header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Владимир Фролов: Beogradski papoljubi
Владимир Фролов: Beogradski papoljubi Штампај Е-пошта
понедељак, 23 јул 2018

 Скотово омиљено гласило „Блиц“ спектакуларно открива, како је на позив Томице беземљаша, свети отац ватикански већ радосно спаковао коферче, ал га заустави тврд став благога патријарха Иринеја који обнародова његову обавезну путну руту, уз незаобилазну покајничку посету хрватском концентрационом логору Јасеновац, стратишту, где су господарили и католички свештеници!

         Oд свог пучистичког петооктобарског доласка на власт, покушавали су досовци да организују долазак њима драгог оца ватиканског у православну Србију, као још једну своју наводну победу над том „клерофашистичкм“ СПЦ како они упорно казују, као потомци браварових сатрапа.

Најпре је млађани министар Свилановић брзоплето обећао у Бриселу, да ће у Бањалуку довести патријарха Павла, да се (на тобож „неутралном“ терену, у престоници Р Српске!) сусретне са папом Војтилом, изразитим србофобом, док тамо посвећује аустријског Немца рођеног у БиХ у време Двојне монархије као некаквог „хрватског свеца“, који је баш случајно оснивач лаичких крижарских редова у Југославији, као доказани расадник  усташких кољача!

Међутим, то нимало није сметало дрчним досовцима на путу преумљења задртих Срба, који миришу на тамјан и Православље, упркос полувековног настојања другова комуниста да се то силом затре, нарочито у БиХ, предвиђеној за „Југу у малом“, како су обавезно писали новинарски коментатори и казивали сви полазници партијске школе у Кумровцу, коју ће деведесетих година прошлог века немачки инструктори успешно претворити у терористички камп, за обуку хрватских парамилитарних редарственика!

Патријарх Павле, још живући светац, беше родом из Западне Славоније, и веома добро је знао улогу католичке цркве у геноциду над Србима да би се дао варати од покварењака на власти, о „државничком значају сусрета“ са папом Војтилом!

Потом је Борис напредњачки, глумачки најавио значај прославе Миланског едикта за Србију, и то у Нишу где се случајно родио Константин, а сам је едикт донет у Милану, те му је тамо и било место за централну прославу.

Чак су у склопу припреме за спектакуларни долазак римскога папе и аеродрому наденули име, само да докажу европске, тачније римске корене, православне Србије!

Поводом тога јубилеја позвали су и патријарха Московског, ето да се на „неутралном терену“  (у православној Србији!) сусретну два великодостојника хришћанска, као видљив  успех другосрбијанске послушничке дипломатије, жељне да се ухлеби у разним канцеларијама бриселским, након свог одласка из „мрачњачке“ Србије!

Али, не би ништа од спектакла за једнократну употребу, није првосвештеник Московски ни наиван, ни необавештен, побоље познаје закулисне игре екуменаца, а нарочито њихово вешто коришћење политикантских покварењака у тим играма!

Власт у Србији се мења, жеља римског папе да напокон ногом крочи у Србију, на толико жељеном покушају да икако стигне до Москве, траје и даље, те се нови послушници београдски досетише, тачније дошапнуто им је под шљивом у дворишту београдске нунцујатуре (ватиканско државно посланство) да држава Ватикан није признала самопроглашену „државу Косово“, те стога свакако треба исказати захвалност њеном првом човеку!

Е, ту сада почињу мале aли добро знане заврзламе, ограничене правилима припрема папиних посета разним државама, како оним католичким, тако и оним иноверачким!

Свети је отац понајпре поглавар RKC, а тек потом и први човек државе Ватикан, што датира од споразума Мусолинија као талијанског премијера и управе Ватикана (1929.године), када је законом уређен однос између државе Италије и њеног црквеног седишта.

Тада је Ватикан постао најмања држава на свету, смештена унутар самог града Рима, али независна! Међутим, у самом Ватикану налази се руководно тело RKC које се назива Света столица, тe се ти појмови честио мешају у свакодневном животу.

Како је службена догма ватиканска – „Sentenca Pape, Sentenca Dei“-, католичке су државе одмах безрезервно прихватиле ово решење, које је нарочито прагматично коришћено у време када су источноевропске државе биле у Варшавском савезу, те је RKC имала одбојан став наспрам комунистичке власти у њима, али је радо користила међудржавне односе да ојача утицај RKC, у законом ограниченој комунистичкој средини!

