header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Донко Ракочевић: Жарко Лаушевић – највећи Антихрист међу Србима!
Донко Ракочевић: Жарко Лаушевић – највећи Антихрист међу Србима! Штампај Е-пошта
субота, 28 јул 2018
         „Често виђам статусе на Фејсбук и Твитер профилима у којима се цитира глумац, писац, мистик, трагичар, умјетник, интелектуалац Жарко Лаушевић. Истог тренутка у стомаку осјетим мучнину и боли ме питање – како се то од убице постаје најцитиранији мислилац друштвених мрежа. Да ли ико данас чита Црњанског, Ћопића, Капора, Андрића? Да ли ико чита Ћосића, кога Срби неправедно одбацују за много опростивије грехове од Жаркових? Како се то тако олако постаје мудар? Величина човјека мјери се успјехом побједе над сопственом сујетом, а ту је Жарко Лаушевић пао на испиту…“

Потписао бих ове ријечи колегинице Бисерке Јакољевић, а цио њен осврт можете прочитати преко линка на крају овог текста. Мада донекле разумијем незнавену руљу на Фејсбуку, али не разумијем моје бивше уреднике из Вечерњих Новости који су ставили наслов „Жаркова књига је Божји дар“. Написати то за књигу у којој се, на највулгарнији начин исмијава Исус Христос, може само неко ко или није прочитао ту књигу или за свог бога има Сатану лично. А прочитали су књигу, јер су је саме Новости издале.

На страницама “Вечерњих Новости” изређала су се бројна глумачка и књижевна српска имена, да проговоре не само о књизи, него и о “свијетлом лику и глумачком дјелу” Жарка Лаушевића, правећи од њега суперстара, хероја и мученика, кога је “зло вријеме учинило убицом, али и писцем”. Испада да су за убиство 31. јула 1993. године у кафићу “Aplle“ у Погорици, криве “несрећне београдске деведесете”, односно Слободан Милошевић и Војислав Шешељ, тачније њихова политика.

СМИШЉЕНО БОГОХУЉЕЊЕ

Ево једног цитата из књиге, ако нијесте читали, па процијените сами:

“Зар те муке Исус стварно није могао избећи, него је, онако (мазохистички), дозволио да се Римљани сеире над њим, изазивајући сажаљење и згражавање које је, опет, тако годило његовом самољубљу? Па, будимо разумни (Колаковски би се сложио са мном) могао је да се спасе, јер је био чудотворац, а није то урадио из пропагандних разлога. Или је самољубље било у питању? Или егзибиЦионизам?

Намерно је постио пред тај перформанс и намерно остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима. Колико је дана одбијао храну пред премијеру? Намерно је то урадио и толико мршав био…

Па шта, ако богохулим? Није ми први пут…”

НЕМА ПОМИЛОВАЊА БЕЗ ПОКАЈАЊА

Први и најјачи утисак после читања књиге је да се Жарко Лаушевић није покајао за злочин који је починио, већ пилатовски пере своје крваве руке. Сматра да би покајање у његовом случају значило да се каје што воли свог брата, коме је наводно, те кобне ноћи, спасио живот. И уопште, не воли да се каје за било шта из свог живота, што ћете видјети из наредног цитата, јер његова сујета не може да дозволи признање да је у било чему гријешио:

“Кајем се што сам претходно набавио пиштољ марке ЦЗ 99, уместо да сам свој безразложан страх спутавао бенсединима, или неизлажењем из стана, цртајући, на пример, Слоба и Шешеља, како се три пута из залета љубе у уста, без страха од инфекције.

Кајем се што сам те ноћи осетио баналан и потпуно безразложан страх кад су кренули да нас бију. Кајем се што нисам Кинг Конг, или макар Брус Ли. Кајем се што се нисам потпуно препустио њиховој намери и што им нисам помогао кад су кренули да преваспитавају мог брата. Кајем се што волим свога брата.”

БЕЗБОЖНИЧКА ПОБРКОТИНА

Шта на крају, после свега, рећи сем да је Жарко Лаушевић једна комунистичко-безбожничка побркотина којој “несрећне београдске деведесете” не могу бити никаква олакшавајућа околност. То би евентуално могле бити године његовог одрастања на Цетињу, гдје је владало безбожништво најгоре врсте (започето после Другог свјетског рата “сахраном Бога”,  у организацији генерала у црвеним чизмама Сава Јоксимовића), а касније и култ уличних јунака (“Шта је та галама?”, била је реченица са којом је започео расправу са младићима које ће који минут касније убити).

Сама чињеница да Подгорицу и дан-данас зове Титоградом, говори да је он непоправљиви производ тог времена (само што није запјевао омиљену пјесму црногорских партизана “Носим капу са три рога и ратујем против Бога”), те да се вјероватно никада неће освијестити и покајати, исто као и многа друга дјеца комунизма, попут Јова Капичића, који је за непознатог младића, који га је физички напао, изјавио: “Да сам имао пиштољ, убио бих га као зеца!”. Шта би онда требало да кажу породице свих оних које је злогласни Јово Капа побио на Голом отоку, или породице Вучинић и Пејовић које је унесрећио Жарко Лаушевић?

Патријарх Павле нам је стално говорио да на зло – злом не одговарамо. Његов завјет је: „Држите се скута своје Мајке Цркве и никад се не  удаљавајте од ње. Јер, коме она није мати, томе ни Бог није Отац; таквоме спаса ни мира нема, нити може бити!“

Дакле, узалуд помиловање, потребно је покајање! Не само Жарку Лаушевићу, него свима којима је комунизам накачио вирус безбожништва. Кроз тајну покајања ће се присајединити са Богом и ослободити себе онога што им смета за стицање унутрашњег мира и духовно напредовање. То је једина жртва коју Бог од њих тражи.

 

Извор: "Седмица.ме"

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.