header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Др Ксенија Кончаревић: На вододелници култура и цивилизација: ставови Руске Православне Цркве
Др Ксенија Кончаревић: На вододелници култура и цивилизација: ставови Руске Православне Цркве Штампај Е-пошта
уторак, 31 јул 2018
             „Пас свакоји своје бреме носи“ – ове речи Ловћенског Тајновидца односе се на свакога од нас земнородних, а посебно на хришћане који у данашњем посуновраћеном  свету сведоче изворне хришћанске вредности. На овом сајту објављена је одлука поверенице за заштиту равноправности од 19. јуна т. г. којом се сарадник  сајта др Владимир Димитријевић обавезује на јавно извињавање припадницима ЛГБТ популације због ставова које је износио у својим чланцима, залажући се за очување традиционалног концепта православне породице у нашем друштву.
               Наравно, у земљи која је одавно постала протекторат западних сила и у којој влада конфузија вредности, оваква одлука може да остане релативно непримећена у широј, посебно световној јавности (на сајту „Борба за веру“ нису изостала аргументована реаговања истакнутих српских интелектуалаца у одбрану Димитријевићевих ставова, који заправо представљају ставове аплолутне већине српског живља). У разматрању ове проблематике релевантним нам се чине гледишта Руске Православне Цркве, најмногољудније у породици помесних православних Цркава, која делује у држави слободној од западних диктата, држави која је, 1030 година после крштења Русије, најистакнутији чувар аутентичних хришћнских вредности у свету. Чујмо, дакле, глас Свете Русије и не бојмо се, јер ће се Господ борити за нас, молитвама светог равноапостолног кнеза Владимира и књегиње Олге и светих Срба, од славних Немањића до новомученика и исповедника вере православне што у земљи српској просијаше.

 

ТРАДИЦИОНАЛНЕ И ЛИБЕРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

   Рсука Православна Црква још је на размеђу 20. и 21. века истакла фундаментални проблем везан за однос традиционалних и либералних вредности. Њен првојерарх је то учинио у два чланка која су се појавила у штампи крајем 20. столећа. Ови чланци имају кључни значај за поимање његове фундаменталне идејне оријентације која одређује основни вектор његове богословске, философске и политиколошке мисли.

   Први чланак, „Препознавање времена: либерализам, традиционализам и моралне вредности европских интеграција“, који се појавио у „Независимој газети“ 25. маја 1999. године и који је прештампан у часопису „Црква и време“, изазвао је оштре полемике у јавности.  Наслов чланка представља реминисценцију на речи свештеномученика Игњатија Богоносца: „Времена препознавај. Очекуј Онога  изнад времена - Ванвременога“[1]. У преамбули чланка аутор поставља питање: „Какве проблеме пред нас поставља столеће које је на измаку? У чему је изазов наше епохе?“ )

   По мишљењу Патријарха Кирила, фундаментални изазов нове епохе састоји се у „неопходности да човечанство изгради такав цивилизацијски модел свога постојања у 21. веку који би претпостављао потпуну хармонизацију драматично супротстављених императива неолиберализма и традиционализма. Пред Западом и Истоком налази се изузетно тежак, али никако не безнадежан задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери очувања права личности и мањина, са једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединих народа, с друге“.

   Према Патријарховим речима, „за многе недовољно видљива, али због тога не мање реална позадина војно-политичких, културно-религијских, националних и других конфронтација чији смо сведоци данас, у посткомунистичкој епоси, састоји се... у противљењу конзервативног начела и традиционалног поимања света исфорсираном, да не кажемо насилном, имплементирању неолибералних вредности. У томе се састоји унутарњи сиже идејне драме нашег доба“.

   Исход трагичних догађаја 20. века – двају светских ратова и конфронтације  између социјалистичког и капиталистичког система, која се завршила колапсом овог потоњег - постао је стварање једног цивилизацијског стандарда који се прихвата као универзални, као норма која нема алтернативу. Њега Патријарх Кирил дефинише као „либерални“, за разлику од „традиционалног“.

   Генеза либералног цивилизацијског и идејног стандарда везује се за епоху Просветитељства: „Познато је да у 18. веку, пред крај епохе Просветитељства, у Европи настаје, а у следећем веку значајно се интензивира и афирмише либерална доктрина. Идеја потпуног ослобођења индивидуе од ограничења социјалног, политичког, националног, верског, јуридичког и других типова неретко је надахњивала револуционарне покрете који су се борили против тадашњег државног уређења у земљама Западне Европе и у Русији. Поборници оваквог усмерења као фундаменталне проблеме епохе постулирали су неслободу индивидуе, која је спутана структурама, институцијама државе, социјалним уређењем, доминантним моралом, предрасудама и разним условностима. Према томе, личност је требало ослободити од робовања  спољашњим силама, јер човек „по дефиницији“ јесте апсолутна и коначна вредност, а његова добробит јесте критеријум правичности друштвеног уређења“.

