хрват је поносан на име Динке Шакића.“

Након што нити један хрватски званичник није проговорио против ове представе, Зуроф је позвао предсједника да осуди организаторе и подсјети хрватску јавност да јој је Шакић донио срамоту, а не понос.

Кроз брижљиво чување подијељене лојалности Цркве у 2. свјетском рату канонизацијом подвојеног папе из тог периода, Црква би показала јавности каква је у ствари. Али Црква је боља од збира својих лошијих дијелова. Канонизација Пија XИИ била би неправедна по католике који су урадили више од њега, и увреда за католике у цијелом свијету. Пија не треба ни демонизовати нити светити.

Аутор се специјализовао за регију Балкана и неплаћени је члан савјетодавног одбора Америчкој савјета за Косово.

Аутор: Џулија Горин

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.