header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Лазар Абашидзе: Како се јеванђељско добро разликује од људског добра Штампај Е-пошта
субота, 21 јул 2018
          Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним – световним мерилима за разликовање добра и зла.

 Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.

Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска „истина“, која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову…

Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела – и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гаеве.

И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна…

Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу.

И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ.

Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег , да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа.

У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско.

Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе.

Св. Игњатије говори: „Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести“ (9, т. 5, стр. 36).

„Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку“ (9, 7, 5, стр. 35).

У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање – срце говори своје „за“ и „против“, ум говори своје „за“ и „против“, осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч „за“ и „против“, и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљеког или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом.

 

Извор: "Светосавље" / "Православие.ру"

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.