header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Милош Милојевић: Тамни понори самопорицања или о аутошовинистичкој злоупотреби фудбала
Милош Милојевић: Тамни понори самопорицања или о аутошовинистичкој злоупотреби фудбала Штампај Е-пошта
понедељак, 16 јул 2018
           Тобожње инсистирање да се навија за „добар фудбал“, „врхунску игру“ и како је „ипак то само спорт“ постају упечатљиве лозинке за један суштински политички чин

 

Постоји читава једна литература – повесничара, социјалних психолога, антрополога и иних – која покушава да осветли одговор на питање како су наизглед пристојни, образовани и солидни људи учествовали у одвратним злочинима половином мрачног двадесетог века. Докторати права, узорне каријере и слатка дечица нису спречавале људе да постану језиви крвници својих суседа. Готово истоветне приповести могу се испричати од Либека и Бремена, преко Лвова и Харкова, до Осијека и херцеговачког крша.

Доста тинте је проливено (али ипак значајно мање) да се дâ одговор на једно друго питање – каква је то конфигурација политичких, друштвених и културних чинилаца довела до тога да постоје апологете баштиника споменутих злочинаца, у једном бизарном виду, у народима који су на једвите јаде те злочине преживели.

Огледно поље овог самопорицатељског суновраћења је недавно разигравање после групне фазе на Светском фудбалском првенству. Оно што се могло видети раније врхунило је пре, током и након одигравања меча између фудбалских репрезентација Русије и Хрватске. Дух самопорицања је ту, да парафразирам речи Мила Ломпара, и у политичкој Москви и у малограђанском Београду живљи него икад.

+ + +

Руси су се подухватили да у зао час организују Светско првенство. Суочени са дубоким, културно условљеним, антируским сентиментом – који се разастире широм политичко-медијског Запада а који опет омогућава (па и условљава) једну острашћену антируску политику – они су се нашли у извесној „lose-lose“ ситуацији.

Да је првенство било испуњено гафовима, хотели поквареним бравама и запушеним тоалетима а улице градова навијачким насиљем западни медијски свет би одјекивао о азијатским хордама који нису кадре да организују ни најобичнији спортски догађај.

У супротном, ако првенство протекне у готово беспрекорним безбедносним, такмичарским и логистичким условима (а то ће по свој прилици и бити случај), не гине им поређење са „Хитлеровом олимпијадом“, односно Летњим олимпијским играма одиграним у Минхену 1936. године. Јер Путин је, одавно нас поучавају, Хитлер а да би се променила таква, симболички моћна слика, потребно је много више меке моћи од једне фудбалске ревије.

Оно што чуди, чак и у таквим Русима ненаклоњеним околностима јесте: зашто се Русија понаша као трећеразредна држава? Зашто је Русија склона и спремна да бригу о сопственим интересима, интересима једне велике силе, подреди подилажењу Западу? (О много важнијим темама где се та тенденција очитава писао сам раније.)

На утакмици између Хрватске и Русије у свечаној ложи, седели су, међу осталима, председница Хрватске Колинда Грабар-Китаревић и руски премијер Дмитриј Медведев. Неукусно одевена, у  бојама старовремског кафанског чаршава, Китаревићева је френетично пратила наступ хрватских репрезентативаца. Што је сасвим разумљива ствар.

Мање је разумљиво, да не напишемо и потпуно чудно, откуд то да је руски премијер у тако добром расположењу са особом која представља државу која учествује у економској и дипломатској борби која се против његове земље води последњих неколико година? Укратко: политичке одлуке које је доносила Република Хрватска штете Русији. Не доводећи их у питање руски премијер уприличава сусрет, иако неформалан, са хрватском председницом. С друге стране, за разлику од многих других држава Европске уније, из Хрватске не допиру дисонантни тонови о сијасет потеза усмерених против руских интереса. Зашто руски премијер то чини?

Можда је реч о још једном у серији генијалних геополитичких потеза у великој Путиновој шаховској партији којим надиграва Запад? Можда јесте, али сигурно није. Тамо где је тешко уочити рачунџијску политичку логику најчешће се скрива неко идеолошко предубеђење: комплекс ниже вредности чак и једну прворазредну силу може да наведе да се постави недостојно својој моћи.

Наиме, после одиграног фудбалског меча, двојица хрватских фудбалера су прославила победу и једним снимком објављеним на Јутјубу – на њему се чује поклич украјинских нациста „Слава Украјини“. Ушушкани у безбедност хотелске собе, хрватски репрезентативни двојац је извео један политички перформанс – упутио је поруку украјинској јавности.

Каква то порука може бити? Украјина не учествује на Светском првенству. Порука стога не може имати неку непосредну спортску садржину. Без обзира на сладуњаво, фразерско и празно постфестум разјашњење како ето они воле руски народ и да је то лична порука Украјинцима с обзиром да су играли у Украјини неколико година немогуће је занемарити њену антируску мотивацију.