   Либерални поглед на свет у центар универзума поставља човека „као меру свих ствари“. Међутим, према хришћанској верској доктрини, човек после греховног пада не може служити као морални еталон, будући да његове греховне наклоности изискују  непрестано кориговање. „Та представа о изопаченој човековој природи данас више уопште није присутна у савременом западном мишљењу. У њој тријумфује комплекс идеја паганског порекла – идеја које су почеле да се афирмишу у култури Западне Европе у епоси ренесансе. Наиме, управо је ауторитет ренесансе апсолутизовао  концепцију антропоцентричности универзума, док се у средиште бића и социјума  поставља индивидуа. На тај начин, напоредо са повратком античкој култури, у епоси ренесансе дошло је до духовне инволуције европске друштвене мисли, која је узмицала од хришћанских вредности ка регресивној, паганској етици и паганском погледу на свет“.

   Услед историјских околности, формирање либералног стандарда, по коме се обликује савремена западна цивилизација, дешавало се без учешћа представника православне духовне традиције. У складу са тим стандардом изграђује се систем међународних односа. Међутим, није то извор забринутости Руске Цркве: „Суштину проблема не сагледавамо у томе што се либерални стандард, који је формулисан на нивоу међународних организација, данас поставља у основу међународне политике, него у томе што се тај стандард прокламује као обавезан за организовање унутрашњег живота земаља и народа, укључујући и оне државе чија културна, духовна и верска традиција у обликовању тога стандарда практично није репрезентована“.

   По мишљењу Патријарха Кирила, либерални стандард не може се позиционирати као универзална норма, пошто он не узима у обзир самобитни карактер оних цивилизација које нису учествовале у његовом обликовању. „На улогу општепризнатог и истински универзалног стандарда не може претендовати стандард који је најлибералнији у погледу људских права и слобода, него само онај који, уз услов постулирања инвентара неких општеобавезних начела, органски и непротивречно претпоставља комплементарност са национално-културним и верским вредносним  оријентацијама земаља које су га прихватиле“.

   Патријарх своје мисли о супротстављању традиционалног и либералног стандарда развија у наредном фундаменталном чланку који носи наслов „Норма вере као норма живљења“. При раду на том чланку Патријарх је имао у виду веома бурну реакцију коју је изазвала појава првог чланка. Према његовим речима, само постављање овог проблема „не изазива само искрену заинтересованост, него и не мање искрени гнев. Гневе се они који због одређених идеолошких разлога одбацују саму идеју постављања оваквог проблема, бојећи се могуће корекције или чак ревалоризације либералних идеја у будућности - оних идеја на којима се данас заснива покушај да се лик људског друштва формира у „топионици“ цивилизација и култура. При томе се гневе и ревнитељи верског и културног фундаментализма, који су одавно за себе решили све проблеме и који су дубоко убеђени да је једини начин спасења потпуно затварање врата свога дома“.

   Проблем односа између традиционалних и либералних вредности, по Патријарховом мишљењу, мора се разматрати „не само у равни разматрања међудржавних односа и формирања правичног светског поретка..., него и на нивоу разматрања проблема личности и савременог друштва у целини“.

   За православног хришћанина 21. века најважнији и прворазредни задатак јесте „усвајање на вери утемељеног начина живота, односно онаквог начина живота који претпоставља ослонац на духовну мотивацију“. Међутим, савремено друштво „на све могуће начине навикава човека да мисли да је религиозна вера искључиво унутрашња, скривена и скоро интимна ствар људске личности. Овакве тврдње чују се са свих страна. Духовна мотивација људског избора у либералном секуларном друштву разматра се као  оправдана и допустива искључиво у случају када детерминише лични или, у најбољем случају, породични живот грађана. Што се пак тиче других аспеката људске егзистенције, овде места за духовну мотивацију нема и не може га бити“.

