header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Огњен Војводић: Косовски или „католички“ завет Штампај Е-пошта
недеља, 08 јул 2018

 Поводом изјаве патријарх Иринеја да остаје при ставу да није вријеме за посјету папе Франциска Србији и `духовне` дипломатије шефа дипломатије.

          Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната прозелитска пракса подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља. Какви су била и поводи крсташких похода, позиви на одбрану од исламског освајача, а кога је европска алијанса измислила и инструментализовала у сврху европског експанзионизма.

Ватиканско наводно непризнавање `државе Косово` представља и подршку проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији у процесу политичко-религиозних евроинтеграција. Према најновијим информацијама неизјашњавање Ватикана о статусу `државе` Косова предложено је званичницима Ватикана од српских проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фундаменталним фактором евроатланских интеграција. Такође, да се потискивањем папизма не би међу Србима појачао утицај руске православне цркве а прекинуо континуитет `католичења` православних Срба то јест програм припрема папских посјета.

Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске и благословио почетак ратног разарања Југославије. Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атланске алијансе њемачко признавање Хрватске и Слове – није не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата, без подршке Ватикана као вјерског вође Вашингтон- Ватикан атлантистичке `антикомунистичке` кампање према `источном фронту`. Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду европске инквизиције, а данас језуитском стратегијом Србе сатјеране у ужу Србију подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију. Што је проширена при –  мјена на остатак Србије клероусташке девиза и доктрина Независне државе Хрватске, прокламоване од министра вјера у НДХ : „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцују Срна је о односу Ватикана према Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско много опрезнији када је посреди однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру“. Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску“. Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

На политичком нивоу можемо направити поређење хришћанског односа према папизму са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово. Када српски званичници одбијају да присуствују међудржавним скуповима у присуству представника ,државе’ Косово или када са ,косовским’ званичницима праве споразуме и признају легитимитет ,државе` Косово, а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији. Такав је вјековима био однос православних према папизму на политичкој и религиозној разини, ради очувања православног предања и политичке суверености држава православних народа.

У одређеним околностима потписивање НАТО споразума би се могло оправдати попуштањем пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са Ватиканом и учлањење у унију народа и држава папског `пастирског` похођења представља одрицање државне и духовне суверености, признавањe ауторитета папства као персонификације политичког и етичког права евроатланском интервенционизма. Добровољно признавање политичког и духовног евроатланског патернализма које персонификује римски папа. Политичко признавање Косова у том контексу је другоразредно питање, јер се потписивањем папских споразума и поштовањем папе признаје етичко и духовнo право европском “хуманизму“ и војно-вјерском интервенцијаму ,,милосрдног анђела“.

КОМУНИЗАМ И ЕКУМЕНИЗАМ

«Зашто се неки Срби толико боје папине посјете, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Овакво програмски погрешно постављено питања прикрива политичке намјере и релативизовање религиозних разлика православља и римокатолицизма. Заправо, злоупотребу црквеног учења ради стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске супростављености православља и папизма. Крије кампању евроатланских религиозних интеграција, прикључења Србије државама чланицама програма папских посјета – пастирског похођења свијета и народа. Кампању релативизовања религиозних разлоге рата Срба и Хрвата, која вјековни ватикански прозелитизам према православним Србима приказује као племенски престиж националних интереса Срба са балканским сусједима, а разлог ратовања Срба са комшијама `католицима` као племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских племена.

Питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се програмски помјера са вјерско-политичког на државно – правни простор. Православним Србима се предочава да се сарадња са Ватиканом одржава на државном ванвјерском нивоу. Наглашава се чињеница да је Ватикан држава, а пошто је и Србија држава однос са Ватиканом се може одражавати на државном нивоу и про- стору. Руковођени таквом претпоставком припремање папске посјете врше политичари ванправославних узора и заговорници евроатланских религио – зних интеграција, не питајући православну цркву. Поред политичара који не знају ништа о православљу, нити о последицама сарадње са римокатолици – змом, у кампањи папске посјете учествују поједин православни пастири, што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од одговорности правничким оправдањима.

