header image
В. Димитријевић: Четници, партизани, логорашка нација – одговор брату Драгану Штампај Е-пошта
уторак, 12 јун 2018

 Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу. 

Свети владика Николај, 18. јула 1954, Чикаго    

Поштовани у Христу брате Драгане,

Одговарам на Ваше примедбе (овде:), надајући се да ће то бити са хришћанском љубављу и поштовањем Вашег става.            

Драго ми је што сте, читајући моје текстове, имали духовне користи. Што је у њима добро, од Господа је и из учења наше Свете Цркве, а што је лоше, од наших је слабости, рекао би владика будимски Данило.           

О УПУТНИЦАМА У МОЈИМ ТЕКСТОВИМА

Што се тиче мојих текстова у којима има више упутница него што је уобичајено, кад пишем о озбиљним темама или се суочавам са изазовима стварности који до сада нису довољно обрађени, осећам дужност да укажем на темељне изворе који се тим темама баве. То можда оптерети штиво, али не превише: у основном тексту јасно стоји мој став, а ово су упутнице за оне који желе даље да истражују. Сматрам да је то  начин да се дође до истине која је увек лишена преукрашености и реторике, али није баш сводива на пароле. Проповед у храму је једно – њој није неопходна „фуснотарска“ ученост и она не тражи позивање на изворе. Али, текстови о необрађеним и захтевним темама су верујем, нешто друго. Имам, наравно, и чланака једноставних, но они нису једино што пишем. Жао ми је ако Вас извесни моји огледи оптерећују, и слободно их прескачите. Од других, нарочито светих, аутора, има побожних и поучних ствари за читање на Интернету – потписник ових редова их препоручује много пре својих писанија, наравно.                        

ЧЕТНИЦИ НЕМАЈУ „ЕКСКЛУЗИВУ“ НА ХРИСТА            

Што се тиче мог текста о ђенералу Дражи, мислим да сте га погрешно схватили. Дража и четници нису имали „екслузиву на Христа“, нити је било довољно да се буде четник да би човек задобио Христа. У крвавом отаџбинском, али и грађанском рату, какав је код нас био од 1941. до 1945, дешавале су се страшне ствари, које се не дају свести на једнозначне ставове и закључке. Било је, и то не мало, злочина са четничке стране, и свакојаких страшних догађаја, који до данас оптерећују наш напаћени народ.                       

Ипак, своје ставове о вожду Трећег србског устанка уобличио сам не само на основу помног изучавања историјских књига и докумената, него, пре свега и изнад свега, на основу онога што је Свети владика Николај говорио о томе. Владика Николај је, све време, подржавао ђенерала Дражу, о чему сам писао у својој књизи „Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија“ ( авај, опет морам да ставим линк ка тексту, да се не бих понављао- https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac).         

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ДРАЖИ 

А ево, између осталог, шта је о Дражи рекао у писму Черчилу, покушавајући да га убеди да интервенише против Титовог злочиначког суда који ће Дражу осудити на смрт: “Он је у сржи Хришћанин, верник. Током немачке окупацнје, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се моле за њега и за људе који су са њим. Он се уздао у Бога. Он је ноћу ишао на Свето Причешће кад год је то могао. И саветовао је друге који су били са њим да то исто чине. Издавао је наређења својим војницима да воде чист хришћански живот, понављајући им често: „Ми смо крсташи и боримо се за Крст часни и слободу златну као шго су наши преци чинили вековима". Он је прави народни човек и човек за народ. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбољим у нашем карактеру, нашој души и савести, нашој историји и историји наше цркве. Постоје забележени случајеви када су људи свесно ишли у смрт да би спасили његов живот. Такво је било, и још увек је, одушевљење паћеничког али поштеног народа према свом пошгеном вођи.

А сада што се тиче слободе и демократије за које се Бротански народ борио и патио за време ових великих година, Генерал Михаиловић је био, од почетка овог другог рата, највидљивији поборник демократије на Балкану и, усуђујем се да то кажем, у целој југоисточној Европи. Не може се наћи нико такав у целој овој области. Само лажна пропаганда атеиста, који верују у мајмуна као свог ствараоца, а не у Бога, уложила је све напоре да оцрни име овог хероја, кога су у последње време непријатељи и при јатељи приморали на ћутање. Он је сада на својој Голготи, али његово васкрснуће ће збрисата сво блато са његовог лица, и учинити да засија у свој чистоти и слави.

Он је васпитан у традицији и духу наше хришћанске цркве у патријархалној породици у мојој епархији. То је разлог више зашто молим за њега. Не као адвокат за свог клијента, него као пастир за човека из свог духовног стада. Истина ми је дража од људских веза и односа. А истина је да је тај дух непроменљиво хришћански и демократски све време, све до сада. А тај дух, према Светом Писму, је најважнија ствар, увек и заувек. Чињенице се могу тумачити и извртати овако или онако, према доброј или злој вољи људи. Али чак и чињенице не демантују Михаиловића, нитги противрече његовом духу.

Молим Вас, сетите се да смо у нашој земљи имали рат и револуцију у исто време, за разлику од Британије која је имала само рат. Наш Генерал је морао да се бори и против спољњег и протав унутрашњег непријатеља. И он се храбро борио против свих њих, када је Енглеска била на његовој страни и помагала га, и наставио је да се бори против њих када га је Енглеска одбацила и подржала комунисте. Па чак и у том другом периоду, када су Савезници нападали његове трупе из ваздуха, како ми је речено, и убијали његове војнике, он је издао наређење да ниједан метак не сме да се испали против Енглеза, Американаца и Руса. Строго консекветан он се није окренуо против Савезника чак и кад су се Савезници ошгро окренули против њега. Он је остао, у речима и на делу, веран демократском карактеру достојанства човека и слободи свих Божјих народа, што сге Ви више пута истакли као основне принципе енглеског народа.           