   Заиста, наставља Патријарх Кирил, лична етика представља срж хришћанског морала: „Оријентација на личност, усмеравање према духовном искуству конкретног појединца јесте главни вектор хришћанског послања, јер је оно упућено сваком човеку и има за циљ преображење његове душе. Међутим, ове спасоносне промене нашег унутрашњег света не остварују се у изолацији од спољашње средине или у некаквим посебним лабораторијским условима, него у реалном и живом контакту са људима који нас окружују, у првом реду у породици, у колективу, у друштву, напокон, у држави. Немогуће је остати хришћанин само у сопственом дому, у кругу породице или у самоћи своје келије, а престати то бити чим се нађемо за професорском катедром, или чим се нађемо испред телевизијске камере, или када гласамо у Парламенту, или чак када приступамо научном експерименту. Хришћанска мотивација мора бити присутна у свему што представља сферу животних интересовања верујућег човека. Наиме, верујући човек не може из духовно-моралног контекста свога живота механички издвојити професионална или научна интересовања, а да и не говоримо о политичкој, економској и друштвеној делатности, ангажману у средствима јавног информисања и тако даље. Духовна мотивација за верујућег човека има универзални и свеобухватни карактер. На тај начин, духовни начин живота представља начин постојања човека чији избор се мотивише и одређује његовим вероисповедним принципима“.

   Начин живота утемељен на вери, како наглашава Патријарх Кирил, одликује се својом укорењеношћу у Предању Цркве. Патријарх Предање одређује као „укупност доктринарних и етичких истина које су кроз сведочанство светих апостола прихваћене од Цркве, које Црква чува и развија у примени на околности њеног историјског постојања и на изазове које јој упућују различите епохе. Најкраће речено, Предање је жива благодатна река вере и живота у окриљу Цркве. Предање је нормативна појава, пошто оно није ништа друго до норма вере. То значи да се појам норме појављује као најважнија карактеристика вере, јер свако удаљавање од Предања ми поимамо пре свега као нарушавање норме вере, или, најкраће речено, као јерес“.

   Критеријуму православног начина живота адекватан је „онај начин егзистенције који се оцењује као укорењен у Предању Цркве. Наравно, не ради се толико о формалним пројавама привржености Предању, па чак не ни у његовом културно-историјском прихватању од стране појединца и друштва. Припадност Предању открива се пре свега на нивоу вредносног садржаја живота. Једино живљење у складу са Предањем као нормом вере може се оцењивати као истински православно“.

   Устројавање духовног начина живота јесте задатак који стоји пред сваким човеком који жели да буде православни хришћанин, не само на речима. То усвајање врши се посредством духовног искуства и заједничарењем у светим Тајнама Цркве. „Једино у том случају идење за нормом вере неће за човека постати незгодно бреме или, још горе, фарисејство које убија сам дух вере, него ће га попут благодатног покрова осењивати на целокупном његовом животном путу. Следовање тој норми - не ограничавајући, не спутавајући и не нарушавајући слободу човекову - истовремено ограђује човека од пропасти, слично као што мајчино окриље ограђује од пропасти живот у развоју“.

   Историјски посматрано, Русија је увек била земља где су, напоредо са православним, постојали и други начини живота, у складу са другим верским традицијама. „Иако се ти други начини живота заснивају на својим сопственим предањима, најчешће они не представљају опасност за вредности православног начина  живота... Изузеци су једино постојали у случајевима када су туђа вера и туђи стандарди живота били наметани нашем народу силом или посредством прозелитизма. Тада је народ устајао у одбрану своје вере и оног начина живота који је прихватао као норму, сматрајући да јој прети разарање. По правилу то је било повезано са страном агресијом. И зато је целокупна наша историја обележена борбом не само за очување националне и политичке независности, него и за очување отачког Предања, за очување норме вере и са њом повезаног начина живота. Међутим, у случају одсуства оваквих атака на верско-културни идентитет руског народа, његова коегзистенција са носиоцима других цивилизацијских стандарда показивала се као задивљујуће хармонична“.

   Модерно доба човека је поставило пред нову реалност: „Бурни развој комуникација и информационих технологија изузетно је изменио не само физиономију  овога света, него и структуру интерперсоналних, међунационалних, међудржавних односа. У савременом свету практично су срушене границе које су делиле националне културе. Данас се људи са раније незамисливом лакоћом селе по читавом свету, слободно бирајући место становања и рада у било ком крају света. То доводи до колосалних културно-етничких померања, чије последице још нисмо кадри да осмислимо у пуној мери. Епоха моноетничких и моноконфесионалних држава на наше очи одлази у прошлост. Муслиманско присуство на европском континенту постало је социо-културни чинилац који није могуће игнорисати. Свет је постао отворен, дифузан и интерактиван“.

