header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Јеромонах Јов Гумеров: Шта је кабала?
Јеромонах Јов Гумеров: Шта је кабала? Штампај Е-пошта
среда, 13 јун 2018

 Добар дан! Ако будете могли, молим Вас напишите нешто о кабали. Желео бих да чујем Ваше мишљење о овом учењу. Чини ми се да би човек био писмен православни хришћанин, треба да зна много тога, између осталог, да има представе о различитим учењима, чак и јеретичким. Већ исувише често се чује реч ‘кабала’. Нека Вас спаси Господ.

Одговара јеромонах Јов Гумеров:

         Кабала (евр. qabbalah – примање, предање) представља мистичко учење и мистичку праксу у јудаизму. У питању је езотеријско теософско учење које је по духу потпуно страно Светом Писму, јер Божија истина која се налази у Светом Писму има за циљ спасење читавог рода људског. Зато о неком тајном знању не може да се говори. „Нисам говорио тајно ни на мрачном месту на земљи, нисам рекао семену Јаковљевом: Тражите ме узалуд. Ја Господ говорим правду, јављам шта је право.” (Ис. 45:19). Слово Божије је Откривење о путевима нашег спасења. Свето Писмо остаје за нас сакривено у мери у којој приступамо читању, не очистивши савест од грехова, не ослободивши се од предрасуда, лажних идеја и предубеђења. Само по мери духовног усавршавања човек постаје способан да у себе смести високи духовни садржај Писма. „Тајна је Господња у оних који Га се боје, и завет Свој јавља им“ (Пс. 25:14).

Излагању кабале посвећене су две књиге: Сефер Јецира (Књига Стварања) и Зохар (Бљесак). Прва је написана вероватно у 6-7. веку након Христовог Рођења. Тврдња самих кабалиста о постојању Сефер Јецира већ у времена Патријарха Авраама је потпуна измишљотина и нема никакве доказе као потврду. Напротив, присуство философских идеја касне античности у овим књигама (гностицизам, неоплатонизам и др.) потпуно оповргава ово мишљење. За аутора Зохара сматра се шпански кабалиста Моше (Мојсеј) де Леон. Време писања је око 1300 године. Жеља савремених кабалиста (М. Лајтман, Књига Зохар, М. 2003, стр. 185) да као аутора Зохарапредставе ученика раби Акибе, Шимона бар Јохаја који је живео у другом веку након Христовог Рођења, противречи мишљењу стручњака:

„Арамејски језик је у свих осамнаест делова један и исти и у свима њима се виде једне и исте индивидуалне особености. То је тим пре важно јер то ни у ком смислу није онај живи језик на коме су могли да говоре Шимон бар Јохај и његови пријатељи у првој половини другог века наше ере у Израиљу. Арамејски језик Зохара је потпуно вештачка творевина. У питању је литературни језик аутора који је сакупио познавање овог језика искључиво из докумената јеврејске литературе и који је створио свој сопствени стил, руководећи се одређеним субјективним критеријумима. Изношење претпоставки од стране неких учења о томе да је лингвистичка анализа открила у Зохару ране слојеве, нису биле потврђене од стране савремених истраживања. У свим овим делима дух средњевековног иврита (и то управо иврита 13. Века) избија кроз арамејску фасаду“ (Г.Шолем. Основные течения в еврейской мистике. М.-Иерусалим, 2004, с. 216).

Кабала се дели на сагледавајућу (кабала ијунит) и практичну (кабала маасит). Централна категорија кабале ијунит је Ен Соф (Не-нешто или Бесконачно). За разлику од Бога Светог Писма, Ен Соф нема име јер је безличан, не може се познати нити представити. Њему се не може прибројати никаква особина. Ен Соф се открива у неким својим пројавама (не свима, већ само јеврејским мистицима). Основни знак Ен Софа је првочовек Адам Кадмон. Кроз њега путем еманације проистиче 10 сефирота који представљају особине Бога. Десет сефирота представља мистичко тело Адама Кадмона (небеског Адама). Он се појављује као резултат еманације и нема образ и подобије. Земни Адам се ствара по слици небеског Адама. Десета сефирота се назива Царство (Малхут). Она обједињује свих девет сефирота. „Малхут (Царство) је у Зохару означена као мистички прототип заједнице Израиља – Шхина. А. Ф. Лосев у Дијалектици мита пише:

„Дакле, суштина целокупне Кабале, како ми је рекао један учени Јеврејин, велики познавалац кабалистичке и талмудске литературе (код кога сам ја, по нечистој навици европског посматрача покушавао да тачно сазнам за неоплатонистичке утицаје у Кабали) уопште се не састоји у пантеизму, како то мисле либерални научници, који пореде учење о Ен Софу и Сефиторима неоплатонизму, већ пре – панизралеизму: кабалистичком Богу је Израиљ неопходан ради спасења, оваплоћује се у Израиља и постаје он, зато и мит о владавини обоженог Израиља који се од вечности налази у самом Богу“. (XIV.3).

