header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Одговор Михаилу и једна песма о свињи реформатору Штампај Е-пошта
субота, 28 јул 2018

 Поштовани Михаило,

С обзиром да је Ваше писмо крајње начелне природе (овде:), и да се у њему садрже питања која многима падају на памет, Уредништво сајта Вам одговара једним начелним текстом, који се односи на све случајеве овога типа. Надамо се да ће нас читаоци разумети.

         Од почетка свог рада, „Борба за веру“ има само један циљ – да се сачува правоверје у СПЦ. Много пута смо истакли да немамо намеру да се бавимо ничијим личним животом, нити да улазимо у грехе клира, ма какви они били. Међутим, с обзиром на дрскост новотараца и екумениста у СПЦ, који су, упркос чињеницама и истини, решили да руше Свето Предање и у Цркву уносе разорни модернизам, истакли смо да се морамо освртати и на њихов морални лик кад год крену да разарају оно што им не припада. Уместо да се држе начела „седи ди си ни за ди си ниси“, они, иако су им животи супротни етици јеванђељског подвига, руше и разарају оно што не разумеју јер не живе тако да би разумели, сасвим у складу са песмом Милорада Митровића, „Свиња реформатор“:   

Била поноћ нема, глува,

Вртар спава, врт не чува,

И сред врта цветна, чедна,

Увуче се свиња једна,

Свуд по врту гледа, мери,

Па започе да се цери:

„Баш су људи ума мала,

Узалуд им само хвала;

Ове травке шта им вреде,

Шта ту има да се једе?

Гле, свуд руже, лале стоје,

И шебоји разне боје,

А баш нигде тиква нека,

Ил’ коричак од дулека…

Па бар да је цвет до цветка

Да је реда и поретка;

Већ ту леја, тамо бокор,

Права збрка, јад и покор.

Стан’те људи, ташта главо,

Да видите умље право,

Да сазнате шта ја вредим

Кад прионем врт да средим“.

 

Била поноћ нема, глува,

Вртар спава, врт не чува,

И на пос’о свиња преже:

Кида лишће, чупа вреже,

По лејама рови, рије,

Ломи притке и саксије,

Поразбаца цвеће свуда,

И направи триста чуда.

А кад сину сунце врело

Јадно цвеће паде свело.

 Такви реформатори су се појавили у СПЦ – живели су животом који не приличи хришћанину, а хтели су и хоће све да мењају. Довољно је сетити само бискупа Гргура, издајника Свете Херцеговине, слуге бискупа и фратара, који је „докторирао“ (рад му писао новотарац Перишић) на јересима Јована Зизиуласа, а ојадио, чак и материјално, своју епархију, живео као бонвиван, и свима делио лекције о моралу. Е, па, неће више да може! Зато је наш сајт редовно објављивао текстове о његовим непочинствима.       

Што се тиче епископа које помињете, попут Василија Качавенде, став нам је увек био јасан (али Ви сте то вероватно превидели): они епископи који су оптужени за тешке моралне преступе нису смели да буду пензионисани, него изведени на црквени суд – ако им се докаже кривица, свргавају се и шаљу на покајничко исправљање до краја живота, ако се кривица не докаже, одговарају они који су их тужили, а они остају на својим катедрама. Да нико не би рекао да смо пристрасни и накнадно паметни, ево шта смо писали у марту 2013. године поводом случаја владике зворничко-тузланског Василија Качавенде:

Смрт и огрешења, - то двоје (ништа треће) само могу уклонити епископа од епархијске службе. Огрешења, која га чине недостојним службе, увек су предмет суђења. Све до изрицања коначне пресуде, епископ је дужан да остане у свом седишту. Зато се постављање новог епископа сме вршити само у два случаја. Када ранији епископ умре, или када буде извргнут. Односно, када епископија постане удова (овде:).

