header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Осврт на текст Владимира Димитријевића „Бог и Дража у Монтенегру“ или да ли је Дража у рају Штампај Е-пошта
понедељак, 11 јун 2018

  Владимир Димитријевић је неко ко је својим речима имао велики утицај на мене. Жаргонски речено, просто сам гутао његова казивања о утицају музике на човека, о сектама, о породици, о болестима зависности… Уопште, пријемчив ми је био његов православни поглед на свет.

         Не могу да кажем редовно, али често читам текстове на интернет страници Борба за веру, и извесно време размишљам о томе да напишем неку реч о већини текстова брата Владимира који су се у последње време ту објављени.

Унапред желим да нагласим да ово није критика писања Владимира  Димитријевића, јер ја за то просто немам ни знања, ни моћи, ни намере. Једноставно неке ствари не разумем и желео бих, ради нашег свеопштег јединства у вери, да сазнам о чему је заправо реч, јер хватам себе како прескачем већину од онога што брат Влада пише.

Замислите свештеника кад проповеда Реч Божију, да стално покушава да нам докаже да је истина то што говори, обавештавајући нас да је неко о томе негде на страни тој и тој већ писао о томе.

Опростите, али тешко ми је да пратим суштину у текстовима од великог броја страна са много  заграда, линкова, фуснота…

И онда одједном искочи Чича! (овде:)

Не знам чиме то доказује, али колико сам ја схватио из речи брата Владе, четници са Дражом на челу имају ексклузиву на Христа. Довољно је бити четник па да Христа задобијеш!? Нема везе што ни сви монаси и свештеници не задобијају Царство Небеско, ал' ево Чича Дража нас оданде својим очима сетно посматра, и то са лулом у руци! „Дражине пак очи, очи неустрашивог јунака који је у срцу носио дубоку тугу због свенародних страдања, остају да нас гледају из света у коме нема туге, ни муке, него живот бесконачни“, рече брат Влада.

Партизани тек немају шансе. Њима и њиховим потомцима који су схватили колико је комунизам зло и кају се стално због тога и због других својих грехова, то ништа не вреди. Зато им треба стално онако “хришћанско-четнички” стављати со на рану, а све у корист помирења међу завађеном браћом.

Свети Владика Николај каже: “Да је Господ имао гори народ од Турака, пред Косовом, послао би на нас, какви смо били”. Требало нам је 500 година да се кајемо у ропству да би нам Бог државу и слободу вратио.

Какви ли смо то онда били па нам је Господ комунизам допустио? Хоћемо ли поново добити слободу, ако још нисмо ни почели да се кајемо, већ упорно кукамо на последице. За све нам је крив Броз и његови џелати, једино је Вуку Драшковићу крив Слоба.

Брате Владо, остави се оних који иду на “вијеће безбожничко” и “у друштву неваљалијех људи сједе”, па да у једномислију веру чувамо.  Ти пиши, а и ти и ми пример да дајемо, твоје писање да нам буде роса у жару борбе за веру непостидну. Али, овакви твоји текстови на слогу нам, на жалост, нису.

Опростите ако сам неког увредио.

 

Драган

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.