header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Владимир Фролов: Beogradski papoljubi
Владимир Фролов: Beogradski papoljubi Штампај Е-пошта
понедељак, 23 јул 2018

 Скотово омиљено гласило „Блиц“ спектакуларно открива, како је на позив Томице беземљаша, свети отац ватикански већ радосно спаковао коферче, ал га заустави тврд став благога патријарха Иринеја који обнародова његову обавезну путну руту, уз незаобилазну покајничку посету хрватском концентрационом логору Јасеновац, стратишту, где су господарили и католички свештеници!

         Oд свог пучистичког петооктобарског доласка на власт, покушавали су досовци да организују долазак њима драгог оца ватиканског у православну Србију, као још једну своју наводну победу над том „клерофашистичкм“ СПЦ како они упорно казују, као потомци браварових сатрапа.

Најпре је млађани министар Свилановић брзоплето обећао у Бриселу, да ће у Бањалуку довести патријарха Павла, да се (на тобож „неутралном“ терену, у престоници Р Српске!) сусретне са папом Војтилом, изразитим србофобом, док тамо посвећује аустријског Немца рођеног у БиХ у време Двојне монархије као некаквог „хрватског свеца“, који је баш случајно оснивач лаичких крижарских редова у Југославији, као доказани расадник  усташких кољача!

Међутим, то нимало није сметало дрчним досовцима на путу преумљења задртих Срба, који миришу на тамјан и Православље, упркос полувековног настојања другова комуниста да се то силом затре, нарочито у БиХ, предвиђеној за „Југу у малом“, како су обавезно писали новинарски коментатори и казивали сви полазници партијске школе у Кумровцу, коју ће деведесетих година прошлог века немачки инструктори успешно претворити у терористички камп, за обуку хрватских парамилитарних редарственика!

Патријарх Павле, још живући светац, беше родом из Западне Славоније, и веома добро је знао улогу католичке цркве у геноциду над Србима да би се дао варати од покварењака на власти, о „државничком значају сусрета“ са папом Војтилом!

Потом је Борис напредњачки, глумачки најавио значај прославе Миланског едикта за Србију, и то у Нишу где се случајно родио Константин, а сам је едикт донет у Милану, те му је тамо и било место за централну прославу.

Чак су у склопу припреме за спектакуларни долазак римскога папе и аеродрому наденули име, само да докажу европске, тачније римске корене, православне Србије!

Поводом тога јубилеја позвали су и патријарха Московског, ето да се на „неутралном терену“  (у православној Србији!) сусретну два великодостојника хришћанска, као видљив  успех другосрбијанске послушничке дипломатије, жељне да се ухлеби у разним канцеларијама бриселским, након свог одласка из „мрачњачке“ Србије!

Али, не би ништа од спектакла за једнократну употребу, није првосвештеник Московски ни наиван, ни необавештен, побоље познаје закулисне игре екуменаца, а нарочито њихово вешто коришћење политикантских покварењака у тим играма!

Власт у Србији се мења, жеља римског папе да напокон ногом крочи у Србију, на толико жељеном покушају да икако стигне до Москве, траје и даље, те се нови послушници београдски досетише, тачније дошапнуто им је под шљивом у дворишту београдске нунцујатуре (ватиканско државно посланство) да држава Ватикан није признала самопроглашену „државу Косово“, те стога свакако треба исказати захвалност њеном првом човеку!

Е, ту сада почињу мале aли добро знане заврзламе, ограничене правилима припрема папиних посета разним државама, како оним католичким, тако и оним иноверачким!

Свети је отац понајпре поглавар RKC, а тек потом и први човек државе Ватикан, што датира од споразума Мусолинија као талијанског премијера и управе Ватикана (1929.године), када је законом уређен однос између државе Италије и њеног црквеног седишта.

Тада је Ватикан постао најмања држава на свету, смештена унутар самог града Рима, али независна! Међутим, у самом Ватикану налази се руководно тело RKC које се назива Света столица, тe се ти појмови честио мешају у свакодневном животу.

Како је службена догма ватиканска – „Sentenca Pape, Sentenca Dei“-, католичке су државе одмах безрезервно прихватиле ово решење, које је нарочито прагматично коришћено у време када су источноевропске државе биле у Варшавском савезу, те је RKC имала одбојан став наспрам комунистичке власти у њима, али је радо користила међудржавне односе да ојача утицај RKC, у законом ограниченој комунистичкој средини!