Та порука очито има једну снажну, идеолошку, антируску мотивацију. Да ли се њоме прославља једно древно антируско ратно савезништво не знамо. Али да се њоме провоцира руско јавно мњење – с обзиром да се под тим покличем можда док ово читате врше злочини украјинских крволока против Руса – неупитна је ствар.

Зашто Русија окреће главу на ово слављење нацизма у својој земљи? Када би на пример, играчи Борусије из Дортмунда, са светског првенства било где у свету поздравили своје саиграче поздравом „Хајл Хитлер“ то би наишло без икакве сумње на одијум јавности. Како је могуће да тај одијум изостаје код поклича са истом, злокобном, идеолошком позадином?

Замислимо ситуацију у којој играчи Србије, примера ради, победу у Истанбулу прослављају покличом који слави борбу ПКК за курдску независност. Претпостављам да би реакција турске државе била брза и сасвим адекватна: хипотетички провокатори би као подстрекачи тероризма били испраћени са територије Турске републике. Било би то неугодно, можда и скандалозно, али би, после жаљења и пренемагања о спортском духу, ту одлуку прихватили. Јер је самопоштовање, доведено макар до гротескне театралности, предуслов озбиљне државне политике.

Зашто Русија то не чини? Страхујем да је одговор узнемирујућ – између црвених кремаљских зидина угнездио се дух самопорицања и неће да се макне. Дух који, на место самопоштовања и инаџијског инсистирања на властитим интересима, смешта потребу за прихватањем и повлађивањем од оних од којих се никаква благонаклоност према Русима не може очекивати.

+ + +

Ако је тако у Москви шта ћемо онда ми из провинције? Уколико се користите друштвеним мрежама могли сте да сведочите једну мучну појаву – степен подршке хрватској репрезентацији постао је мера „урбаности“, „космополитизма“ и посвећености „истинским вредностима“. То никако није само ствар фудбалске игре.

У ствари, како то бива још од пре стотињак година, подилажење хрватским интересима и тежњама и хрватским антисрпским представа у српској јавности је упечатљива мера малограђанског комплекса ниже вредности. Беч и Берлин су далеко, а Загреб је тако „мителојроп“ за наше малограђанске аутошовинисте.

Тобожње инсистирање да се навија за „добар фудбал“, „врхунску игру“ и како је „ипак то само спорт“ постају упечатљиве лозинке за један суштински политички чин. Хтели ми то или не, хрватска репрезентација није само један од тридесетак екипа које учествују на Светском првенству. Она представља, уз снажне симболе и наглашен шовинизам (видети овде).

Јер „добра игра“ (на страну фудбалски укус) није нешто што је нужно повезано са хрватском репрезентацијом. Врло лепо играју и Белгија, Бразил, Француска, нису се лоше показали ни Јапанци, Мексиканци, нити многи други. Међутим, само посвећеност хрватском спортском успеху представља тобожњу меру ширине духа. Где се крије упориште таквог размишљања?

Док слушају римокатоличку божићну мису, Ружица Ђинђић, Бранка Прпа, Горица Мојовић и Надежда Гаће то чине на ХРТ-у. Но, римокатоличка миса се може чути на тако много меридијана у разним изведбама – од Маниле и Калкуте, до Мексико Ситија и Сан Франциска. Да ли овај пробрани кружок аутошовиниста слуша ту мису зато што је римокатоличка или зато што је хрватска. Да ли фудбалски заљубљеници прате момчад зато што су добри фудбалери или зато што су Хрвати.

Има снажног поткрепљења да је реч о другој могућности. Јер када хрватски репрезентативци искоче из своје спортске улоге у слободно одабрану политичку улогу они ће наћи у српској фудбалској публици посвећене апологете њихових политичких чинова, као што ће наћи горљиве коментаторе њиховог фудбалског умећа.

Када „ногометна момчад“ у свлачионици прославља уз усташке стихове Марка Перковића Томпсона или када узвикује нацистички поклич „Слава Украјини“ грчевито се тражи оправдање иако је реч о несумњивом прослављању злочина (или у најмању руку бесрамном алудирању на злочин). Може ли се очекивати да макар ови, несумњиво провокаторски потези супротни спортском духу, наиђу на једнодушну осуду? Може ли се очекивати неупитна осуда да једна фудбалска репрезентација као својеврсни ратнички артефакт носи на Светско првенство „книнску заставу“? Заставу која симболизује један тежак злочин – протеривање стотина хиљада људи и узурпацију добара више десетина хиљада наших сународника.

Одговор је негативан. Понор у који нас је суновратио самопорицатељски дух исувише је дубок. Хоћемо ли се икада успети уз његове стрмине?

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 16 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.