header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Други одговор др Ксенији Кончаревић
Уредништво: Други одговор др Ксенији Кончаревић Штампај Е-пошта
петак, 27 јул 2018

 Поштована Ксенија,

Напротив, ми смо сасвим добро разумели Ваше писмо. И његове побуде. Ви случај епископа Атанасија Раките посматрате кроз личну раван, при чему Вам је Црква у другом плану. Зато нам је одмах било јасно  - и упозорили смо Вас - да даља полемика добрих плодова донети неће. Но, Ви сте послали свој одговор (овде:), и инсистирали сте на његовој објави. Ево и нашег отпоздрава на Ваше писмо.

          А где сте Ви били до сада? Ако се „већ годинама преко 'седме силе' води бесомучна кампања против стуба нашег верског, националног и културног идентитета – Српске православне цркве“, зашто сте Ви сво то време ћутали? Где сте били када су „по диктату белосветски моћника“ скидане главе Артемију, Георгију, Василију, Константину, Филарету, Јовану? Зар тада није ударано у темеље „стуба нашег верског, националног и културног идентитета“? Зашто је случај епископа Атанасија за Вас посебан?

   Остајемо запањени чињеницом на ком нивоу је Ваша аргументација, с обзиром да сте не само православка, већ сте били и продекан на Богословском факултету. Наиме, лупате нам пацке јер смо вест о Атанасијевом нападу на владику Филарета обзнанили „на сва звона“. А шта кажете о поступку Светог Апостола Павла, који је обзнанио за сва времена и небу и земљи да је неки хришћанин у Коринту „имао жену оца свога“? Хоћете ли и њега назвати неозбиљним, јер „није остао по страни“?! Ви сте „учитељ Израиљев“ а то ли не знате?! Или знате, али Вам је Атанасије Ракита дражи од Истине?! Следи подсећање:

Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње, да неко има жену оца свога. И ви се још надимате, место да плачете, да се извади између вас онај који је учинио то дело. Јер ја, који ако нисам код вас телом, али духом ту живим, већ одсудих као да сам тамо, да се онај који је то тако учинио, u  име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашег Исуса Христа, Да се онај преда сотони на мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа нашег Исуса Христа. Није добра хвала ваша. Не знате ли да мало квасца све тесто укисели?“ (1.Кор. 5, 1-6).

Усмерите сада сву своју пажњу на тумачење наведених стихова које је дао Свети Теофилакт Охридски:

>>Опомиње све уопште, да не би били немарни и да овај грех не би сматрали за туђи него да би се, напротив, постарали да га исправе као заједничко безбожништво. Није рекао: „бестидно се догађа“, него: свуда се чује. Ако је забрањено чак и да се чује за такав преступ, зар онда није далеко бестидније ако се он и извршава? То се утолико пре односи на вас, који сте удостојени духовних тајни, Појачавајући оптужбу, у наставку каже: какав се ни међу незнабошцима не помиње. Није рекао: „какав се није догодио“, него: какав се не помиње. Да неко има жену од свога. Није рекао: „маћеху“, него: жену оца свога како би, поменувши оца, учинио овај ударац још снажнијим. Осим тога, стидећи се да помене прељубу, употребио је пристојнији израз: има.

2. И ви сте надувени…

Запази мудрост апостола: он се ни на једном месту не обраћа блуднику, као човеку безбожном и недостојном да га помиње, него говори с другима, као да је реч о општем преступу.

Уместо да плачете, да би се избацио између вас онај, који је учинио то дело.

Требало би, каже, да плачете, јер се та срамота раширила на целу Цркву. Требало би да се молите са сузама, као у случају болести и заразе, да би се избацио између вас тј. да се одсече од вас као заједничко зло. Ни овде није поменуо блудника, него је рекао: онај, који је учинио то дело.

3. Јер ја, одсутан телом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је тако учинио.

Запази његово негодовање. Не допушта да чекају његов долазак да би одлучили блудника, него хита да заустави зло и заразу пре него што се они рашире на васцело тело Цркве. Духом присутан рекао је због тога, да би их приморао да изнесу пресуду и, истовремено, да их престраши тиме, што зна како ће они тамо судити и да ће му дух, тј. дар прозорљивости, открити све што они учине. Речима: већ сам осудио, као да сам тамо не допушта им да предузму било шта друго. Ја сам, каже, изрекао пресуду и другачије не може да буде.

Не знате ли да мало квасца све тесто укисели!

Ја се бринем и за вас, каже, а не само за њега. Ако се на зло не обрати пажња, оно може да зарази и остале чланове Цркве. Квасац је сам по себи мали, али укисели читаво тесто и претвара га у самога себе. Тако ће и грех овога човека повући за собом и многе друге.<<

Толико о „лупању у сва звона“.

Епископа Атанасија, кажете, поштујете. И наводите због чега: „На основу личних контаката, сарадње (заједно само радили на Богословском факултету, заједно се бавили стручним усавршавањем вероучитеља, сарађивала сам са њим у публикацијама у којима је био уредник) и изнад свега на основу духовног општења. По мом мишљењу, реч је о једном од најчеститијих наших духовника...“ Поштујете га и зато што су „бројни верници са сузама умиљења и покајања слушали његове проповеди“.

