header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архиепископ Аверкије Џорнданвилски: Жалосна судбина савремене омладине
Архиепископ Аверкије Џорнданвилски: Жалосна судбина савремене омладине Штампај Е-пошта
понедељак, 30 јул 2018
      И приступивши (Исус) рече:

Момче, теби говорим, устани! И седе мртвац и стаде говорити.

(Лк. 7, 14 – 15)

          Овим речима јеванђељско читање [зачало] Недеље двадесете по Духовима приповеда нам овеликом чуду које је учинио Господ наш Исус Христос васкрсавши умрлог сина несрећне наинске удовице. Размишљајући о овом јеванђељском зачалу, Свети Василије Велики поставио је себи питање: „Шта је тако рано довело овог младића до смрти?“ А Свети Амвросије Милански указује да постоје четири „ковчегоносца“ који носе тела младих људи кa гробу. По његовим речима то су: 1) претеривање у храни и пићy, 2) распуштеност, 3) непослушност родитељима и 4) необуздана гневљивост.

Како је ово истинито, нарочито у погледу нашег доба које преживљавамо, у коме ове греховне склоности не само да се не сузбијају код младих људи него кao да се намерно негују, подстичу и развијају. Има много разлога за претпоставку да се то чини баш смишљено, чак и по посебном, специјално састављеном програму. Сада кao да је неко поставио себи задатак да на све начине развраћа млад нараштај. Јер ни 3а кora данас није тај- на да савремене школе са својим учитељима не само да не васпитавају децу него их сасвим несумњиво и систематски развраћају, што почиње већ многе да збуњује и узнемирава. Као потврду овога довољно је споменути такозвано „сексуално васпитање“ Коме је то потребно осим онима који управо постављају себи задатак да већ од најранијег детињства и младости трују свест деце отровом нецеломудрености и распуштености? Па и уопште, све усмерење савременог васпитања, као и пример старијег нараштаја и сва средина која окружује дете, сада само доприноси развоју у деци горепоменутих погубних страсти, смртоносне заразе која им, духовно умртвљујући њихове душе, често припрема и превремену телесну смрт. И ми се сада, буквално на сваком кораку, суочавамо са живим примерима такве духовне и, истовремено, телесне смрти, доста често чак и међу нашим мање или више блиским познаницима, а о таквим многобројним жалосним случајевима нарочито много читамо у периодичној штампи, при чему само читање о томе нехотице изазива ужас и одвратност. И, наравно, морамо за то да окривљујемо у првом реду савремени нерелигиозни, безбожни систем васпитања, кojи очиrледно води кa развоју свих тих поryбних страсти у деци: и неумерености у храни и пићу, чему се у последње време прикључила још и страшна епидемија наркоманије, и распуштености, која кao да већ достиже крајње границе, и непослушности родитељима, и необузданој злобној гневљивости кoja ce не либи чак ни убистава.

Али шта да раде сами наши родитељи да би спасли своју децу од духовне и превремене телесне смрти?

Авај, мало кo од савремених родитеља стварно брине о доличном хришћанском васпитању своје деце. Или га једноставно занемарују, сматрајући да је далеко лакше просто „пливати низ воду“; или се сами толико заносе савременим помодним правцима и идејама да препуштају деци да се у свему поводе за примерима савременог поквареног века, да се она не би ничим издвајала међу свом осталом омладином. И не мисле чак ни о томе да њих саме, можда као казна за њихову лакомисленост, oчeкyje плач и ридање и нарицање много?

Заиста, зар бесмислена и небрижљива исхрана, нездрави слаткиши и напици, задовољавање свих хирова детета у храни и пићу, зар све то не развија у будућем младићу или девојци пробирљивост и неуздржљивост?

А настојање многих родитеља да од најранијег детињства навикавају децу више на световне забаве и весеља него на храм Божији, непрестано посећивање биоскопа, позоришта, циркуса, балова и седељки, дотеривање и облачење млађих малолетника по последњој моди, бестидне шале и испразни, често непристојни разговори — зар све то већ од раног детињства не привлачи дете гресима против целомудрености, да би га постепено, кад достигне зрео узраст, бацило у сам понор моралне прљавштине и распуштености? Нарочито често неке неразумне мајке, руковођене нездравим женским инстиктом, морално кваре своје још сасвим целомудрене кћери терајући их да се поводе за савременом, већ претерано непристојном модом, да се одевају (да не кажемо: свлаче!) и понашају нескромно у друштву, угађајући савременим поквареним укусима и начину мишљења.