Кабалисти су установили сагласност појединих сефирота са деловима људског тела. Упознајући се са овом примитивном митолошком схемом структуре космоса, тешко је одвојити се од питања које сами кабалисти не постављају: ко је извор овог ‘знања’? Како је пошло за руком да сазнају да сефирот Круна (Кетер) представља чело, Тиферет – груди, Славље (Нецах) и Величина (Ход) – човеково бедро?

Езотеријско учење Сефир Јецира и Зохар су принципијелно несместиви са библијским учењем о Богу, свету, човеку и путевима спасења људског рода. Сагледавајућа кабала представља скуп елемената гностицизма 2-3. века након Христовог Рођења и неоплатонизма. Од гностика је позајмљено учење о 10 еона који чине плерому (васељенску пуноту). Гностике и кабалисте повезује дуализам, идеја вечног непријатељства добра (светлости) и  зла (таме). Дуалистички поглед на свет у кабали има директан израз у Сефир Јецири: „Мишна 4: Jedno nаsuprot drugome je nаčinio Stvoritelj: Dobro nаsuprot zlu, zlo nаsuprot dobru, dobro iz dobrа, zlo iz zlа. Dobro prepoznаje zlo, i zlo prepoznаje dobro. Dobro je sаčuvаno dobrih rаdi, а zlo je sаčuvаno rаdi iskvаrenih.“ Очигледно да учење које злу приписује онтолошки статус води ка оправдању зла. Напротив овоме, по Светом Писму, зло није створено Богом, већ се појавило као резултат злоупотребе дара слободе коју је Бог дао Својим створењима – анђелима и људима.

Стручњаци указују на још један незнабожачки извор кабале. По мишљењу В.С. Соловјева, који је специјално изучавао средњевековну кабалу 1875. године у Британском музеју: „Ангелологија кабале позајмљена је пре свега од Персијанаца, састоји се из формалних класификација; значајна је само идеја сунчаног анђела Митатрона (вероватно јелинизација персијског Митре), највишег посредника између Бога и васељене; понекада се он поистовећује са Архангелом Михаилом, а понекада са Месијом. Наш материјални свет још није најнижи степен у еманацији божанске светлости; у крајњој граници, ова светлост се губи у крајњем мраку, формира се такозвана љуска живота (клипот) – у питању су нечисти духови или демони, исто тако многобројни као анђели и људи, јер свако језгро мора имати љуску. Ова нечиста љуска нема сопствену суштину, она може да нестане, али може и да се очисти. Људске душе су, насупрот томе, призване очишћењу и савршенству. Главно средство за то је реинкарнација; она постоји у два вида: ‘окретање у круг’ (гилгул) и ‘инкубација’ (иббур). Први се састоји у постепеном пролажењу свих сфера постојања у новим телима до потпуног очишћења; ибур представља посебно сједињење остареле душе са живим човеком у 7. или чак и 14. години старости.“ (Каббала. – Собр. соч., Брюссель, 1966, т. X, с. 342-43).

Кабалистичко учење представља снажно изражени пантеизам: Бог и свет се схватају као једна целина. Свет је само откривање, показивање Бога. Пантеизам у себи крије унутрашњу противречност. Његова логичка последица је неизбежно на почетку умањење Бога, а затим и одрицање јер се Њему приписују сва несавршенства овог света. „Судећи по француским и немачким преводима кабале који су се током векова појавили из појединих трактата који су кодификовани у 13. веку, може се са сигурношћу тврдити да је у питању истински неоплатонизам, али не само антички где се проблем човека није постављао, већ и средњевековни јудејски у коме су заиста сви степени еманације проникнути идејом човека… У кабали се осећа врло напрегнута сексуална атмосфера, тако да је у питању некакав мистичко-сексуални социјализам“ (А.Лосев. Владимир Соловьев и его время, М.,1990, с.251-52).