А позната су Вам и бројна дела и врлине владике Филарета: „Да, сећамо се како је у Манастиру Светог архангела Гаврила у Земуну још осамдесетих година, док је страдално Косово било табу-тема, он прикупљао помоћ за угрожени народ и српске светиње, сећамо се и његове храбрости и одважности у одношењу помоћи за Србе у Босни током крвавих дукоба деведесетих.“

Но, сва та добра дела владике Филарета не вреде ништа, јер се „фотографисао са калашњиковом, што не приличи православном епископу“. Узгред буди речено, та фотографија владике Филарета настала је у време док је  био јеромонах, а не епископ. Али, то је мање важно. Оно што је далеко важније је то што Ваша скала вредности није православна. Она није Христова.

Од свега што сте навели зашто поштујете епископа Атанасија, једино што би можда могло имати православну тежину јесу проповеди. Но, иако Ви тврдите да су верници лили „сузе умиљења и покајања слушајући његове проповеди“, светоотачки списи нас упозоравају да у духовним стварима будемо обазриви, јер се по наговору ђавола лако упада у духовну самообману, тј. прелест, тако да само Бог зна да ли су сузе које помињете биле покајничке или прелесничке.

У случају владике Филарета дилеме нема. Његова дела која сте побројали су дела милосрђа, а милосрђе је врлина која отвара рајска врата. Христос каже: „Блажени су милостиви јер ће бити помиловани“ (Мт. 5,7). И још каже: „Кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Верујемо да Вам је познато Житије Блажене Теодоре и усход њене душе ка небу кроз ваздушна митарства злих духова. У опису тог усхода се, између осталог, каже да душе грешника који су били „Милостиви и милосрдни, и чине добра ништима и убогима и невољнима, ти лако добијају од Бога опроштај грехова својих и пролазе митарства без муке, ради милостиње своје, јер Свето Писмо каже: 'Милостиња избавља од смрти, и очишћава сваки грех: они који чине милостињу и правду, испуниће се живота' (Товит. 12,9).  Али, на жалост, видимо да на Вашим теразијама једна фотографија владике Филарета претеже сва његова добра дела. Џаба што је он утирао сузе са лица невољника и хранио гладне и појио жедне... Чудна су Ваша мерила. На Вашим теразијама грехове не претежу добра дела, већ стручна усавршавања, сарадња на публикацијама и то како је ко завршио Богословски факултет.

А што се тиче односа блаженопочившег патријарха Павла према Атанасију Ракити, пошто већ то упорно потежете, ево како ту стоје ствари:

Недолично понашање Атанасија Раките, асистента на катедри за патрологију код епископа Атанасија (Јевтића), родоначелника циркузантског покрета у СПЦ, почели су и слабовидни и остарели професори факултета не само да примећују, него је исто почело да им боде очи. Сада, већ афера са толиким димензијама (погађате ко је други актер?), а које се нису могле сакрити, долази до спознаје и самом патријарху Павлу који моментално повлачи Атанасија (Ракиту) из црквене просвете и шаље га на епитимију у манастир Раковицу.

Година 1999, у народу изузетно позната због злочиначке НАТО агресије, у црквеним круговима остаје упамћена по јачању и ширењу моћи, тада неприкосновеног митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића). То је био човек, кога тада многи нису волели, али кога су се сви бојали. Његова снага и ауторитет били су неприкосновени. Знајући и осећајући то, митрополит Амфилохије од те године, почиње са регрутацијом себи оданог кадра који ће му у каснијим годинама покушати да омогући замену и наследство остарелог у народу омиљеног патријарха Павла. Тако митрополит Амфилохије, видевши у бившем америчком ђаку, већ увелико познатог по волењу порочких ствари, -  веома погодну и одану личност која ће стати и бити на његовој страни и њему оданим епископима - тзв. јужњачка струја у Цркви. Те 1999. године, митрополит Амфилохије успео је и епископа Григорија (Дурића) да прогура за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Епископ Григорије у народу је познатији као бискуп Гргур" пошто је са олтара дубровачке цркве себе тако назвао када је предводио екуменистичку Молитву за јединство кршћана.

О јачини греха Атанасија Раките довољно и јасно говори чињеница да је пуних 14. година био викарни епископ хвостански. О његовом увођењу у трон за живота патријарха Павла није могло бити ни говора. Титулу викарног епископа има све до маја 2013. године, када је на заседању Светог архијерејског сабора СПЦ изабран за Епископа бихаћко-петровачког. Из Београда одлази у Босански Петровац. Ту остаје три године, и опет на мајском заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 2017. године, бива изабран за епископа милешевског. Тренутно је још епископ милешевски. Ових дана очекује се заседање Синодриона, те ће се тачно знати статус истога.

Иначе, по информацијама које смо добили од нашег верног и оданог извора из епархијског двора у Пријепољу, сазнајемо да Синодска комисија неће бити формирана нити ће долазити да испита случај. Епископима (и Атанасију и Филарету) је наређено да се писмено изјасне и да извештај доставе у Београд.  Тек кад ови извештаји пристигну у Београд и када се сакупе доказе о финансијским малверзацијама из милешевске епархије, а пошто су докази из Босанског Петровца стигли у Београд, приступиће се решавању овог великог проблема који је потресао Српску Цркву.

Ваше писање о Војиславу Шешељу не заслужује било какав коментар, јер Ваше речи одишу мржњом, која Вам је, поред пристрасности, одузела способност здравог расуђивања.

У једноме се, међутим, можемо сложити са Вама: треба оставити епископу Атанасију да се суочи са сопственим слабостима, али у самоћи и тишини неког манастира, далеко од могућности да својим поступцима саблажњава и оно мало верника што је остало и даје повода „лицимерима на окупу жудним каменовања Мајке Цркве“.

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 27 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 56 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.