header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Светозар Поштић: Света Јелисавета и Алапајевски мученици
Светозар Поштић: Света Јелисавета и Алапајевски мученици Штампај Е-пошта
петак, 20 јул 2018
           У првим ноћним часовима 18. јула 1918. године, дан после убистве царске породице, Јелисавети Фјодоровној, рођеној сестри царице Александре и удовици Великог кнеза Сергеја Романовог, царевог стрица, наредили су да уђе у камион. Кренули су у непознатом правцу.

Све који су са њом до тада били заточени у Алапајевску, граду на обронцима Урала удаљеног 150 километара од Јекатеринбурга, одвезли су до напуштеног рудника гвожђа. Ту су почели да их ударају кундацима и бацају у рударско окно. Прву су гурнули свету Јелисавету, која се осењивала крсним знамењем и гласно молила: "Господе, опрости им, јер не знају шта чине!" Кнез Сергеј Михајлович је почео да се бори са џелатима па су га упуцали; све остале су гурнули у јаму живе. Затим су чекисти почели да за њима бацају у јаму ручне гранате, од којих је погинуо само један мученик - Теодор Ремез, секретар Сергеја Михаиловича. Остали су умрли у страшним мукама од глади жеђи и тешких рана и повреда.

Велика кнегиња Јелисавета није пала на дно дубоке јаме, него на један испуст који се налазио на дубини од 15 метара. Поред ње је касније пронађено тело кнеза Јована Константиновича са завијеном главом. Сама изнемогла од болова, света Јелисавета је и ту хтела да олакша страдања ближњег - у мраку је превила рањеника, употребивши као завој свој апостолник. Две гранате пале су одмах поред свете Јелисавете, али нису експлодирале: Господ је сачувао тело своје угоднице. Један сељак, који је био сведок убиства, чуо је како из дубине напуштеног рударског окна допиру звуци Херувимске песме, коју су страдалници певали прелазећи у вечност.

Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна ухапшена је у Москви 7. маја исте године, само пола сата након одласка Патријарха Тихона, који је у Марто-Маријиној женској обитељи непосредно пре тога служио литургију. Са својом келејницом Варваром (Јаковљевом) пребачена је прво у Перм, па у Јекатеринбург. Кад су уралски бољшевици схватили да се у граду скупља сувише велика "концентрација" Романових, решили су да део њих развезу по другим местима. Тако је света Јелисавета са Великим кнезом Сергејем Михаиловичем, унуком Николаја I, и још четири мушка члана царске породице, кнежевима Јованом, Константином, Игором,  и Владимиром, пребачена 20. маја у Алапајевск, где су смештени у Напољној школи на крају града.

У три сата ујутро 18. јула из школе су почели да допиру звуци пуцњаве и експлозије бомби, и зграду је окружио одред црвене армије. Кад је свануло, становници града су нашли излепљено обавештење да је Романове отела група белогардејаца. У обласни комитет у Јекатеринбург чак је послан и телеграм са тим саопштењем. Затвореници су уствари непосредно пре тога пробуђени и одвезени до дубоке јаме напуштеног рудника, у коју су сви убачени.

Елизабет Александра Луизе Алис, принцеза Хесен-Дармштатска, рођена је 1. новембра 1864 године у Дармштату, у Немачкој, као ћерка великог херцога Лудвика IV и принцезе Алисе, и унука енглеске краљице Викторије. У породици су је звали Ела. Са 20 година венчала се за Великог кнеза Сергеја Александровича, млађег брата руског цара Александра III у цркви Зимског дворца у Санкт Петербургу. Брзо је савладала руски језик и говорила га је скоро без акцента. Четири година након доласка у Русију и венчања била је на ходочашћу у Светој земљи, а 1891. је прешла у православље. "Ја сам све време размишљала и читала и молила се Богу да ми укаже правилни пут. И дошла сам до закључка да само у тој религији могу да нађем праву и силну веру у Бога, коју човек мора имати да би био добар хришћанин", забележила је.

