header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Пол и род Штампај Е-пошта
субота, 21 јул 2018

 У стандарном „Речнику српскохрватског књижевног језика” Матице српске стоји да пол значи: „Све јединике истог пола, мушкарци, жене, мужјаци, женке.[1] Дабоме. Иначе, реч потиче од старословенске речи полъ, која значи половина, страна. То је и разумљиво, јер су мушкарац и жена половне који чине људско биће.

Према истом речнику, реч род има многа значења, па и ово: „Пол, спол (људи и животиње).”[2] Дабоме. Дакле, уколико то контекст сугерише, речи пол и род су синоними.

Тако је то у стандарном језику. Али појавила се Ен Оукли (Ann Oakley) и у делу „Пол, род и друшво” („Sex, Gender and Society”, 1972) изнела тезу да се пол односи само на биолошка својства личности, а род само на друштвена. Тако је рођена „родна теорија” (Gender Theory). Она нема ни лингвистичког ни научног утемељења.

Али пригрлиле су је феминисткиње и прогласиле својом догмом. У „Речнику основних феминистичких појмова” (ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999) стоји: „Феминистичка теорија дефинише пол само као биолошку припадност људског бића једном или другом полу, као анатомску карактеристику жене и мушкарца.”[3] Дефиниција је нетачна, јер је преуска. Када се односи на нашу врсту, полни идентитет се не односи само на „биолошку припадност”, него напросто на сва својства који имају мушкарци и жене. Та својства су не само биолошка, него и психолошка и културолошка. Феминистичка дефиниција је намерно преуска.

Феминистички речник продужава: „Централни задатак у савременој феминистичкој теорији, од Кејт Милет до данас, је да се дође до праве разлике између пола и рода тако би се очекивања од тога како треба да изгледају полне улоге могла мењати, једном када престану да се схаватају као биолошки задате.”[4] Изјава је значајна. Она јасно каже да је разликовање пола и рода део феминистичке теорије и да јој је циљ тај да се покаже да се полне улоге могу „мењати”. Дакле, разликовање пола и рода има идеолошки циљ, а то је мењање полних улога.

Одмах се продужава: „Ен Оукли је тврдила да полне разлике можда могу да изгледају као природне у биолошким терминима, али да родне разлике свакако имају своју основу у култури, а не природи.”[5] Смисао је исти. „Родне разлике” немају упориште у „природи”, па се могу мењати. Циљ „родне теорије” је да пружи теоријско упориште за потребу промене социјалног положаја жена.

Управо због те своје употребљивости, „родна теорија” се проширила антроплогијом и социологијом као пожар. Тако смо добили зборник „Увод у родне студије” (Mediterran Publishing, Нови Сад, 2011). Он је јако популаран на Новосадском универзитету. Студенткиње машу њиме као својим ружичастим катихизисом.

„Родна теорија” је постала и део уџбеника „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу” (Покрајински секретаријат за спорт и омладину, Нови Сад, 2. издање, 2015). Ту се изриком анализира „родна теорија”: „родни идентитет”, „род”, „родна раноправност/неравноправност”, „родне норме”, „родне улоге”, „патријархат”, „пол” итд. У одредници „Род” стоји: „Род је социјално или културолошки дефинисана представа о маскулином/мушком (мушким улогама, особинама и понашању) и феминином/женском (женским улогама, особима и понашању).”[6] Дефиниција није тачна. Род није пука „представа” о мушким и женским „улогама, особинама и понашању”, него су то објективна својства једног и другог пола. Ја нисам припадник мушког рода, јер имам пуку „представу” о својој мушкости, него зато што објективно јесам мушкарац. Не ради се о никавој „социјално или културолошки” дефинисаној „представи”, него о научно проверљивој чињеници.

Још горе, одмах се додаје: „Род није исто што и пол.”[7] То раздвајање нема ни лингвистичког ни научног опрадвања.

У одредници „Пол” стоји: „Пол је разлика у биолошким карактеристикама између мушкараца и жена, детерминисан генима особе”.[8] То је тачно, али то се односи и на термин род. И родни идентитет је последица „разлика у биолошким карктеристикама” и детерминсан је „генима особе”. Према томе, када се додаје: „Пол није исто што и род”,[9] шири се лингвистичка и научна заблуда. У главама ученика се свесно убацује конфузија.

Још горе, научно нетачна „родна теорија” жели да постане државни закон. Она се налази у предложеном „Закону о родној равноправности”. У њему се изриком разликује пол и род: У Члану 8 стоји: „Род означава друштено одређене улоге, понашаља, активности и атрибуте особа, у складу са њиховим родним идентитетом”. Теза је преписана из феминистичке „родне теорије” и има за циљ да сугерише да се полне улоге могу „мењати”.

Ту надаље стоји: „Пол се односи на биолошке карактеристике жена и мушкараца”. Писац се потрудио да препише одреницу из „Речника основих феминистичких појмова”. То је и разумљиво, јер га је и заправо и писала иста особа: Зорица Мршевић. Али дефиниција је намерно редукционистичка.

Ту се понављају све одреднице „родне теорије”: „родна перспектива”, „родна анализа”, „родно засновано насиље”, „родно осетљив језик”, „родни стереотипи” итд. Читав закон је заснован на феминистичкој „родној теорији”. Као такав, он нема везе ни са лингвистиком, ни са науком. Нема везе ни са правом, ни правдом, него једино са лезбијско-феминистичком идеологијом која жели да од два пола начини кашастог бесполног андрогина.

Као таква, „родна теорија” је и антибогословска. Свето Писмо учи да је Бог створио човека у два јасно дистинктна пола: „Мушко и женско створи их” (Прва књига Мојсијева 1,27). Човек није створен као кашасти андрогин, него као двополно биће. Дакле, „родна теорија” је у супротности не само са лингвистиком и биологијом, него и теологијом.

 

Библиографија

1.                Капамаџија, Александра et alii, „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу”, 2. издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину Аутономне покрајине Војводине, Нови Сад, 2015.

2.                Милојевић, Ивана (ур.) и Слободанка Маров (ур.), „Увод у родне теорије”, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2013.

3.                Милошевић, Зоран (ур.), „Феминистичка теологија, ИВИС-публик, Београд, 1999.

4.                Мршевић, Зорица (ур.), „Речник основних феминистичких појмова”, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999.

5.                Павле, Патријарх српски, „Жена у Православој цркви”, Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2011.

6.                „Речник српскохрватскога књижевног језика”, Матица српска, Нови Сад, књига 4, 1971; књига 5, 1973.

 


[1]Речник српскохрватскога књижевног језика”, Матица српска, Нови Сад, књига 4, 1971, стр. 641.

[2] „Речник српскохрватскога књижевног језика”, Матица српска, Нови Сад, књига 5, 1973, стр. 551.

[3] Зорица Мршевић (ур.), „Речник основних феминистичких појмова”, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999, стр. 107.

[4] Ibidem

[5] Ibidem

[6] Александра Kапамаџија et alii, „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу”, 2. издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину Аутономне покрајине Војводине, Нови Сад, 2015, стр. 182.

[7] Ibidem

[8] Ibidem

[9] Ibidem
Последњи пут ажурирано ( субота, 21 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.