   Главни проблем, по мишљењу Патријарха Кирила, састоји се у томе што данас „не постоје баријере које могу да заштите духовно здравље народа, њихову верску и историјску самобитност од експанзије туђих и рушилачких социо-културних чинилаца, од новог начина живота који се појавио изван и мимо било каквог предања и који се обликује под утицајем постиндустријске реалности. У основи тог начина живота налазе се либералне идеје, које су сјединиле пагански антропоцентризам унет у европску културу у епоси Ренесансе, протестантско богословље и јудејску философску мисао. Те идеје дефинитивно су формулисане на заласку епохе Просветитељства и уобличене у одређени комплекс либералних принципа. Француска револуција представљала је завршни акт те духовно-идејне револуције у чијој основи се налази негирање нормативног значења Традиције (Предања)“.

   Овде морамо начинити једну дигресију да бисмо објаснили да су управо философи из доба Просветитељства први у новијој историји бацили отворени изазов хришћанској антропологији. Просветитељи су у темељ свега ставили људски разум, који, како им се чинило, може довести свет до свеопштег материјалног и духовног процвата. Вера у тријумф здравог смисла, у позитивни садржај научно-техничког прогреса, у апсолутну вредност научних открића постала је крајеугаони камен философије Просветитељства. Управо у тој епоси отпочело је вештачко супротстављање науке и религије. Наука се почела поимати као покретачка снага прогреса, а религија, тачније хришћанство, као баријера на путу ка свеопштем просперитету. Најрадикалнији просветитељи у потпуности су одбацивали религију и настојали да раскрсте с њом. Они мање радикални сматрали су религију допустивом, али само у својству моралне узде неопходне за одржавање поретка у друштву. У тој епоси први пут су се „судариле две свеобухватне идеје – идеја Просветитељства и идеја хришћанства, при чему је идеја Просветитељства настојала да у потпуности апсорбује и укине идеју хришћанства“.

   Сукоб између просветитеља и Цркве био је не толико сукоб око Бога колико сукоб око човека – око његове природе и назначења, његове слободе и достојанства. Управо антрополошке претпоставке просветитељских теорија, дубоко погрешне с тачке гледишта хришћанства, довеле су до тога да ниједан од бројних покушаја да се те теорије реализују у животу није овенчан успехом. Одбацивши хришћанско учење о греховној изопачености људске природе, просветитељи су усвојили прекомерно оптимистичан и у суштини потпуно нереалистичан и утопијски поглед на могућност људског разума. Апсолутизујући човекову слободу, просветитељи нису довољно оценили њен негативни и разорни потенцијал који се реализује у случају када човекови поступци нису детерминисани апсолутном моралном нормом, а његове тежње и инстинкти нису почињени највишем духовном идеалу.

   Лажна представа о слободи и могућностима човека садржана у погледима епохе Просветитељства и развијенијој материјалистичкој философији 19. века нашла се у основи неколиких обухватних друштвено-политичких пројеката који су човечанство стајали веома скупо.

   Први такав пројекат била је Француска револуција, која је представљала непосредно оваплоћење учења просветитеља, од којих је револуција наследила не само идеале слободе, једнакости и братства него и негативан однос према религији. Просветитељство је хришћанству бацило интелектуални изазов, а револуција је покушала да га физички уништи. „Волтер је своја писма редовно завршавао реченицом: „Згазите те гадове!“, имајући у виду Цркву. Дидро је изјавио: „Човечанство се неће ослободити док последњи краљ не буде удављен цревима последњег преосталог попа“. Русо је додао: „Човек се родио слободан, али данас је у оковима“. Француска је озбиљно схватила позиве ових пискарала. Монархија је доживела крах. Луј XVI, Марија Антоанета и француски аристократи били су послати на гиљотину. Цркви је одузета и похарана имовина. Разум је тријумфовао над вером и довео до септембарске кланице, до терора, до Робеспјера и диктатуре, до Бонапарте и империје, као и до паневропског рата који је трајао четврт века и из кога је Француска изашла немоћна и раскомадана“.

   Оваква радикална оцена револуционарних догађаја у Француској 18. века припада конзервативном америчком политичару: њу, несумњиво, не прихватају у самој Француској, где се заузеће Бастиље и даље слави као државни празник. Међутим, не може се негирати историјска чињеница да револуција није довела ни до слободе од окова о којој су сањали просветитељи, ни до једнакости, ни до братства, а људско достојанство, о коме се толико говорило у епоси Просветитељства, било је сурово погажено репресалијама и гиљотином.

