header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архимандрит Рафаил Карелин: О "спасењу" некрштених
Архимандрит Рафаил Карелин: О "спасењу" некрштених Штампај Е-пошта
петак, 01 јун 2018

 У беседи на празник Богојављења свети Григорије Богослов говори о томе да они незнабошци које красе врлине и некрштена деца неће бити ни кажњени ни прослављени. Апостол Павле пише да ће незнабошцима који нису знали за Христа бити суђено по закону њихове савести, дакле неће бити оправдани, него ће им бити суђено, тојест биће им припремљено место по делима њиховим. 

         Благодат Божија не може се примити посмртно, онда кад је човекова личност као духoвно-телесна монада разорена и кад је остао само један њен део – душа коју је ранио и првородни и лични грех и која није омивена крштењем. Љубав Божија не спасава човека уколико је он не прихвати и не узврати. И само богоопштење је сарадња или синергија Божије и човекове воље. Благодат тражи душу која је жедна благодати и која јој је послушна. У овоземном животу човек се формира као морална и духовна личност, у супротним би тај живот био заиста бесмислен. Није Вам јасно зашто Божија љубав не спасава цео свет. Чини ми се да питање зашто Бог не спасава незнабошце није правилно постављено. Бог даје оно што човек може да прими. И не само то, Бог жели човеково спасење више него сâм човек. Али Бог је човеку дао моралну аутономију и не може га спасити без њега самога. У противном случају требало би човеку одузети слободну вољу, тојест уништити самог човека и претворити га у биомашину.

Питате се зашто је Бог дозволио да део човечанства не зна за хришћанство.

Но, хришћанство је било посвуда распрострањено, али је негде одбачено, а негде огњем и мачем уништено. Кад би на обалама Амазона или у дубинама Африке постојао један једини човек способан да прими хришћанство и испуњава јеванђељске заповести, Господ би тамо послао проповеднике или би нашао начина да тог човека доведе код хришћана. Али неупоредиво је трагичнија ситуација кад човек пролази поред Христа намерно затварајући очи. У детињству сам читао једну причу са отприлике следећим садржајем. Једног Јеврејина из Јерусалима силно су болели зуби. Испробао је све могуће лекове и средства, али ништа није помогло. Изнанада је зачуо некакву буку на улици, погледао кроз прозор и видео како Христа воде на распеће. Али њега није занимао Месија нити злочин који ће се догодити, него га је само бринула његова зубобоља. Изненада се сетио да је слушао о томе да Христос чини чудеса па Га је за сваки случај мислено замолио да га исцели. Зубобоља је одмах престала и Јевреј је истог тренутка заборавио Христа и вратио се свакодневним пословима. Христос му више није био потребан! Колико је само хришћана који се могу препознати у том Јевреју, наравно уколико се поштено загледају у своје срце.

Данас многи људи говоре о Божијој љубави, али питање је да ли им је она стварно потребна?! Да ли су тражили ту љубав, да ли их је мучило питање смисла живота и да ли их је освојила лепота лика Христовог? Нажалост, не! Многи љубав Божију схватају као Божију солидарност са грешним човеком, као могућност да се истовремено и греши и буде са Богом, једном речју да се не буде са Богом него да се само користе Његови дарови. Људи уопште не размишљају о томе шта је у ствари спасење у хришћанском смислу те речи. За неке људе спасење је само некакво дивно место у неком простору у којем ће човек бити након смрти. Али спасење је богоуподобљење, стицање благодати Божије, које започиње на земљи и наставља се у вечности. Спасење је лик Божији који све јаче и очигледније блиста у човековој души, усхођење из светлости у светлост, преображај човекове природе која постаје све духовнија и све способнија да прими Божија савршенства. Спасење је за хришћанина Сâм Христос. Такво спасење је немогуће без искупљења, односно без Голготске Жртве и без освећења Духом Светим.

Но да ли то значи да ће сви они који не знају за Христа бити у пакленим мукама, без обзира на њихова дела?

Наравно да не. Ад и паклени огањ нису једно те исто. Иако сте измислили незнабошца с обале Амазона савеснијег од Мелхиседека, ипак треба да знате да ће незнабошцу који слуша глас своје савести, коју иначе имају сви људи, и који у границама својих племенских обичаја и светоназора показује саосећање и доброту бити дат посмртни живот по делима његовим, дакле не у слави, али не ни у мукама. Спасење дарује Крв Христова, казна долази због личног греха, а врлински човек који не зна за Бога ипак неће бити остављен без милости Божије. Може се рећи да Бог онима који Га не знају даје награду због њихових добрих дела, али не може да им дâ Себе самога. Понекад је у средњем веку ад символички приказиван у виду концетричних кругова: центар се називао тартаром и у њему су се налазили сатана и највећи грешници, а у оном спољашњем кругу налазили су се најбољи незнабошци и некрштена деца и ту није било ни мукâ, ни блаженства.

Што се пак тиче мучења грешника и злочинаца, треба знати да њих не мучи Бог, него њихов грех, који се на земљи пројављује као деструктивна сила, и погрешан начин живота, а након смрти као динамичко усличавање демону. Но уместо да тако дубоко саосећамо са паганима с обала реке Амазон, требало би пре свега да размислимо о нама. Љубав Божија се открива нама хришћанима, али је питање да ли је ми прихватамо, да ли нам је животни циљ задобијање благодати и да ли било шта жртвујемо за љубав Божију, о којој иначе тако волимо да говоримо?

Можда ће на Страшном суду они који нису знали за Бога разобличити “минималне” хришћане због њиховог унутарњег одступништва и због тога што су изгубили оно што су добили. Душа која воли грех стреми ка ономе ко је заварава лажном надом. Управо су из тога и никле јереси о томе да ће сви бити спасени, и то како древне тако и нове јереси, а међу њима и апокрифна мистерија о крштењу у паклу.

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.