И као што осјете и неупућени у чину папине посјете има нечега злокобнијег него што је предаја непријатељу у рату, нечега што изазива душевни немир и отпор. Стратегија свођење папске посјете на међудржавни догађај позната је прозелитска пракса. Постављање питања папских посјета као само државно питања пракса је прозападних партија од доласкa на власт Демократске опозиције Србије 2000. године. Примјер такве демагошке државне духовне доктрине био је предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, задуженог за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог да на државном нивоу позове папу у посјету као државника и избјегне расправе са ‘светосавцима’ у Српској цркви. Исти принцип је касније користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете; предсједник Србије из редова ДС-а позивао је папу у Србију на истом међудржавном принципу.

Практикујући исти принцип шеф дипломатије Србије, и ако `социјалиста` изјавио је ,,да Србија има односе са “Светом столицом“ на политичком плану, не као са вјерским поглаварима, већ као са државницима“. Практичан примјер је Споразум о сарадњи у области високог образовања који су потписали шефови дипломатија Србије и “Свете столице“. После потписивања споразума шеф српске дипломатије је нагласио,,да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу. У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера“. Партије на власти у Србији се не разликују по питању европских религиозних интеграција од Владе ДС-а, али нити од црногорских партија на власти у програму папских посјета. Влада Црне Горе је 2012.г. потписала конкордата са Ватиканом, игноришући православну митрополију црногорско-приморску и православну цркву уопште, у којем су Ватикану дата већа овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него православној цркви. Међутим, у Србији последице за православну цркву могу бити погубније зато што се не спроводи отворени прогон православља већ унијатизовање Срба стратегијом југословенског европског екуменизма.

Однос православних према папизму можемо упоредити са односом према `расколницима` у Српској православној цркви, македонским расколом и расчињеним калуђером постављеним на чело ‘црногорске цркве’ у политичку службу атеистичке атлантистичке партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство свештеника расколника на црквеним скуповима, да са расколницима не би чинили и формалну физичку заједницу, и тако им дали легитимитет вјерске заједнице, такав је вјековима био канонски однос православних према папи и римокатолицизму. Наравно, расчињени свештеници који су прогласили ‘црногорску цркву’, засновану на племенско-политичком престижу, страном и атеистичком ангажману партије на власти, не могу се у вјерском смислу упоредити са римокатоличким расколом и погрешним учењем о Богу и Цркви.

Кулминацију капмпање учлањења Србије у круг држава папских пастирских`посјета представља изјава бившег предсједника Србије. Пошто је позван у Русију ради уручења награде Фонда јединства правславних народа предсједник Србије је изјавио да је заговорник јединства не само православних народа него свих хришћана. Затим је актуелну политику `неутралности` Србије препоручио Српској цркви – визију вјерске `неутралности`. Преузимајући улогу духовног савјетника руског патријарха рекао је како је предлагао руском патријарху да је корисно да се патријарх заложи за посјету папе Србији. Предсједник Србије је тако традицијом титоистичке трилтерале и југословенског помирења са папским поглаварством наставио промоцију `несврстаних` како на државном тако и на духовном подручју Српске православне цркве.

УПОТРЕБА ЈАСЕНОВАЧКОГ ГЕНОЦИДА

Предлог да папа прво пође у Јасеновац и поклони се жртвама геноцида, ако хоће да посјети Србију,  демагошка је духовна доктрина `унутрашњег дијалога` континуитета и контекста у коме треба затворити `питање Косова`. Признавње самопроглашеног римског патријарха за планетарног тату и тутора свих хришћана и нехришћана, као и самопроглашене државе Косово, дио је  програмског прихватања евроатласнског духовног и државног колонијалног поретка. Политичка представа конструисања колонијалног компромиса у програму негирања српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви. Прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације Српске цркве и државе.

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Хрватски геноцид над српским народом од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктринае. Римокатолички рат програмског прогона православних и православља са Балкана и средоземног мора. Римокатолички војно-вјерски походи на православне Србе уследили су непосредно после ословађања српског народа од османске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православном Србима се спроводи од срдењег вијека.