   Други велики друштвено-политички пројекат овакве врсте била је руска револуција. Њену основу представљао је немачки материјализам, који је својим пореклом повезан са Просветитељством и Француском револуцијом: он је пред светски пролетаријат поставио задатак изградње бескласног друштва у коме је искључена експлоатација човека од стране човека. Пут за достизање таквог друштва, по Марксу, јесте социјалистичка револуција, која мора да се догоди у свим цивилизованим земљама истовремено, и која мора најпре довести до свргавања постојећег режима и успостављања диктатуре пролетаријата, а затим до изградње универзалне бездржавне структуре која се назива комунизмом. Места за веру, коју је Маркс називао опијумом за народ, у таквој структури, разуме се, није било. Социјалистичка револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено него у једној, и она, као што је познато, није довела до изградње комунизма, него до десетина милиона жртава и вишедеценијског суровог терора.

   Трећи друштвено-политички пројекат који је неопходно споменути у контексту теме која нас занима постао је немачки национал-социјализам. Његова идеолошка платформа била је формирана под утицајем Ничеовог учења о смрти Бога. На месту „убијеног“ Бога у том систему морао се наћи човек. Као и ничеанство, и хитлеризам је био дубоко антихришћански по својој суштини. У Хитлерове планове улазило је стварање нове религије у којој би раса и крв били прокламовани за највишу вредност. Још 1933. године он је говорио о својој тежњи да „искорени хришћанство у Немачкој, да га у потпуности истреби, до најмањих изданака“, заменивши га вером у „бога природе, бога сопственог народа, бога сопствене судбине и сопствене крви“. „Не треба више расуђивати: Стари Завет, Нови Завет или чак просто Христове речи... Све је то једна иста жидовска обмана. Све је то једно исто, и то нас неће учинити слободним“ – говорио је Хитлер. Нацисти нису имали времена за потпуно искорењивање хришћанства, за стварање нове религије и њено укорењивање у масу. Међутим, 12 година њихове владавине у Немачкој било је довољно да се започне светски рат, да се униште десетине милиона људи и да се почине злочини без преседана у људској историји.

   Нема сумње, реч је о три друштвено-политичка пројекта веома различита по својој идеологији. Међутим, ти пројекти обједињени су многим заједничким чиниоцима. Прво, они су полазили од с тачке гледишта хришћанства погрешних антрополошких претпоставки и изопачених представа о слободи и достојанству човековом. Друго, они су оповргли традиционалну скалу вредности и заменили је одређеним утопистичким идејама. Треће, они су били покретани радикалном, ирационалном, животињском мржњом према хришћанству. Резултат је био тај да су се сва три пројекта показала катастрофална за човечанство и да су му донела невоље чије размере се не могу утврдити.

Разуме се, савремени секуларни хуманистички пројекат веома се разликује од поменутих. Данашњег хуманисту, нема сумње, дубоко би увредило поређење са национал-социјализмом и комунизмом. Хуманизам из друге половине 20. века. који је нашао одраза у Универзалној декларацији о људским правима, настао је као реакција на „варварске чинове који дубоко погађају савест човечанства“, односно на фашистичке злочине. Међутим, хуманисти не желе да увиде везу између тих злочина и антрополошких теорија које су поникле у безбоштвом отрованим умовима француских просветитеља 18. века, а које су развили материјалисти из 19. века. Хуманисти одбијају да признају да управо „хуманизација“ морала посредством одбацивања духовних норми представља основни узрок зверстава - најпре француских револуционара, а затим и комуниста и нациста.

   Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свога погледа на свет са философијом Просветитељства, нити повезаност својих социо-политичких погледа са Француском револуцијом. Према томе, они не одбацују ни антрополошка гледишта просветитеља, ни оне последице до којих су та гледишта довела у историји. Савремени хуманисти нису се ограђивали ни од антихришћанског патоса представника Просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на инкомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије са науком: „Вера у Бога који чује молитве, који је, како се претпоставља, жив и стара се о људима... недоказива је и изашла је из моде“, прокламују аутори Хуманистичког манифеста из 1973. године“. „Обећања о бесмртном спасењу и страх од вечне казне подједнако су илузорни и штетни. Они одвлаче људе од савремених проблема, од самореализације и од борбе за социјалну правду... Традиционалне религије представљају... препреку прогресу“.

   Историја човечанства више пута је убедљиво показала утопистички и погубни карактер хуманистичких теорија саграђених на изопаченој антрополошкој парадигми, на одбацивању традиционалних вредности, духовних идеала и на гажењу богоустановљених моралних норми. Међутим, све донедавно овакве теорије могле су се реализовати у пракси само у неким појединачно узетим земљама. Данас се човечанству намеће идеја „планетарног хуманизма“, опасна по томе што претендује на светску доминацију, прокламајући себе као норму коју морају прихватити и усвојити сви људи независно од свог националног, културног или цивилизацијског идентитета. Инплементирање идеологије секуларног хуманизма на планетарном нивоу може довести до грандиозног колапса, али више не у размерама једне или неколико земаља него у светским размерама.