Тако је у Ватикану прихваћен и предлог из Југославије да се формира Бискупска конференција, која је обухватила територију целокупне државе, јер је до тада Света столица  имала стару шему још из периода постојања Двојне монархије, задржану након рушења спорног конкордата у краљевини  Југославији!

Чим почео распад државе Југославије, миротворци из Ватикана први признадоше нове државе Хрватску и Словенију, а Света столица формира Бискупску конференцију СР Југославије 1997.године, па потом и БК Србије и Црне Горе, да би одлуком Свете столице 2004.године била створена МБК „Ћирила и Метода“ (Међународна бискупска конференција) која обухвата све католичке бискупије и гркокатоличке егзархате ( унијати!) на територији Србије, Македоније и Црне Горе!

На заседању МБК у Зрењанину, од 07.- 09.априла 2014.године, предложено је да се уместо досадашње Међународне успоставе националне Конференције, што је било образложено наводним „језичким баријерама“ које сада постоје!

Тако би се заправо формирале националне Бискупске конференције Црне Горе, Македоније и Косова, на којем засада постоји само апостолски администратор, који је и призренски бискуп!

Овај предлог је потписао и апостолски нунције у Србији, што очито казује да је усаглашен са ставом у Ватикану, што најбоље потврђује  чињеница да је нунцијатура у Београду сада надлежна само за крњу Србију, јер је нунције у Љубљани административно надлежан за КОСОВО!

То заправо казује да држава Србија као црквена територија, није призната у својој целовитости, а статус Косова је засада издвојен, и подигнут на ниво самосталне црквене територије!

За питања међуодноса са Црном Гором, надлежан је нунције у Сарајеву, а за питања Македоније, надлежан је нунције у Софији, што само казује колико ватикански цртачи мапа уважавају екуменску реалност која се зове Српска православна црква, и њену територијалну целовитост!

Ово је став дипломатије Свете столице, која не жури са својим коначним решењем на изнети предлог који је поднео тадашњи председник МБК, Зеф Гаши, бискуп барски и primas Serbiae!

МБК има седиште у Панчеву, јер у Војводини има највише католика, како гласи образложење за успоставу тог средишта.

Дакле, на мала врата се елегантно гаси и титула примаса српског (primas Serbiae), што је постојало још од времена владавине Немањића, када су рудари САСИ стигли на њихов позив, а ватикански челници тада дали титулу примаса српског, првом барском бискупу који је постављен у тадашњој српској држави, све се надајући да ће успети да победе „шизму“!

Да Света столица има тврд став када је у питању српска територија, понајбоље казује податак из историје, после српских победа у Првом балканском рату нису хтели да прихвате чињеницу да је тај део српских земаља ослобођен од вишевековне окупације, противећи се захтеву краљевине Србије која је тада водила преговоре око Конкордата, те су замрзли већ постигнуто решење!

Дакле, садашњи београдски папољупци имају један државнички проблем за решавање пре саме евентуалне папине посете, наравно само као државника јер Срби нису католици, на велику жалост многих министара и остале тевабије другосрбијанске!

По ставовима ватиканске дипломатије, у државу која није католичка, папа не долази ако га не позове њихов верски поглавар!

Дакле, држава и држава да расправе то питање, пре посете државника из Ватикана, а СПЦ  је јасно и неувијено утврдила пут римокатоличког првосвештеника, који води преко Јасеновца као својеврсна папина покајничка „via dolorosa“ ( „улица бола“)!

Неспорно је, да је тадашњи првосвештеник RKC знао за, и одобрио насилно покатоличавање православних Срба, службено именовао надбискупа Алојзија Степинца за војног викара NDH, те тако директно (модерно је казати по командној одговорности!) саучествовао у геноциду!

Сваки покушај релативизације ових неспорних историјских чињеница, зарад поданичког увлачења бриселским бирократима у „решавању косовског чвора“, увреда је за невине српске жртве, и ту опроштаја нема, нити некаквих тобожњих „виших државних циљева“!

Покушај појединих наручених новинара и аналитичара, да некаквом замагљеном причом о „трећем путу“ латиноамеричких католика (отац Франциско, а не Фрања, то свакако јесте), развијајући тврдњу о „социјалном“ односу са Србима, без ове темељне суштине, није вредан ни помена, изузев става да од бивших преобучених комуниста, ништа не може изненадити!

__________________

Света столица –  службени назив  управног тела RKC у Ватикану

 

Извор: "Аналитички форум"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.