header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Богословски факултет? Ни случајно! Штампај Е-пошта
уторак, 03 јул 2018

  Богословски факултет у Београду саставни је део Универзитета у Београду од 2004. године. На први поглед, рекло би се – има статус као и сви остали факултети, испуњава услове на основу којих је добио државну акредитацију и 2008. и 2014. године, поседује узусе академског понашања професора у складу са традицијом и нормативним документима Универзитета, начин пријема студената исти је као и на осталим високошколским установама.... Али, овај факултет је далеко, предалеко од свих академских норми и традиција, и свако ко се уписује на њега треба да буде информисан о најбитнијим чиниоцима који детерминишу профил овог факултета.

             Ко се уписује?

На овај факултет уписују се углавном свршени ученици средњих богословских школа – богословија, којима се не издаје диплома на крају школовања – она се уручује надлежном епископу, и у њој стоји формулација „оспособљен за даље школовање“. Дакле, ученици петоразредне богословије аутоматски се упућују на неки од богословских факултета (Београд, Фоча,  Либертивил), по нахођењу надлежног епископа.

Право уписа имају и свршени гимназијалци, као и ученици средњих стручних школа. Дешавало се да, поред пријемног испита, кандидати полажу и тест личности, који није најављен у пропозицијама конкурса. Он није имао елиминаторни карактер, али бруцоши са откривеним поремећајима, односно патологијом личности били су посебно евидентирани и праћени у случају да се процени да је неопходно удаљити их са факултета.

Какав је то факултет?

На сајту факултета видећете уверење о акредитацији, али нећете знати какве све закулисне радње стоје иза тога.

Факултет је прву акредитацију 2008. добио на основу лажираних докумената. Установа у којој постоје два амфитеатра и две учионице (!) акредитацију је добила на основу пријављивања Богословије Светог Саве као њеног саставног дела (површина зграде, учионице, кабинети, трпезарија и сл.), што се показало као могуће из разлога што на згради Богословије постоји само натпис „интернат студената Православног богословског факултета СПЦ“.

Дакле, целокупна настава овде се одвија у два амфитеатра, две учионице и у студенткој кухињи – ресторану, која се у ту свху користи само после Литургије, а у остало време заузета је извођењем наставе.

Пре добијања акредитације Факултет је био под ингеренцијом Синода. У његовом саставу постојао је двогодишњи Богословски институт, замишљен као виша школа за образовање вероучитеља, с обзиром на увођење веронауке у школски систем Србије. Полазници Института су сви до једног касније упућени на завршавање Факултета како би добили диплому која их квалификује за посао вероучитеља,  при чему су били принуђени да мењају студијске програме и полажу низ диференцијалних испита, како би могли да, обично радом у више школа, остваре плату од максимално 40 000 динара. Додуше, факултет се 2001. упустио у несвакидашњу (и нелегалну) авантуру – издавање свршеним богословима (матурантима средње богословске школе) дипломе која их квалификује за рад у настави, а овај подухват подразумевао је фиктивно полагање једног писменог теста и уплату од 100 марака за добијање такве дипломе, која, природно, нигде није призната, осим за потребе укључивања у веронауку у моменту њеног увођења у просветни систем Републике Србије.

Са наставним кадром ствар није стајала много боље. Пре приступања Универзитету брже-боље су унапређени кандидати, посебно из реда епископа, који нису имали референце на основу којих би били легално бирани у највиша наставно-научна звања. Тако се десило да је редовни професор постао епископ бачки Иринеј без иједне објављене књиге, исто звање добио је и епископ браничевски Игњатије, такође са скромним опусом.

 (Мал)третман студената

Студентима Богословског факултета на почетку студија нуди се смештај у интернату, који је знатно скупљи од смештаја у другим студентским домовима (на које они такође имају право). Зато у интернату станују махом бруцоши и појци – студенти који су активни на богослужењима и који се ангажују за појање у свакој пригодној прилици, независно од њихових обавеза, распореда полагања испита и сл.

