header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Бог и Дража у Монтенегру Штампај Е-пошта
четвртак, 07 јун 2018

 Повод за овај текст је чињеница да ће један Србин из Црне Горе ићи у затвор зато што је Ђукановићевој судиници рекао: “Помаже Бог“. И зато што води Равногорски покрет у Црној Гори (https://svetosavlje.org/podgoricanin-).

        Не знам човека, никад га нисам видео, али његов случај је симптоматичан. Баш случај за „данас и овде“. Не зна се шта монтенегринима ( „Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, дефинисао је ову конвертитску нацију Матија Бећковић ) више смета – да ли име Божје у судници ( јер, њихови христомрзачки оцеви су певали да „не верују у небеса но у Маркса и Енгелса“, бацајући своје рођаке, што нису хтели уз Тита и Мошу, у јаме безданице ) или Србин који носи надимак Чича, и подећа их на мрског Дражу Михаиловића, коме су најбољи Срби из Црне Горе били одани војници, јер су били војска Краља Петра Другог, Карађорђевог потомка. Колика је мржња према црногорском спомену на равногорство, види се и по томе што су ђукановићевски усташоиди рушили споменик војводи Павлу Ђуришићу. (http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html)

И тако, по ко зна који пут, долазимо до чињенице да је наше време доба велике борбе за националну самосвест, у којој име ђенерала Михаиловића, трагичне жртве Другог светског рата, али и хероја борбе за Србство, опет постаје стег за окупљање. Упркос поразу. Привидном поразу. Јер, његов пораз је већа победа од свих тријумфа Броза и његових џелата.    

ХАМЛЕТ У РАТУ

Дража је био и остао србски Хамлет. Поражен, али непобеђен. Убијен, али вечно велики. Без гроба, али васкрслог у нашим срцима. О томе сам, за крагујевачке „Погледе“, почетком деведестих година 20. века, превео текст руског књижевника Јурија Лошчица, који је, чим је дошао међу Србе у доба рата за југословенско наслеђе, схватио ко је Дража:“Трагедија Драже Михаиловића, убијеног 1946. у београдском комунистичком мучилишту, још je непозната у Русији. У пуном обиму она није осмишљена ни у Србији, мада старе четничке песме које славе „чича Дражу“ слободно одјекују no градским и сеоским кафанама, и нема ниједне српске свадбе на којој се не пева химна – марш „Спремте се, спремте четници“… Михаиловића бих назвао српским Хамлетом.

Он je био, као горски кристал, редак пример ђенерала – интелектуалца. Мада je био прави родољуб, то јест патриота Србије која je у 14. веку на Косову скоро цела изгинула, да би почетком 19. века, као феникс, стресла пепео са себе и покидала окове петовековног османлијског угњетавања, Михаиловић je и „част имао“, како би рекао јунак романа покојног Валентина Пикуља. Уз то, Михаиловић je био и русофил. Дубоко je ценио руску прошлост, познавао њену културу, писце и историчаре. Он се очито, до самога краја надао, да чак и нова, њему непојмљива Русија, неће оставити четнике у невољи, предајући их Брозу да их растргне.

Али, веза са Совјетима код њега није било, или скоро да и није било. A веза с Енглезима, који су до четрдест треће славили Равну Гору као гнездо српских орлова, прекинута je. Черчил je ставио нагласак на Тита, и енглески авиони су престали да четницима бацају старе пушке, које су Бури користили  још у прошлом веку. Хамлетизам ђенерала Михаиловића састојао се у томе што он није     имао гвоздену      вољу коминтерновских вођа. Хитлеровске репресије у Србији, за време којих су нацисти за једног убијеног Немца стрељали стотину невиних становника, па чак и ђаке и њихове професоре, пренеразиле су Михаиловића својом свирепошћу.

И он је прибегао тактици пасивног отпора, да би сеоске области Србије заштитио од сурових казнених експедиција./…/ Сада скоро да и нема српских новина које излази без текстова о Михаиловићу. He зна се хоће ли он у земљи постати нови национални херој. Али je сигурно да je он сада постао символ народног страдалништва. Очито je да je немогућ култ Михаиловића, који би одговарао култу „бронзаног“ Броза. Бронзаног и златног, јер Југославија ових дана тражи место на коме je властодржац Тито закопао своје лично благо, оно које je опљачкао на свом путу ка маузолејском саркофагу.

