header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Исповест Штампај Е-пошта
понедељак, 18 јун 2018

 Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима!

Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам.

         Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље.

После неколико година - било је лето, сезона одмора - на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института“ (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа...

Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће - Тибет је диван!

„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра-у, имају castello у коме је и gompa...“

За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва - долази уважени Лама XY који је на Калачакра-у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали...

Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира.

Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима.

„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток - све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо...“

Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то“.

Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук - важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и дхарма могућности.

Вриштим и будим цео институт - сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се - врти велики точак.

Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно“), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не-тибетанац може да чита.

Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај“, и Калачакра-у - све сам спаковала и донела кући.

 

Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов - књига „Тао у физици“, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске партичеле, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре - једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране“.

Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе“ (интензивни „курс“ отварања „трећег ока“, са све „свештеницом“ која даје инструкције – и то дупли „течај“). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво“, а онда ме фасцинира Зен.

Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем“ на старојапанском, испред Dai Gohonzon-a - што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса“, ујутру и увече.

Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо-а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо-у...

Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела R. Steiner-a. Уследило је проучавање дела мадаме Блавацки, а стигла сам и до Gurdjieff –a.

Моја библиотека - се пунила; моја глава, душа и тело - су се тровали.

У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња“, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…“. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо“ - тако сам мислила.

Уредно сам консултовала и Ching и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…“.

У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година.

Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза.

У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет“ – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација.

Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и - први пут се загледам у њихове очи.

У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума...

Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије).

 

Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Gurdjieff-ом у радио вези...

Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа.

„Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?... Па ја само рецитујем и верујем „учитељу“, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер, …?“ Почиње да ми се рађа сумња.

Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту“, узимам велике црне кесе и почињем да цепам.

Крећем од „Мистичног Тибета“, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије.

Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад - какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема.

У томе пролази два дана и три ноћи.

За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе.

Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене“ предмете...

Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести - на психијатрију.
Добијам ињекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије.

У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари.

Враћам се кући.

Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло“ - тако сам мислила.

Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички“ све у реду и како са неуролептиком, за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи...

Одлучујем да не пијем таблете.

Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу“, аикидо је код куће мање „мистичан“, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања“.

Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 - 37.4˚Ц. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе - радим са пола снаге.

 

У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми је даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију.

Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му.

Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо.

Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера.

Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље).

Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест.

Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…“.

Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем.

Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама“.

10 куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу“ из гомпа-е рекао: „Кугла, а?“. И наставио да слуша.

Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо.

Гледала сам га с леђа, људину од два метра - сав се стресао, а његов уздах сам чула са 5 метара раздаљине.

Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу!

Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице.

Последице су, уз савете оца Д., редовно правило и посећивање Богослужења – после око 4 месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад.

Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Имала сам заслугу да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво.

Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге - НЕ читати“.

Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!“.

А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?“ Било, и Хвала и Слава Богу – прошло.

Од тада је прошло око 7 година.

Што се мојих духовних „истраживања“ тиче, на сва питања - одговоре сам нашла у православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба.

За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно.

Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци...

Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву.

Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали...

Ипак је то било време пентаграма.

Да Бог сачува. Амин. 

 

Извор: "Све у причама бива"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.