Али, Синод СПЦ и његови моћници нису имали намеру да примене исправан црквено – канонски поступак, него су хтели да мешетаре и покривају евентуалне преступе себе и својих пулена, па су неподобне епископе пензионисали, а у јавности је остала сумња и смутња. До дана данашњег, вуче се судски процес везан за случај епархије рашко – призренске од пре осам година, и никаквих доказа о проневери новца на суду нема, а огромна је штета начињена, и траје са несагледивим последицама.

Владике Констатнина и Георгија, уклонише исто због наводних моралних сумњи и опет приче о новцу, а сви знају да су били правоверни и противници литургијске реформе.

Тако је уклоњен и владика Филарет, који је био против реформи и спречавао да митрополит Амфилохије пресече епархију милешевску на црногорски и србијански део, и да црногорски део одвоји од Србије.

Владика нишки Јован је приморан да се повуче, а о њему су ширили гласине да је душевно болестан само зато што није хтео да шурује с папистима, и одбио да прими кардинала Сколу кад је прављен екуменистички хепенинг у Нишу 2013.      

А свега тога не би било да је правилно спроведен црквено – канонски поступак. Онда не бисмо имали „случај Качавенда“, за који се и данас не зна да ли је последица његовог неморала или његове подршке стварању Републике Српске.

 Имали смо и случај и са владиком Пахомијем, оптуженим за страшне преступе, кога је његов духовни „тајко“, владика бачки Иринеј, покривао док случај на суду није „застарео“. Пахомије, оптужен и за горе ствари него Качавенда, оста заштићен и спокојан зато што је имао „јака леђа“. А да су канони примењени? Ко је крив, свргава се, ко није крив – остаје на месту епископа. ТО ЈЕ ЗАКОН!          

У случају владике Атанасија Раките, нас се не тиче његов лични живот, за који ће свако од нас дати одговор Богу. Реч је опет о канонима. Он је ЈАВНО ОПТУЖЕН да није живео у складу са правилима живота епископа, и оптужбу је изнео припадник СПЦ, Војислав Шешељ. Нас се не дотиче Шешељев политички рад, него сама та чињеница – тај политичар је јавно оптужио једног епископа. Претходно је овај епископ злостављао неканонски уклоњеног владику Филарета, после чега се Шешељева оптужница појавила. Решење је само једно: црквени суд на коме ће се појавити и епископ Атанасије и Војислав Шешељ, и суд који ће пресудити у складу са канонима. Или ће епископ Атанасије бити оправдан, и Црква Божја одбрањена од саблазни, или ће он сносити канонске последице свог кршења монашких завета. Или ће се доказати да је Шешељ у праву, или ће сам Шешељ, због лажне оптужбе, бити подвргнут одлучењу од Цркве. И ту нема трећег, оног за шта се Синод увек опредељивао – муљања и заташкавања после кога се не зна да ли је неко крив или није.

Тако је и са бискупом Гргуром – уместо да се провери његов живот и пословање епархије коју је упропастио, дотичном се даје нова епархија да је упропасти. Али, код екуменаца и новотараца све може – ако си свемоћан као епископ бачки, који је за епископа изабрао Андреја Ћилерџића пошто је дотични отишао из Србије и једно време, из разлога свима познатих, живео без мантије. А онда тај исти Ћилерџић Србе у Аустрији и другде предаје на управу Цариградској патријаршији.    

Драги читаоци, понављамо: ми немамо ништа лично ни против кога у СПЦ, нити нас се тичу нечији лични греси. Тако је и у случају владике Атанасија Раките. Једино питање које постављамо је питање канона и канонског поретка, питање јавне саблазни и хаоса који нас разара изнутра. А свако од тих питања да се решити само доследном применом канона. Нисмо ми криви због преступа о којима се говори у јавности. Ми се бавимо само одбраном поретка у СПЦ, без кога неће бити ни препорода овог народа, а ни одбране Косова и Метохије, која је, на првом месту, питање покајања и обнове вере и морала.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 30 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.