Васељену кабалисти деле на мушка и женска начела. Десне и леве сфере представљају мушке и женске. Васељена се представља као љубавни савез, као јединство мушког и женског начела. Односи између сфера се тумаче уз помоћ симболике пола. „Природа ове мистичке симболике представља једну од главних препрека за правилно схватање таквог дела мистичке егзегезе као што је Зохар; и опет, ова пажљиво разрађена и понекада чудна симболика служи као кључ за његов особени религиозни свет. Чак такав истакнути као Р. Херфорд, који је доказао своје схватање суштине јудаизма, пише о „симболици која се често чини потпуно безумном, а понекада груба и одбијајућа“ (Г.Шолем. Основные течения… с. 270).

Практична кабала (кабала маасит) представља само један од видова магије. Она веома широко користи амајлије и медитацију. За гатање користе тарот карте. Кабалисти приписују мистичко значење словима и бројевима. Симболички кабалистички језик се састоји из 10 бројева и 22 слова јеврејског писма. По мишљењу самих кабалиста, уз помоћ 10 бројева се може све избројати, а помоћу 22 слова написати све могуће књиге. Кабалистичка нумерологија покушава да израчуна сакрално значење сваке речи, сабирајући бројевна значења слова јеврејског писма. Путем премештања слова у одређеном поретку кабалисти добијају из једне речи другу са потпуно другим смислом (темура). Користећи још једну методу у две варијанте (нотарикон): А. Слово се прихвата као почетак другог слова. Из једног слова се добија цели предлог. Б. Из првих, последњих или средњих речи саставља се нова реч или предлог. Ова окултна бројевна и словна магија нема ништа заједничко са смислом Светог Писма. Библијски текстови не садрже никакав код или шифру. Приче, симболи и слике су само средства којима се откривају богословске истине нашег спасења које се тешко изражавају људским језиком.

Бављење било којом врстом окултизма (између осталог и кабалом) уводи човека у оштење са палим духовима. Заражен болешћу сујете и без духовног вида да се види зјапећи бездан испред, такав човек бива поробљен од демона. Свако бављење магијом и окултизмом завршавају духовном смрћу. Довољно је сетити се страшне историје смрти мага и врачара Јоханеса Фауста (ок. 1480- ок. 1540). Он је ступио у договор са ђаволом који му је пружио сва ‘блага’ овог света. Фауст се сложио да за то преда ђаволу своју душу. Када је рок договора истекао, ђаво је тачно у указану ноћ узео његову душу у пакао. До нас су дошла сведочанства савременика о њему.

Ево сведочанства једнога од делатника Реформације, Филипа Меланхтона (1497-1560): „Познавао сам човека по имену Фауст, из Кундлинга, малог градића у суседству са мојим местом рођења. Као студент у Кракову, он је изучавао магију којом су се тамо раније усрдно бавили и о којој су јавно држали предавања. Он је много путовао по свету и свуда се распитивао о тајним наукама. Дошавши у Венецију и желећи да запрепасти људе нечувеним призором, он је објавио да ће узлетети на небо. Трудом ђавола се подигао у ваздух, али се толико нагло спустио на земљу да само што није испустио дух, међутим, остао је жив. Последњи дан свог живота, а то је било пре неколико година, овај Јоханес Фауст је провео у једном сеоцу Вјуртембершке кнежевине, удубљен у мрачна размишљања. Домаћин га је питао за узрок такве туге, толико противне његовом карактеру и навикама… Одговорио је овим речима: „Немој се уплашити ове ноћи“. Тачно у поноћ, дом се заљуљао. Приметивши следећег јутра да Фауст не излази из његове собе и сачекавши до поднева, домаћин је окупио људе и одважио се да уђе. Нашао га је како лежи на поду око постеље; тако га је умртвио ђаво“. (Легенда о докторе Фаусте. Ред. В.М. Жирмунский. М., изд. «Наука», 1978).

Трагедија је почела пре две хиљаде година због окамењеног неприхватања новозаветне благодати од стране фарисеја и књижевника, о којој су објављивали Богом надахнути пророци. Отпадање од живог извора Истине неизбежно води ка умртвљивању и бесплодности.

 

Суво лишће октобра,

Глуви питомци мрака,

Где летите ви?

Зашто сте од дрвета живота отпали?  

Вама је туђ и стран  Витлејем,

И јасле нисте видели.

О.Мандељштам.

‘Где ноћ баца сидро’. 1920

 

Кабала представља фантастичку мешавину езотеријског окултизма помешану са незнабожачким религиозно-философским идејама. Она сведочи о потпуном отпадању од великог и спасавајућег библијског учења. Људи који у свом слепилу почињу да се баве кабалом, не бивајући свесни тога, праве договор са паклом.

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/6905.html

Преузето са: "Сведок верни"

Последњи пут ажурирано ( среда, 13 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.