header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Милан Старчевић: Свети Новомученик Александар Шморел Штампај Е-пошта
понедељак, 23 јул 2018

 У Минхену, 4. и 5. фебруара (по грађанском календару) текуће године, са благословом епископског Синода и покровитељством Берлинско-немачке епархије Руске Заграничне Цркве, у лик светитеља прибројан је новомученик Александар Шморел, активиста антинацистичке организације „Бела ружа“, кога је Хитлеров Гестапо погубио у баварској престоници 13. јула 1943 (н.к.), због његовог ревносног исповедања вере православне и проповеди покајања. Александар Шморел је први новомученик прослављен након обнове канонског општења између Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве.

 По веома хладном зимском времену, уз присуство више стотина верника и клирика, прослава је отпочела у суботу 4. фебруара, на празник Светог апостола Тимотеја, литијом од Саборне Цркве Новомученика и Исповедника Руских до гробља „Перлахер Форст“, где је на гробу Александра Шморела одслужен последњи помен. Затим је на свеноћном бдењу свечано изнесена икона новомученика Александра и први пут одслужена служба новопрослављеном светитељу.

Наредног дана, у недељу 5. фебруара, на дан храмовне славе Новомученика и Исповедника Руских, одслужена је света Литургија. Чином канонизације началствовали је шест великих руских црквено достојника: Архиепископ Берлинско - немачки и британски Марк (Арндт), архиепископ Западно –европски и женевски Михаил, архиепископ Берлински Теофан, митрополит Валентин Оребуршки, митрополит Украјински Онуфрије и епископ Штутгартски Агапије.  

После свечаног чина прослављења новог праведника Руске Цркве, Архиепископ Берлинско - немачки и британски Марк, обратио се окупљеном народу, између осталог, са следећим речима: „Канонизација Александра Шморела је јасна порука која се шаље изван граница Немачке. За нас је овај чин представља став да се одупиремо свакој врсти диктатуре, јер како се овај светитељ борио против нацистичке диктатуре, тако се исто успротивио и бољшевичкој-социјалистичкој диктатури. Ми смо сведоци да се данас екстремизам и диктатурски покрети често понављају, и стога је важно да их поготово млади људи препознају, да би се борили за своју слободу“.

Предстојатељ Руске Заграничне Цркве, митрополит Источноамерички Иларион, у својој поруци учесницима канонизације рекао је: „Новомученик Александар је могао да избегне казну и сачува свој живот, али је добровољно отишао на страдање, победивши сопствени егоизам који нас може одвратити од љубави Божије. Својим саможртвеним животом, подвизима и мученичком кончином, Александар је посведочио своју љубав према Богу и његовом лику који се одражава на нашим ближњим“.

„Геополитика“ је у броју 37, јануара 2011, објавила опширне житије новомученика Александра. Овога пута ћемо се још једном у кратким цртама дотаћи његовог подвижничког живота.

 

Рођен је 16. септембра 1917. у Оренбургу, од родитеља Хуга Немца и мајке Наталије Рускиње и крштен је по православном обреду. Са породицом је 1921. дошао у Минхен, али будући мученик није прекидао духовну везу са далеком отаџбином и укључио се у живот руске парохије. Александар је одрастао двојезично, подједнако је добро говорио руски и немачки. Брат и сестра, Ерик и Наташа, били су римокатоличке вероисповести, а у дому се увек говорило искључиво на руском језику. Код старешине православног храма у Минхену Александар је похођао веронауку. „Ја сам одани следбеник Руске православне цркве“, казаће он касније у саслушању Гестапоа. Године 1935. заједно са Хриштофом Пробстом, његовим дугогодишњим другаром, похађа гимназијску школу у Минхену. После завршене матуре одмах је био позван у Радну службу, где је требао да избегне службу Вермахту. Ипак, од новембра 1937. одлази у војску, и бива, најпре, годину дана обучаван као артиљерац, а потом пола године врши праксу у санитетској школи, да би онда био присилино послат на фронт. Годину дана касније био је сведок припајања Аустрије Немачкој и напослетку уласку немачке војске у Чехословачку, где потом бива са чином подофицира отпуштен из војске, и на наговор свога оца уписује медицинске студије у Хамбургу а затим у Минхену, али је у другој години поново позван у редове војске. Био је део санитарне јединице која је у лето 1940. служила на западном фронту у Француској, да би у лето 1942. три месеца у Русији провео као наредник медицинских јединица. Недвосмислено је рекао: „Да сам добио наређење да узмем учешћа у борбама против своје браће Руса, ја бих одбио, али су ме, вероватно, због чина наредника били поштедели таквог искушења“. У својству војног лекара био је сведок лошег понашања немачких војника према цивилном становништву окупиране територије СССР-а.