   Вратимо се, међутим, на чланак Патријарха Кирила „Норма вере као норма живљења“. Указавши на кардиналне разлике између две антропологије – хришћанске и оне које се формирала у философији епохе Просветитељства, Патријарх наставља своју анализу либералног модела друштвеног уређења. Концепција либерализма, како он показује, „заснива се на идеји ослобођења људске личности од свега што она поима као ограничење своје воље и њених права. Либерални стандард полази од презумпције слободе индивидуе као циља и средства људског постојања, као и од афирмације апсолутне вредности личности“. Међутим, с хришћанске тачке гледишта, „истинску слободу човек задобија у складу са ослобођењем од греха, од мрачне власти инстинкта и злог начела које се над њим надвија. Слобода је човеку дарована како би он имао могућност да самостално начини избор у корист свесног потчињавања себе апсолутној и спасоносној вољи Божијој“.

   Из савременог либералног вокабулара појам греха одавно је ишчезао. „Либерална идеја не позива на ослобођење од греха, јер ни сам појам греха у либерализму није присутан. Греховне манифестације сматрају се допустивим уколико нису у колизији са законом и не нарушавају слободе другог човека. Либерална доктрина садржи идеју ослобођења греховне индивидуе, па према томе и ослобођење потенцијала греха у људској личности. Слободни човек има пуно право да одбаци све што га окива и што представља баријеру у афирмацији његовог греховног ја. Све је то унутрашња ствар суверене аутономне личности која не зависи ни од кога изузев себе. У том свом аспекту либерална идеја дијаметрално је супротстављена хришћанству. Нећемо се огрешити о истину уколико је окарактеришемо као антихришћанску“. Овако радикално супротстављање хришћанства и либерализма може се неком учинити неоснованим. Међутим, овде треба констатовати да читав низ савремених политиколога, историчара и философа заснива своје теорије на представи о либерализму као о начину мишљења и начину живота који треба да замени управо традиционални духовни начин живота и мишљења. Типични представник оваквог мишљења јесте амерички научник Френсис Фукујама, чија је историософија заснована на Хегеловом учењу о крају историје и ничеанској идеји „последњег човека“. Сматрајући да либерални поглед на свет нема алтернативу, Фукујама стоји на становишту да је могуће игнорисати изазове либерализму „који долазе од свакојаких ћакнутих месија“ (819), односно који долазе од представника традиционалних религија. Фукујама религију сматра препреком свеопштем тријумфу демократског либерализма и изградњи светске државе без граница. Најприхватљивијим за овакву државу Фукујама сматра духовно-морални релативизам, који се успешно имплементира кроз систем образовања већине западних земаља.

   Фукујама са нескривеним задовољством пише да је „либерализам укротио религију у Европи... Религија је измештена у сферу приватног живота – она је, чини се, мање-више заувек прогнана из политичког живота Европљана“. Фукујама сматра да „веровања данас више раздвајају него што спајају људе, зато што има сувише алтернатива. Наравно, човек може ступити у једну од многих ужих заједница верника, али те заједнице тешко да ће се преплитати са његовим кругом општења на послу или у месту становања. А када вера постане неповољна – уколико родитељи лише верника материјалне подршке или се испостави да гуру спушта своју шапу у касу, вера ће просто проћи, као и сваки стадијум у развоју адолосцента“.

   Реалност, међутим, сведочи да за милионе људи на земаљској кугли вера није просто фаза у сазревању нити нешто што је мотивисано родитељском вољом или поукама гуруа, него је то ствар свесног избора који одређује њихов животни став. За те људе уопште није свеједно да ли су хришћани или муслимани, протестанти, православни или католици. Многи од њих нису спремни само на то „да ризикују живот ради великог циља“, него, ако је потребно, да и дају живот за своју веру, као што се то догодило десетинама хиљада мученика и исповедника вере у Русији током 20. века. Њихов подвиг, као и духовна обнова током последњих петнаестак година у Русији и другим земљама Источне Европе, која се по својим размерама може сматрати јединственом, сведоче о томе да духовна етапа у развоју човечанства уопште није завршена и да је вера кадра и у наше дане, као и столећима уназад, надахњивати људе на велика прегнућа.