Ето, Генерал Михаиловић ће сада наћи своју трагедију, врло скоро, уколико Ви не предузмете мере да му обезбедите јавни и правичан суд правде на коме би се појавили енглески и амерички адвокати и војници као сведоци, они који су били са њим за време рата, или као његови гости - спашени од Немаца - или као борци који су се борили раме уз раме са његовом герилом протав заједничког непријатеља

(http://borbazaveru.info/content/view/7997/30/).    

ПЕСМА О ДРАЖИ                     

Што се тиче погледа ђенерала Драже саоне стране гроба, и њега сам нашао код Владике Николаја, у песми „Дражин дух говори“:  

Ој Србијо, небројено гробље.
Срби браћо, заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим
Из овога света небеснога
И светлости Христа спаситеља
Из сијање Небесне Србије,
Жив сам, браћо, живљи но икада
У друштву сам бољем но икада,
У близини светитеља Саве
Који сија као сто сунаца.
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова
И сва српска крстоносна војска
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу,
Око мене безбројни ускоци
Што бранише сиротињу рају
Кроз векове од турска зулума,
Павле Бекић, страшни војевода,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча капетане,
Хаџи Ђера и хаџи Рувиме,
И Авакум, дика мученика
Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово
Коџа Милош и храбра Љубица.
И све српске изгинуле војске
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Ангори и Марици реци.
Сви јунаци наши с Куманова
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана
И босанско оковано робље
Што му Арад беше костурница
И сво српско нежидерско робље
Што изгибе с глада и помора.
Још су са мном сви моји четници
Официри, верни командири,
Што пет лета са мном четоваше
Од тирана Србију бранише
У биткама љутим изгибоше
У биткама ил’ по тамницама.
Бројеви су људски премалени
Да изброје сву небесну војску
Сву небесну Србинову војску
И вечиту светлост и красоту,
Где је моја душа узлетела
Кад ми Јуде тело умртвише,
Без опела у земљу зарише
Да се мени за гроб не дознаде.
Ал’ Бог види све скривене тајне
За луду су земље безбожничке
Небеса се њима подсмевају
Време иде и скоро ће доћи
Да Србија буде Слободија.
Ја ћу неком пријатељу своме
На сну јавит и мој гроб објавит.
Да се мени поје литурђије
Тога света као и овога.                       
Све неправде људске су пред Богом
Ко но плева пред вихором ветра.
Држте веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење.
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире.
Не жалите за душам умрлим
Што с’ у телу као сенке крећу
Што сатани против Христа служе
Против Христа и свога народа
Што крст ломе и слободу гњече.
Храбри будте’ ми смо с вама стално
И дан и ноћ Бога прослављамо
И сви за вас Богу се молимо.
Ми смо јачи од свих људских војски
Ми смо ваши моћни савезници.
Земља небу одолет не може
Нити ико Небесној Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке савлађује беду
И пре битке бележи победу,
Све по правди Бога Праведнога
А у славу Христа Васкрслога..

ПАРТИЗАНИ И СРБСТВО          

Што се партизана тиче, ја њих врло јасно разликујем од Тита и комуниста, који су партизански покрет искористили да би освојили власт и заратили против Бога и свега што је свето у нашем народу. И то јесте дошло због грехова наших, које је тако подробно описао Владика Николај у „Речима српском народу кроз таминички прозор“, рекавши да је Југославија била пркос Богу и Светом Сави. Срби су били ОГРОМНА ВЕЋИНА у партизанима, којима су, нарочито преко Дрине и Саве, пришли јер су морали да се бране од геноцида. (http://www.politika.rs/scc/clanak/353984/ ).

Зато је у праву савремени србски историчар, Милош Ковић, кад каже: „Ако ћемо право, епицентар српског народног устанка 1941. биле су Крајина и Херцеговина. Партизански устанак почео је као збег, као окупљање Срба који су бранећи се од хрватских усташа изнова испуњавали Косовски завет. Треба помно и изнова читати Бранка Ћопића. Ако пажљиво погледате природу и ток устанка у Крајини, Босни и Херцеговини, видећете да тамо није било толике мржње између партизана и четника као што је било у Србији и Црној Гори. Данас је та подела важна историографска тема, али је њена експлоатација у дневнополитичке сврхе злоћудна и потенцијално опасна. Партизанска Крајина је светла тачка у нашој националној историји и тужно је што тако мало Срба схвата значај овог простора за нашу националну и антифашистичку традицију.

(https://stanjestvari.com/2018/05/14/). 

ЛОГОРАШКА НАЦИЈА   

Иначе, мој став је сасвим у складу са речима великог србског историософа, Жарка Видовића, који је у младости био скојевац, али му то није сметало да остане Србин и постане велики хришћански мислилац: “Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо „логораши“, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“

   Ето, драги брате Драгане, мог одговора. Вера и слога око вере су нам, и морају бити, на првом месту, а што се наше мученичке историје тиче, и у њој треба наћи елементе који је чине хришћанском и светосавском. И мени је жао ако сам својим ставовима неког саблазнио, али – нико не мора да дели моја уверења, поготово историософска, и има пуно право да их критикује, што сте Ви и учинили. Нека Вас Господ чува и помените ме у молитви.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 12 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.