У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване, а жртве вјерског прогона су уписане у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али, код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у времену атеистичког режима, јасеновачки геноцид се политички употребљава као повод позивања у посјету римокатоличког понтифека, под чијим знамењем и благословом је почињен јасеновачки геноцид. Заправо, три геноцидна погрома над православним Србима у 20.вијеку, у Првом и Другом свјетском рату, а крајем прошлог вијека коначни поргом и протјеривање српског народа са простора Крајине и Далмацје тј. данашње  државе Хрватске.

Заправо, предлог да папа прво пође у Јасеновац на поклоњење жртвама геноцида представља промоцију папског`покајања`, популистичке папистичке пастирске праксе после Другог свјетског рата. Репутацији римокатолицизма не прави сметњу папино поклоњење сваком геноциду на планети почињеном у име папизма, већ пролаз прозелитизму у програму папских посјета и `поклоњења`. Отвара могућност мисије мапом геноцидних стратишта међу друговјерним народима. Религиозно реално шта Ватикану значи на путу ка источном фронту, заокружењу планетарног поглаварства, превођењу нових православних народа у унију, балканска хибридна хрватска поданичка нација, крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма.

ПАПСКО ПРАВО ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

Кoja је то хришћанска вриједност која оправдава сва средства, страдања и жртве ради папског похођења православних народа? Kакав је то хришћански великодостојник кога не занима шта у православним народима провоцира најава његовог доласка, а какве последице је имао његов долазак? Нико није поставио то питање. Зашто? Зато што је у питању ‘света` самовоља стратегије евроатланског екуменизма, папско покровитељско право пастирско-политичког патерналистичког похођење планете.

Од десетог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Право првог међу једнакима додијељено римском патријарху на Халкидонском сабору, као јединој патријаршији у Европи, због изражених паганских обичаја на подручју Европе и због значаја старе римске престонице, злопотребљено је у сврху колонијализма. После раскида од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх (папа) се самокрунисао првосвештеничком круном. Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и прогласио право на прозелитизам и `свети рат`. `Непогрешив’ у вршењу вјерске и политичке власти папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Папско самопрокламовано право на контролу духовног, државног и друштвеног живота, свијести и савјести, мисли и осјећања, прва је орвеловска религиозно догматизована друштвена доктрина, глобална геополитичка пастирска присмотра ‘великог брата’.

Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну религиозну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека, као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставити однос толеранције и равноправних религиозних односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Стога су сусрети православног свештенства са папом, као и политичких представника православних и нехришћанских народа, осим на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек чин признавања пастирско-политичког поглаварства институције папства. Папске посјете имају димензију духовне дипломатије, обавезујуће према римокатоличком тумачењу духовних и државних унијатских уговора, а не према потпису и доживљају државе домаћин. Зато је одлазак у Ватикан или домаћинско-дипломатско дочекивање папе увијек поклоњење, признавање вјерског и политичког ауторитета Ватикана, а одрицање православне црквене суверености и хришћанског Светог Предања.

Данас не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу амерички предсједник, који је духовно-политичка последица папизма. Идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма – протестанти. Протестантизам је примијењени папизам, папска ‘света самовоља’ пренесена на персонални план сваког просјечног протестанта. Идеологија индивидуализма као `светиња` слободне воље у односу на опште и Свето, у којој се сваки Европљанин поставио патерналистички према свијету као мали папа, непогреши на путу планетарног папско- протестантског прогреса.

 

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као што повијести није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздора и рата. Савременици смо злочина украјинских унијата над властитим народом и крајем прошлога вијека хрватских унијата усташа у Српској Крајини над Србима.  Дозивање Ватикана дозивање је несреће. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и кравопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимо- ишао бич римокатоличке “просвјете“, али се они уистину могу назвати сре – ћним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисио- нари су на бродовима освајачких евроатлантских`сила`стизали у најудаљe-  еније колоније и крајеве свијета. Одлучни народи су уз божију помоћ успи- јевали да се одбране од напада папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи, потписивања споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи, као што раде политичари у Србији и Црној Гори.

            

             Извор: Блог Огњена Војводића

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 08 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.