header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Миро Рајлић: Дража, четници и партизани, прича без краја Штампај Е-пошта
уторак, 12 јун 2018

Брату Драгану,

Кад сам почео да пишем понешто у Борби за веру, почео сам то из свог угла гледања, лаика и неинтелектуалца, обичног малог човјека којем љубав према Христу, Светосављу и Православљу није ни бизнис, ни занимање него судбина и покушавам да се успротивим свему оном што мислим да штети тој мојој судбини. Моја парола и животно правило је:

"Ој Србине бојиш ли се кога,

само Бога и више никога".

         И кад те стихове чујем, не помислим на Пека Дапчевића или Алесандра Ранковића или Крцуна него помислим на Вукашина из Клепаца, који се није уплашио усташке каме али ни на крај памети му није било да се ни у тим најстрашнијим ситуацијама одрекне Христа или свог имена. Није мрзео ни свог кољача, него му је рекао: „Само ти ради свој посао.

Дража се никад није одрекао Христа, Дража никог није мрзео, у Равногорском покрету је било небројено Хрвата римокатолика и велики број муслимана, говори се о 7000. Крцун и компанија су се одрекли најпре себе и свога а онда и свега другога. Коса ми се најежи кад неко спомене Кордунашке и Црногорске партизанске јединице које су тобоже "ослободиле" Београд. Ослободиле Србију од Срба? А побиле су у Београду сву српску интелегенцију, убили су без суђења грађанску Србију, Београд још ни данас није дошао себи од тих страшних злочина. И данас је Београд свачији више него српски. Потомци партизана се тиме поносе а неки се не поносимо. Зато би неки да предају Косово, да га дјеле, да са Косовом тргују, настављају тамо гдје Крцун стао. И они ће то да ураде по сваку цијену.

А како ће мо јутро дочекати без Косова? Знају ли они уопште шта је Косово? Није то парче земље. Србин без Косова је кадавер,мртва природа,без крви,без меса,без имена.Утувили себи у главу да им је неки њихов бог дао задатак да баш они ријеше судбину Косова.

Брате Драгане, наш Владика Николај је рекао: "Сачувај нас Боже нас самих".

И зато су потребни људи попут Владимира Димитријевића да нам отворе очи и да нам дају снагу да се супротстављамо свему оном што убија овај наш напаћени и милијон пута изиграни народ, не само од политичара и свјетских хохштаплера него и од неких својих епископа и неких својих лажних духовних вођа. Да није Борбе за веру, не би ни знали да је Србија потписала Истамбулску конвенцију гдје је уз благослов наше Цркве озваничила истосполни брак са традиционалним браком мушкарца и жене, да је митрополит Порфирије прије Вучића за предсједницу Владе Србије инаугурирао госпођу или господина Брнабића, да је теолошки факултет у Београду прихватио Дарвинову теорију, да нас није створио Бог него смо потомци орангутана.

Не могу се сложити да митрополит Пофирије, пишем о њему јер је мој митрополит, - због проте којем је државни суд блокирао имовину у висини скоро милијон еура немилице брани тог проту, а без хљеба оставља четверо малих уста другог свештеника који је свједок малверзација и крађа. Није то ни хришћански, ни светосавски, ни српски. А није ни по оном што рече Патријарх Павле: "Будимо људи". И не мрзим ја наше партизане, али морају да се дуго кају и покају за сва зла која су учинили најпре себи и свом народу па онда и свима другима.

Опрости ми Боже ако гријешим.

 

Миро Рајлић, Ново Место

Последњи пут ажурирано ( уторак, 12 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.