А непослушност родитељима и непоштовање старијих? То је већ постала права болест доба. Али већина родитеља или старијих не сме не само да кажњава него чак ни да укори малолетну децу и младе људе јер им прети опасност да доживе дрско обраћање, вређање, па чак и физички насртај, све до убистава. О многим оваквим случајевима читамо у штампи.

А необуздана гневљивост, раздражљивост и самовоља? То је просто постао о5ичај, некаква мода, али многи родитељи чак и не налазе за потребно да одлучно и у корену сузбију то зло. Овде, у САД, деца незадовољна поступањем родитеља према њима имају чак и чудовишно право да их пријављују полицији; и тада не кажњавају више самовољну и распуштену децу него њихове родитеље, подвргавајући их кривичној одговорности за „лоше поступање“ са децом, а фактички само због тога што су хтели да избаве децу од духовне пропасти, а можда и превремене телесне смрти, настојећи да сузбију њихове порочне навике и преступничко понашање и стремљења.

Неки неразумни родитељи некако не желе да схвате да небројени уступци и повлађивање свим прохтевима и хировима детета, из лажне љубави према њему, праве од детета несносно и несрећно биће које је оптерећyje и себе и друге, а каткад васпитавају у њему будућer преступника који се ради достизања својих личних саможивих циљева не либи ни најстрашнијег злодела.

Тешко је и жалосно rледати нашу pycкy омладину у иностранству, која, уз мале срећне изузетке, „плива низ воду“ савременог живота и тиме припрема себи горку судбину.

Али нарочито је тешко и болно видети родитеље, васпитаче и руководитеље омладине који у томе не налазе ништа лоше већ сматрају да су такво настројење и понашање сасвим природни, те чак ни не налазе за потребно да их сузбијају и исправљају, прибегавајући и строгим мерама кад је то неопходно.

Ипак, да би разумно васпитавали своју децу, родитељи су пре свега дужни да и сами дају деци пример послушности заповестима Божијим и светој Христовој Цркви. Свима је познато колико је велика дечија склоност кa подражавању и да зато она све лaкo усвајају и заражавају се свим оним лошим што виде код одраслих, а пре свега код својих родитеља и васпитача. О, како родитељи и васпитачи треба да буду будни према себи самима да личним примером не би саблазнили своју децу и упропастили их. Они свагда треба да се старају о томе да буду велики ауторитет за децу, а aкo она, обично свагда осетљива, пријемчива и проницљива, примете код својих родитеља и васпитача неслагање речи и дела — нема ништа горе од тога. Aкo cy њихова деца неваспитана, груба и непослушна, нека тада родитељи окривљују сами себе.

А какав је једино исправан пут васпитања и како спасти децу од превремене смрти, душевне и телесне?

Овај пут—један, вечан и непроменљив—јесте пут јеванђељског васпитања, пут најприснијег приближавања деце Христy и његовој светој Цркви, кao што је Он сам рекао: Пустите децу, и не браните им дa долазе к мени (Мт 19, 14).

Не треба се бојати разумног црквеног васпитања. То уопште не значи да од њих правимо монахе, чега се многи у наше доба некако сујеверно боје. То само значи – одгојити душевно и телесно сасвим здраву децу, сачувати их од многих поryбних грешака у животу, избавити их од горке судбине која иx y противном случају неизбежно очекује и обезбедити им дуг, спокојан и истински срећан живот.

Али такво васпитање треба започињати од најранијег детињства, доносећи и доводећи децу у храм Божији и често их причешћујући светим Христовим тајнама, јер тада њихове душе још нису покварене у додиру,са злом овога света.

Тада ћe њихова срца дотаћи благодат Божија; која свагда обитава у чистим срцима, и она ћe их затим руководити током целог живота.

Такво разумно хришћанско васпитање било је у стара времена код нас у Светој Русији док нам није дошао разоран дух морално трулог Запада, који je све код нас отровао и оскврнавио својим смрадним дахом. А искуство последњих година веома убедљиво је показало да на безбожју и аморалности није мoryћe утемељити не само лични, породични и друштвени него ни државни живот.

Без Бога ништа не може бити постојано — све је то кyћa сазидана на песку. Све што није сазидано на једино чврстом, поузданом и сиryрном темељу — на тврдом камену који је Христос Господ, раније или касније ћe пасти. Тако је и са васпитањем наше омладине. Амин.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 30 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 155 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.