   Експлозивност данашњег међуцивилизацијске ситуације у значајној мери условљена је тиме што западна либерална хуманистичка идеологија, полазећи од представа о властитој универзалности, себе намеће људима који су васпитани у другачијим духовно-моралним традицијама и имају другачије вредносне оријентире. Такви људи у тоталном диктату западне идеологије виде претњу свом идентитету. Снажно изражена антирелигијска обојеност савременог либералног хуманизма изазива неприхватање и анимозитет оних који норму вере прихватају као норму живљења, односно оних чије је понашање верски мотивисано и чији се духовни живот заснива на религијском искуству. У овом случају није реч само о појединцима за које је вера ствар њиховог сопственог избора него и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под утицајем верског фактора. Управо на међунационалном, међукултурном, међуцивилизацијском нивоу супротстављање између секуларизма и религије може прерасти у отворен конфликт.

   Постоји неколико модела понашања који се формирају као одговор на изазов тоталитарног либерализма наметаног од стране западне цивилизације. Први од њих Патријарх Кирил назива „изолационистичким моделом“: „Његове присталице нуде да се кроз широке капије уђе у уски национални и верски гето, где се може затворити од спољашњег непријатеља и живети држећи до свог идентитета, чувајући се на све могуће начине од погубних туђих утицаја у свету промена. То гледиште присутно је како у неким политичким круговима, тако и у одређеном делу наше црквене јавности. Међутим, поставља се питање: може ли се изолационизам бити ефикасан и виталан у условима отвореног и интерактивног света који је ступио у епоху научне, информационе, комуникационе, па чак и политичке интеграције? Могуће је вештачки оделити од спољног света незнатну групу људи негде у пустињи или у тајги, али чак ни старообредницима који су се у Сибиру спасавали од овога света током многих деценија није пошло за руком да очувају ни своју самоћу, ни сам живот. Али да ли је могуће у изолацију, у својеврсно затворништво упутити велику Цркву и велику земљу? Зар не би овакав избор значио одрицање од мисије сведочења истине пред лицем читавог света – мисије коју је Цркви завештао Сам Христос Спаситељ“?

   Други модел понашања састоји се у томе „да се преузме либерални цивилизацијски модел у оном виду у ком се он формирао до данас на Западу и да се он механички пренесе на руско тле, те да се, уколико је потребно, и силом укорени у животу народа. За разлику од аналогних покушаја у прошлости, данас није неопходно употребити присилу државе и њених институција. Потпуно је довољно искористити моћ средстава јавног информисања, моћ реклама, потенцијале система образовања и тако даље. Разуме се, при томе се има у виду да је национална културно-историјска традиција превазиђена, да само универзалне људске вредности имају право на постојање, да је унификација света неизоставни услов његове интеграције. Нема никакве сумње да ће се православни и у овом случају наћи у духовном резервату. Додуше, у првом сценарију овакав исход се поима као добровољни избор, док ће овде изолација постати казна за одбијање да се право свог духовног првородства замени за чинију сочива постиндустријске цивилизације“.

   Какав модел понашања и друштвеног устројства предлаже Патријарх за Русију? Онај који би „могао довести до интеракције либералних и традиционалних идеја и вредности“. Такав задатак „веома је сложен и изискује од обеју страна узајамно разумевање и усаглашено деловање“. У обликовању овог модела могу узети учешћа не само православни, него и представници других традиционалних религија, као и све здраве снаге људског друштва. При томе мора постојати разумевање чињенице да је „постојање либералних институција у економији, политици, социјалном животу и међудржавним односима прихватљиво, сврсисходно и морално оправдано искључиво у случају када се истовремено не намеће принцип философског либерализма у примени на личност и међуљудске односе. Међутим, ако се либерална идеологија користи као иницијална каписла за ослобођење и укидање свих ограничења на погубне жеље, ако се њоме провоцира експлозија телесног начела, а у темељ свега поставља људски егоизам, ако либералне институције служе легитимизацији права на грех, онда се друштво које је лишено представе о норми живљења неизбежно осуђује на духовну деградацију, постајући арена дивљања мрачних страсти. Осим тога, пред офанзивом разбарушеног и тријумфалног греха друштво које прихвата овакав систем вредности пре или касније биће осуђено на пропаст. Ако не желимо овако нешто, онда се либералне вредности у политици, економији, социјалном животу морају разматрати као допустиве једино под условом радикалног одбијања афирмисања принципа либералне аксиологије у примени на људску личност“.

   Здрав баланс између традиционалних и либералних вредности, по мишљењу Патријарха Кирила, достићи ће се у случају ако се либералној идеји, која је данас постављена у основу државно-друштвеног модела развоја земље, супротстави „политика афирмисања система за Русију традиционалних вредности у сфери васпитања, образовања и обликовања интерперсоналних односа“. Од тога да ли ће се то моћи учинити зависи у коначном исходу „да ли ће се у веку који долази сачувати наша национална цивилизација, хоће ли она наћи место у светској заједници нација и хоћемо ли опстати као православни народ“.