Следеће године основала је добротворно друштво које се старало о деци из сиромашних породица, и била је председница Црвеног крста у Москви. Са мужем није имала деце али су васпитавали двоје деце Великог кнеза Павела Александровича, чија је жена умрла на порођају. Иако је са супругом живела као сестра са братом, Јелисавета Фјодоровна живот без њега није могла ни замислити, и није желела од њега ни на минут да се растане.

Фебруара 1905. године Великог кнеза Сергеја Романовог убио је руски терориста. Јелисавета је својим рукама сакупљала остатке његовог тела раскомаданог бомбом. Три дана касије посетила је убицу у затвору, опростила му злочин у име свог мужа и оставила Јеванђеље. Он јој је рекао да није хтео да баци бомбу кад је она раније била с њим, да је не би убио. "Зар не схватате да сте и мене с њим убили?" одговорила му је. Тражила је од цара помиловање за терористу, али он је ипак кажњен смрћу.

Ускоро после мужевљевог убиства, света Јелисавета је продала своје драгоцености и за тај новац купила имање на Великој Ординки у Москви где је 1909. основала Обитељ милосрђа светих Марте и Марије. Заједница је замишљена као спој духовног живота Марије из Јеванђеља и рада у свету њене сестре Марте. У обитељи је радила болница, амбуланта, апотека, бесплатна трпезарија и још много других установа. Јелисавета Фјодоровна се ноћу бринула о болесницима и молила се, а дањ са сестрама обилазила сиромашне четврти града, бринула се о малолетној деци. За време Великог рата даноноћно је помагала рањеницима.

У својој приповеци "Чисти понедељак", први руски добитник Нобелове награде за књижевност, Иван Буњин, описује сцену на коју је наишао чим је ушао у Марто-Маријину обитељ неколико година пред револуцију: "...из цркве су изашле на рукама ношене иконе, знамења, за њима, сва у белом, дугом, танколика, у белој марами преко главе са црвеним крстом извезеним на челу, висока, полако, предано ходајући са спуштеним очима, с великом свећом у руци, велика кнегиња..." Кажу да ниједан уметник који је сликао портрет Јелисавете Фјодоровне није био задовољан својим радом. Лепота - ослепљујућа у стварности - измицала је сликарима када су покушавали да је пренесу на платно. Буњин је био задивљен необичном појавом велике кнегиње. Садашњи читалац приповетке зна да одговор на загонетку лежи у тој унутрашњој, неописивој лепоти којом зраче само светитељи.

 Десет дана после убиства, Алапајевск је ослободила Сибирска армија адмирала Колчака. Октобра исте године нађена је закопана јама где су мученици бачени. Тела убијених су четири дана извлачили из јаме. Прсти десне руке Јелисавете Фјодоровне, монахиње Варваре и кнеза Јована Константиновича били су скупљени као кад се неко крсти. На грудима велике кнегиње нађена је иконица Исуса Христа са драгим камењем, коју је добила при крштењу, а у џепу капута кнеза Јована икона коју је добио на дар од Светог Јована Крошнтатског.

Непосредно пред поновни напад бољшевика следећег лета, посмртни остаци су премештени у Читу, забајкалски крај, затим у Кину, и на крају, 1922. године у Јерусалим, где и сада почивају у цркви Свете равноапостолске Марије Магдалене у Гетсиманији. При отварању ковчега тела две мученице изгледала су "као жива", без иједног трага труљења, и од њих се ширио пријатан мирис.

Првог новембра 1981. године Руска загранична црква канонизовала је све Алапајевске мученике, осим Ф. М. Ремеза, а 1992. године Јелисавета Фјодоровна и монахиња Варвара убројане су у лик светих и у Руској православној цркви као преподобномученице.

Последњи пут ажурирано ( петак, 20 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.