Протеривање и масовно убијање неистомишљеника режима, разлози су више, да са својим ратним друговима Хансом Шолом, Вили Графом, Хубертом Фуртвенглером и Јиргеном Витенштајном одлучи да крене у одлучну борбу против Владе у Берлину. Сви они, заједно са Софиом Шол, Хриштофом Пробстом и професором Куртом Хубером, сачињавали су срж организације „Бела ружа“, основаној у јуну 1942.  

По повратку из Русије наставио је у зимском семестру 1942/43. студије у Минхену почели су са штампањем и делењем антинацистичких пропагандних летака, који су били прожети прожети хришћанским вредностима. Гестапо је одмах покренуо поступак за прoналазак чланова покрета „Белa ружa“, а група је откривена у фебруару 1943. Александар Шморел бива 19. априла, у другом судском процесу против активиста „Бела ружа“ од стране Народног суда због издаје државе осуђен на смрт. Одбио је да упути молбу за помиловање. Није желео да сада пређе преко својих начела, јер би молбом за помиловање индиректно признао Хитлеров систем, он то није могао, није хтео. У писмима својим најближима уверавао их је, да се он не плаши смрти, те да је своју судбину предао у Божје руке. Остале ус забележе његове речи из последњег писма својој родбини: „Једно би вам посебно оставио у аманет: Бога, не заборављајте!“

 

Александру се испунила последња жеља пред погубљење, да му у затворску ћелију дође отац Алаксандар (Ловчи), клирик Руске православне заграничне црквене општине у Минхену, потоњи архиепископ Берлина и Немачке. Исповедио се, опростио свима и примио Свете Причешће. Све до погубљења духовник је био са њим, храбрио и тешио га, а за све то време, док су џелати вршили последњу припрему механичке справе за одсецање главе, он се молио Богу.

Александар је имао двадесет пет годинакада је, 13. јула 1943. године, заједно саКуртом Хубером, у затвору Минхен–Штаделхајм, гиљотиран. Сахрањен јепо православном обреду на минхенскомгробљу Перлахер Форст, које је тристаметара удаљено од Саборне руске цркве новомученика.

Успомену на Шморела и његову праведну борбу са Хитлеровом идеологијом сачувана су у сећању народа. У Минхену, у градској четврти Харлахинген, градски трг носи његово име, док у Каселу и Ростоку школе носе по њему име.

„Пре свега, желим да поново нагласим да сам у својим мислима и осећањима више Рус него Немац, али желим напоменути да Русију не поистовећујем са бошљевизмом; напротив, ја сам велики противник бошљевизма. Један део немачке крви имам у себи, није ми била намера да се борим против немачког народа, него искључиво против режима Трећег рајха, у нади да ће свет бити бољи. Све што сам урадио, нисам несвесно чинио, већ сам рачунао са тим да ћу у случају процеса и живот свој изгубити, али сам све то дубоко у себи урезао, зато што сам имао обавезу да дејствујем против националсоцијалистичке државе…“

 

Тропар новомученику Александру (Глас 4)

Дне́сь све́тло красу́ется сла́внейший гра́д на́ш, / име́я в себе́ святы́я мо́щи твоея́, святы́й му́чениче Алекса́ндре, / сего́ ра́ди моли́ся Христу́ Бо́гу / изба́вити на́с от вся́кия напа́сти, / да соше́дшеся любо́вию па́мять твою́ све́тло пра́зднуим, / подража́я твоему́ му́жеству, // противля́яся безбо́жным власте́м и супоста́там.

Кондак новомученику Александру (Глас 4)

От ма́тери любо́вь ко Христу́ прии́м, / от лю́бящия тя́ вме́сто ма́тери воспита́н еси́ в стра́се Бо́жием, пресла́вне, / к Тому прите́кл еси́ ве́сь всеце́ло, Алекса́ндре всече́стне, / и со а́нгелы мо́лишися приле́жно. // Проси́ все́м почита́ющим па́мять твою́ оставле́ния грехо́в.

Извор: Геополитика

Преузето са: „Православна породица“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 7 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.