Настава се држи нередовно, на вежбама асистенти спајају групе, а мношто предмета слуша се и полаже код наставника који нису квалификовани за одређену област (Драган Каран нема квалификације за бављење пастирском психологијом коју предаје јер је докторирао на патрологији, Марко Вилотић предаје историју религије иако је докторирао на теолошкој епистемологији, итд.). Када упишу мастер студије, студенти на предавањима углавном поново слушају оно што су већ чули на предавањима са основних студија. Као литература препоручују се углавном хрватска издања и монографије (не уџбеници) предавача.

Како изгледа  комуникација са студентима, одлично илуструју снимљена (на компакт-диск) и прештампана предавања владике Игњатија, професора догматике на Богословском факултету, изабраног у јуну ове године за декана Факултета. Због њиховог јеретичког карактера, ова предавања била су достављена још у априлу 2008. године Светом архијерејском Синоду са молбом да буду предмет саборског разматрања. Поједине реплике које се тичу академске комуникације са студентима маргиналне су у односу на излагање учења неспојивог са етосом и свештеним Предањем Цркве од Истока, али су више него индикативна за однос професор – студент на овом факултету:

Епископ Игњатије:  „Ви имате свог посла, који ћете ту да добијете диплому, па ћете зарађивати паре. Које паре ћете ви зарађивати с овом дипломом?“

Епископ Игњатије:  „Је л'вас боли глава? Изађите, душо, слободно...

Студент: "Боли ме када слушам предавање."

Епископ Игњатије: "Болеће вас више кад чујете ово што причам“.

Епископ Игњатије: „Ма дај, глупости... Шта причаш, човече, глупости? Ти први пут излазиш сад на испит?“ (испит се одвија на предавању)

 Епископ Игњатије:  „Господине! Дођи 'вамо! Немој више да ти се то дешава, да никад више ниси дошао на моје предавање! И то за свакога важи. Не можете ви овде да устајете и расправљате своје ствари као да ја не постојим овде и као да предавања нема. То радите ви код своје куће и тамо, не знам, одакле сте, из Босне, и не знам одакле, а не овде. И то је пре свега основно непоштовање, и колега ваших који су ту, а и мене као професора. Ајде, губите се!“

Епископ Игњатије: „А ви, тамо сте, у Русији?

Студенткиња:  "Не, ја сам била у Русији".

Епископ Игњатије:  "Аха... Ја сам мислио... Тамо би могли и догматику да предајете... то је за руско подручје... то... доста добро. Па добро, Татјана, не... не... нећемо даље, кад ви то тако знате, то што најбоље знате, шта... Ево ја ћу да Вам дам једну шестицу и Ви можете да идете...“ (испит се одвија на предавању) (Дакле, Игњатије поручује: ко код њега из доматике добије шестицу, тај у Русији може бити предавач  догматике на факултету!!!).

Какав декан, такав и колектив. Први богословски предмет на основним студијама, Увод у богословље, студенти слушају код Игњатијевог протођакона Предрага Петровића, који буквално убија бога у њима, држећи предавања углавном далеко од трезвеног стања, а са намером да бруцоши раскрсте са „предрасудама“ са којима су дошли на факултет, а за које су заслужни њихови свештеници, духовници, вероучитељи, професори богословија... Иначе, најгори третман имају свршени богослови и монаси из епархија правоверних епископа, док за монахе из „напредних“ епархија важе друга правила, тако да је, кад је епископу бачком затребао викар, кандидат стар 53 године, после више од деценије и по студирања, дипломирао по убрзаном поступку како би могао бити рукоположен.

Није чудно што се интересовање за овај факултет смањује из године у годину. На њега долазе само кандидати који су условљени тиме што им диплома богословије није дата у руке и средњошколци који су или остали наивни у својој необавештености, или имају неутаживу жудњу за почастима које могу произаћи из свештеног чина о коме маштају, заборављајући на велики улог који ће прокоцкати док се домогну својих снова – словесну и бесмртну душу.

   

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 05 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.