Тако је у Ватикану прихваћен и предлог из Југославије да се формира Бискупска конференција, која је обухватила територију целокупне државе, јер је до тада Света столица  имала стару шему још из периода постојања Двојне монархије, задржану након рушења спорног конкордата у краљевини  Југославији!

Чим почео распад државе Југославије, миротворци из Ватикана први признадоше нове државе Хрватску и Словенију, а Света столица формира Бискупску конференцију СР Југославије 1997.године, па потом и БК Србије и Црне Горе, да би одлуком Свете столице 2004.године била створена МБК „Ћирила и Метода“ (Међународна бискупска конференција) која обухвата све католичке бискупије и гркокатоличке егзархате ( унијати!) на територији Србије, Македоније и Црне Горе!

На заседању МБК у Зрењанину, од 07.- 09.априла 2014.године, предложено је да се уместо досадашње Међународне успоставе националне Конференције, што је било образложено наводним „језичким баријерама“ које сада постоје!

Тако би се заправо формирале националне Бискупске конференције Црне Горе, Македоније и Косова, на којем засада постоји само апостолски администратор, који је и призренски бискуп!

Овај предлог је потписао и апостолски нунције у Србији, што очито казује да је усаглашен са ставом у Ватикану, што најбоље потврђује  чињеница да је нунцијатура у Београду сада надлежна само за крњу Србију, јер је нунције у Љубљани административно надлежан за КОСОВО!

То заправо казује да држава Србија као црквена територија, није призната у својој целовитости, а статус Косова је засада издвојен, и подигнут на ниво самосталне црквене територије!

За питања међуодноса са Црном Гором, надлежан је нунције у Сарајеву, а за питања Македоније, надлежан је нунције у Софији, што само казује колико ватикански цртачи мапа уважавају екуменску реалност која се зове Српска православна црква, и њену територијалну целовитост!

Ово је став дипломатије Свете столице, која не жури са својим коначним решењем на изнети предлог који је поднео тадашњи председник МБК, Зеф Гаши, бискуп барски и primas Serbiae!

МБК има седиште у Панчеву, јер у Војводини има највише католика, како гласи образложење за успоставу тог средишта.

Дакле, на мала врата се елегантно гаси и титула примаса српског (primas Serbiae), што је постојало још од времена владавине Немањића, када су рудари САСИ стигли на њихов позив, а ватикански челници тада дали титулу примаса српског, првом барском бискупу који је постављен у тадашњој српској држави, све се надајући да ће успети да победе „шизму“!

Да Света столица има тврд став када је у питању српска територија, понајбоље казује податак из историје, после српских победа у Првом балканском рату нису хтели да прихвате чињеницу да је тај део српских земаља ослобођен од вишевековне окупације, противећи се захтеву краљевине Србије која је тада водила преговоре око Конкордата, те су замрзли већ постигнуто решење!

Дакле, садашњи београдски папољупци имају један државнички проблем за решавање пре саме евентуалне папине посете, наравно само као државника јер Срби нису католици, на велику жалост многих министара и остале тевабије другосрбијанске!

По ставовима ватиканске дипломатије, у државу која није католичка, папа не долази ако га не позове њихов верски поглавар!

Дакле, држава и држава да расправе то питање, пре посете државника из Ватикана, а СПЦ  је јасно и неувијено утврдила пут римокатоличког првосвештеника, који води преко Јасеновца као својеврсна папина покајничка „via dolorosa“ ( „улица бола“)!

Неспорно је, да је тадашњи првосвештеник RKC знао за, и одобрио насилно покатоличавање православних Срба, службено именовао надбискупа Алојзија Степинца за војног викара NDH, те тако директно (модерно је казати по командној одговорности!) саучествовао у геноциду!

Сваки покушај релативизације ових неспорних историјских чињеница, зарад поданичког увлачења бриселским бирократима у „решавању косовског чвора“, увреда је за невине српске жртве, и ту опроштаја нема, нити некаквих тобожњих „виших државних циљева“!

Покушај појединих наручених новинара и аналитичара, да некаквом замагљеном причом о „трећем путу“ латиноамеричких католика (отац Франциско, а не Фрања, то свакако јесте), развијајући тврдњу о „социјалном“ односу са Србима, без ове темељне суштине, није вредан ни помена, изузев става да од бивших преобучених комуниста, ништа не може изненадити!

__________________

Света столица –  службени назив  управног тела RKC у Ватикану

 

Извор: "Аналитички форум"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 150 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.