Што се Драже тиче, од њега није остало ни трага. Само двадесет фотоса из доба рата и боравка у затвору. Ha њима видимо мршавог, слабуњавог брадатог човека с округлим наочарима  и   неизрециво   тужним очима, у којима je, рекло би се, свагда једна, нерешива дилема.

„Бити или не бити Југославије? Бити или не бити Србије?“         

Осим     у     траву     зараслих шанчева на дивљој, безљудној Равној Гори, од четничких колиба и аеродрома  такође  ништа  није  остало.  

Дражин штаб, обичну сеоску избу, спалили су Немци. A остале трагове овдашњег боравка „првобораца – равногораца“ уништили су „првоборци-  партизани“. Љути   je   отров   био грађански рат: између оних који су веровали у Бога, у Цара или Краља и оних који су веровали у долазећу, неминовну срећу народа свих земаља. Ta вера није усрећила ни њих, ни друге.“  

Лошчиц је нашу трагедију разумео јер је разумео трагедију „белих“ Руса, који су такође поражени у грађанском рату, али који су остали непоражени пред захтевима руске историје. И зато је појмио Дражин „хамлетизам“.  

Али, у чему је срж тог „хамлетизма“?    

СУШТИНА ХАМЛЕТИЗМА

Руски хришћански философ, свештеник Павле Флоренски, указује да се главни драмски сукоб у „Хамлету“ састоји у „наизменичној смени јунакових свести, које се међусобно искључују, а која се одвија на такав начин да једна свест смењује другу пре него што потоња стигне да се испољи својим сопственим делoвањем“.                                                                                               

Шта доводи до такве смене Хамлетових свести?                            

Он додаје:“Ближи се велики крах, велики преврат. Али ни то није оно најстрашније. Нису страшне околности које доводе до великог краха, страшна је подривеност дубљих слојева стварности – трулост у корену је страшна. /…/ Натрули нису само људи и њихова воља; натруо није само спољашњи поредак; није само остварење правде натруло – сама правда је натрула, натруло је животно начело, натруо је, страшно је то рећи, бог, који празним очима гледа у то тмурно небо. Безбожност – хладноћа – равнодушност“.                          

Време је искочило из зглоба, и краљевић, у коме се боре две свести, дубоко је несрећан. Он оптужује себе да је слабић – али није; једноставно, расцеп у његовој души је несавладив. По Флоренском, „у тренуцима кад једна свест не паралише другу, он силовито реагује, енергично поступа, што говори о његовој окретности,храбрости- његовој довитљивости и несутрашивости./…/Међутим, после сваког замаха почиње повлачење. Жустар разговор с мајком изазива сметеност, убиство Полонија – кајање, борба с Лаертом – потиштеност; може се рећи да се сваки његов испад завршава душевном пустоши“.                              

Флоренски додаје да све силе пакла не могу од Хамлета да отму његову бесмртну душу, али да он, у времену које се мења и креће ка нечем сасвим другом,  епохално новом, не може да носи терет свести доба које наступа. Погинувши као херој, иако не на ратишту, Хамлет заслужује да га јунак Фортинбрас, чија свест није расцепљена, сахрани као себи равног. Иако је Хамлет каткад суров, он је такав са великом муком и, како каже Флоренски, „не можемо да га не волимо због његовог благородног срца, због његовог ума прожетог меланхолијом и проповедничком свешћу о „испразности живота“, због његовог безграничног страдања у трагању за истином“.  

И ми волимо Дражу, човека испуњеног двоумицама о судбини свог народа, који се нашао између чекића и наковња, народа чија је судбина да буде распет између Истока и Запада, кога издају „демократски“ савезници, Енглези и Американци, а вољени Руси, заробљени совјетизмом, том истом народу доводе Тита и комунизам. Како провести Србе између Сциле и Харибде? Како остати свој? Како да ти се срце не сломи?                                                  

Други светски рат је многим народима, па и Србима, донео доба без Бога и против Бога. Дража је то гледао и схватао, дубином своје честите душе, да је у рату против нихилизма победа на страни нихилиста. Али, та победа је привремена, и борба се мора наставити. И он се борио – до краја, и после краја; он се још увек бори из свог, од стране наших непријатеља скривеног, гроба.             

