header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Пол и род Штампај Е-пошта
субота, 21 јул 2018

 У стандарном „Речнику српскохрватског књижевног језика” Матице српске стоји да пол значи: „Све јединике истог пола, мушкарци, жене, мужјаци, женке.[1] Дабоме. Иначе, реч потиче од старословенске речи полъ, која значи половина, страна. То је и разумљиво, јер су мушкарац и жена половне који чине људско биће.

Према истом речнику, реч род има многа значења, па и ово: „Пол, спол (људи и животиње).”[2] Дабоме. Дакле, уколико то контекст сугерише, речи пол и род су синоними.

Тако је то у стандарном језику. Али појавила се Ен Оукли (Ann Oakley) и у делу „Пол, род и друшво” („Sex, Gender and Society”, 1972) изнела тезу да се пол односи само на биолошка својства личности, а род само на друштвена. Тако је рођена „родна теорија” (Gender Theory). Она нема ни лингвистичког ни научног утемељења.

Али пригрлиле су је феминисткиње и прогласиле својом догмом. У „Речнику основних феминистичких појмова” (ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999) стоји: „Феминистичка теорија дефинише пол само као биолошку припадност људског бића једном или другом полу, као анатомску карактеристику жене и мушкарца.”[3] Дефиниција је нетачна, јер је преуска. Када се односи на нашу врсту, полни идентитет се не односи само на „биолошку припадност”, него напросто на сва својства који имају мушкарци и жене. Та својства су не само биолошка, него и психолошка и културолошка. Феминистичка дефиниција је намерно преуска.

Феминистички речник продужава: „Централни задатак у савременој феминистичкој теорији, од Кејт Милет до данас, је да се дође до праве разлике између пола и рода тако би се очекивања од тога како треба да изгледају полне улоге могла мењати, једном када престану да се схаватају као биолошки задате.”[4] Изјава је значајна. Она јасно каже да је разликовање пола и рода део феминистичке теорије и да јој је циљ тај да се покаже да се полне улоге могу „мењати”. Дакле, разликовање пола и рода има идеолошки циљ, а то је мењање полних улога.

Одмах се продужава: „Ен Оукли је тврдила да полне разлике можда могу да изгледају као природне у биолошким терминима, али да родне разлике свакако имају своју основу у култури, а не природи.”[5] Смисао је исти. „Родне разлике” немају упориште у „природи”, па се могу мењати. Циљ „родне теорије” је да пружи теоријско упориште за потребу промене социјалног положаја жена.

Управо због те своје употребљивости, „родна теорија” се проширила антроплогијом и социологијом као пожар. Тако смо добили зборник „Увод у родне студије” (Mediterran Publishing, Нови Сад, 2011). Он је јако популаран на Новосадском универзитету. Студенткиње машу њиме као својим ружичастим катихизисом.

„Родна теорија” је постала и део уџбеника „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу” (Покрајински секретаријат за спорт и омладину, Нови Сад, 2. издање, 2015). Ту се изриком анализира „родна теорија”: „родни идентитет”, „род”, „родна раноправност/неравноправност”, „родне норме”, „родне улоге”, „патријархат”, „пол” итд. У одредници „Род” стоји: „Род је социјално или културолошки дефинисана представа о маскулином/мушком (мушким улогама, особинама и понашању) и феминином/женском (женским улогама, особима и понашању).”[6] Дефиниција није тачна. Род није пука „представа” о мушким и женским „улогама, особинама и понашању”, него су то објективна својства једног и другог пола. Ја нисам припадник мушког рода, јер имам пуку „представу” о својој мушкости, него зато што објективно јесам мушкарац. Не ради се о никавој „социјално или културолошки” дефинисаној „представи”, него о научно проверљивој чињеници.

Још горе, одмах се додаје: „Род није исто што и пол.”[7] То раздвајање нема ни лингвистичког ни научног опрадвања.

У одредници „Пол” стоји: „Пол је разлика у биолошким карактеристикама између мушкараца и жена, детерминисан генима особе”.[8] То је тачно, али то се односи и на термин род. И родни идентитет је последица „разлика у биолошким карктеристикама” и детерминсан је „генима особе”. Према томе, када се додаје: „Пол није исто што и род”,[9] шири се лингвистичка и научна заблуда. У главама ученика се свесно убацује конфузија.

Још горе, научно нетачна „родна теорија” жели да постане државни закон. Она се налази у предложеном „Закону о родној равноправности”. У њему се изриком разликује пол и род: У Члану 8 стоји: „Род означава друштено одређене улоге, понашаља, активности и атрибуте особа, у складу са њиховим родним идентитетом”. Теза је преписана из феминистичке „родне теорије” и има за циљ да сугерише да се полне улоге могу „мењати”.

Ту надаље стоји: „Пол се односи на биолошке карактеристике жена и мушкараца”. Писац се потрудио да препише одреницу из „Речника основих феминистичких појмова”. То је и разумљиво, јер га је и заправо и писала иста особа: Зорица Мршевић. Али дефиниција је намерно редукционистичка.

Ту се понављају све одреднице „родне теорије”: „родна перспектива”, „родна анализа”, „родно засновано насиље”, „родно осетљив језик”, „родни стереотипи” итд. Читав закон је заснован на феминистичкој „родној теорији”. Као такав, он нема везе ни са лингвистиком, ни са науком. Нема везе ни са правом, ни правдом, него једино са лезбијско-феминистичком идеологијом која жели да од два пола начини кашастог бесполног андрогина.

Као таква, „родна теорија” је и антибогословска. Свето Писмо учи да је Бог створио човека у два јасно дистинктна пола: „Мушко и женско створи их” (Прва књига Мојсијева 1,27). Човек није створен као кашасти андрогин, него као двополно биће. Дакле, „родна теорија” је у супротности не само са лингвистиком и биологијом, него и теологијом.

 

Библиографија

1.                Капамаџија, Александра et alii, „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу”, 2. издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину Аутономне покрајине Војводине, Нови Сад, 2015.

2.                Милојевић, Ивана (ур.) и Слободанка Маров (ур.), „Увод у родне теорије”, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2013.

3.                Милошевић, Зоран (ур.), „Феминистичка теологија, ИВИС-публик, Београд, 1999.

4.                Мршевић, Зорица (ур.), „Речник основних феминистичких појмова”, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999.

5.                Павле, Патријарх српски, „Жена у Православој цркви”, Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2011.

6.                „Речник српскохрватскога књижевног језика”, Матица српска, Нови Сад, књига 4, 1971; књига 5, 1973.

 


[1]Речник српскохрватскога књижевног језика”, Матица српска, Нови Сад, књига 4, 1971, стр. 641.

[2] „Речник српскохрватскога књижевног језика”, Матица српска, Нови Сад, књига 5, 1973, стр. 551.

[3] Зорица Мршевић (ур.), „Речник основних феминистичких појмова”, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999, стр. 107.

[4] Ibidem

[5] Ibidem

[6] Александра Kапамаџија et alii, „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу”, 2. издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину Аутономне покрајине Војводине, Нови Сад, 2015, стр. 182.

[7] Ibidem

[8] Ibidem

[9] Ibidem
Последњи пут ажурирано ( субота, 21 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.