ОЧИ ПУНЕ СЕТЕ

Један од бораца ЈВуО, Јован Контић, из србског војног логора на Синају, писао је 15. марта 1947. године Владики Николају:„Крајем марта 1943. године био сам последњи пут код српског првоборца за слободу Драже Михаиловића. То је било у склопу планине Сињавине, у Црној Гори, у једној планинској колиби. Седео је он, Драгиша Васић и ја. Нешто доцније, пошто је са мном, новодошлицом, завршио главни део разговора, уђоше пуковници Лалатовић, Остојић и још неки, мени непознати, чланови Штаба.

Спуштала се ноћ. Онако тмурна и сањива и нехотично нас је подсећала на неизвесну судбину мученичког српског народа. Сви смо ћутали. Из земунице, при брегу, допирала је песма војника Горске гарде:

„Планино мајко љубави,
ланино цвете убави,
У теби живот проводе
Синови наше слободе.

Планино мајко љубави,
Планино цвете убави,
Чувај нам Дражу јунака,
Народног борца првака.

А када буде пред зору,
Сви ћемо с Дражом у гору,
У име Краља и Бога,
Да нам се врати слобода“.

Неко од присутних рече: „Ову је песму испевао владика Николај“. Чича је, као и увек, нераздвојан од своје луле, пушио и замишљено ћутао. Наједанпут одвоји лулу од усана и, док му је из очију избијала дубока сета, изговори: „Само да нам га Бог сачува, да преживи овај страшни рат, јер смо много осиротели“.

Он, Дража Михаиловић, не рече ни да сте, нити да нисте Ви написали горњу песму, коју сам вероватно неверно репродуковао, јер сам је доцније забележио, али из дубине своје племените и витешке душе упути молитву Богу „да Вас сачува јер смо много осиротели“. У људима, разуме се“.    

Из очију ђенерала Драже избијала је огромна сета, сведочи Контић: гледао је, умним оком, које је сетом маглило његов телесни поглед, своје сународнике стрељане од Немаца у Крагујевцу и Краљеву, јаме пуне Срба у Независној Држави Хрватској, „пасја гробља“ по Црној Гори, која су начинили комунисти…И слутио је шта ће злотвори починити по његовој Србијици, кад дођу, вођени, самопроглашеним и од Черчила устоличеним, маршалом црних сенки. И знао је да смо много осиротели, и да нам још предстоји да будемо сирочад.    

Знао је ко су комунисти, уништитељи Србства, наводни хероји једне сатанистичке борбе против Бога и људи његових. (http://slobodnahercegovina.com/i/)  

У руци је, борећи се, држао мач, али су му очи биле пуне сете. Долазила је епоха нихилизма, којој људске снаге нису могле одолети.   

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Кад се питамо како је могуће да је Црна Гора ово што је под ђуканоидима – дукљаноидима данас, не треба да заборавимо да су Титови злотвори преко пет хиљада најбољих Срба из Његошеве постојбине побили по словеначким шумама 1945. године. А затим су дотукли све што су могли. (http://www.sedmica.me/crnogorska/)                                              

Остало је, још понекоме у завичају Светог Петра Цетињског, да се сећа Драже и његових јунака из Црне Горе, и да узвикне:“Помаже Бог!“на неправедном суду Мила Ђукановића, тог НАТО Јуде коме ће, кад – тад, Правда Небеска бити мера и провера. Дражине пак очи, очи неустрашивог јунака који је у срцу носио дубоку тугу због свенародних страдања, остају да нас гледају из света у коме нема туге, ни муке, него живот бесконачни. Те очи нас опомињу да не будемо Јуде, него да идемо путем Косовског Завета, ма како он био тежак, и ма какве нас хамлетовске двоумице сналазиле док идемо ка вечности Христовој. Уосталом, никад није било лако бити Србин, пошто то значи бити човек Божји, жив душом и будан савешћу.          

 

Извор: "Србин.инфо"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 07 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 71 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.