   У два размотрена чланка будући Патријарх формулисао је идејну концепцију која се нашла у основи његових бројних каснијих публикација. Патријарх наглашава да је православна цивилизација кадра да одговори на изазов секуларног хуманизма, али зарад тога неопходно је постићи консолидацију снага читавог православног света. Овде није реч о томе да се испровоцира наредна епизода „конфликта цивилизација“. Напротив, реч је о неопходности дијалога између различитих цивилизацијских стандарда. „Православље, како раније тако и данас, обједињава земље источнохришћанске цивилизације. Јединство вере стоји изнад националних различитости и државних граница. Православни народи поседују заједничко духовно наслеђе и слично историјско искуство. У епоси наметања тоталне унификације очување цивилизацијског наслеђа православне традиције постаје актуелан, веома животан задатак. Уверен сам да морамо заједно дати достојан одговор на изазов секуларизације, на покушаје изградње униполарног света, заснованог на доминацији само једног цивилизацијског модела. Неопходно је консолидовати напоре православног света у духовно-културној, спољнополитичкој, економској сфери – не ради супротстављања осталим цивилизацијама, него ради интеракције са њима“.

 

ДЕМОГРАФСКА КРИЗА И КРИЗА ЛИЧНОСТИ

 

   Један од проблема који је изазван тоталним диктатом секуларних погледа на свет јесте демографска криза, која је обухватила како Русију и друге земље постсовјетског простора, тако и најразвијеније западне земље. Међутим, док у Русији криза има економске узроке, на Западу се узроци слабог наталитета налазе превасходно у духовно-моралној равни. Основни узрок кризе, како сматра Првојерарх Руске Православне Цркве, јесте „губитак жртвеног начела код савременог човека, његова неспособност да детету дарује своје слободно време, да му пружа део свог материјалног обиља, да му посвети свој годишњи одмор, да му да свој стан... Најкраће речено, одсуство жртвености јесте одсуство љубави“.

   Благостање народа незамисливо је без јаке и моралне породице, наглашава Патријарх. Али, „може ли таква породица постојати у атмосфери пропаганде индивидуализма и страсти? Тешко! Дакле, и на државним телевизијским каналима и на приватним телевизијама требало би у најгледанијим терминима приказивати примере породица које живе по моралном закону, говорити о срећи оданог супружанства. Милиони абортуса до дана данашњег остављају становништво равнодушним. Међутим, ми своју децу приносимо на жртву „благостању“, које се на делу претвара у душевне муке жене, у споро и мучно одумирање народа. То се мора без околишења рећи и са телевизијских екрана и у лекарским амбулантама. Наравно, неопходно је економски подстицати породицу, и држава је почела да пружа такву подршку. Међутим, поред тога неопходно је развити култ материнства и детињства као супротност култу богаћења и каријеризма који данас, нажалост, доживљава процват. Мит о „срећном човеку који није обремењен породицом“ је смртна болест друштва“.

   Ко је крив за стварање таквог мита и ко на крају сноси главну одговорност за разарање идеала породице у западном цивилизованом друштву? Да би се одговорило на то питање, неопходно је обратити пажњу на новију историју. До средине 20. века у већини западних земаља преовладавала је породична етика која је у својим основним цртама репродуковала хришћанско поимање брака и породице. Међутим, либерализација људске свести у 20. веку, а нарочито послератна „сексуална револуција“ праћена експанзијом феминистичког покрета 60-их година, довели су до радикалне трансформације породичне и полне етике. Грандиозни социјални лом који је по својим размерама без преседана у историји, а који је био изазван сексуалном револуцијом, погодио је практично све земље Запада. За непуна пола века традиционалне представе о породици и сексу биле су одбачене. Оне су уступиле место „прогресивним“ нормама заснованим на либералном погледу на свет.

   Пре свега, прокламована је теза о равноправности мушкараца и жена. Сама по себи та теза не изазива сумњу када је реч о политичкој, културној и социјалној једнакости, о праву жена на рад, на учествовање у друштвеном животу, у органима управе и тако даље. Проблем се састоји у томе да се услед достигнућа сексуалне револуције и феминистичког покрета нарушио природни, односно у природи човековој укорењени баланс између мушкарца и жене у породици. Идеја материнства је деградирана, разорена је представа о мужу као „храниоцу“ на коме је основна обавеза материјалног обезбеђивања породице. Од сада су и мушкарац и жена подједнако оптерећени реализацијом свог професионалног потенцијала, и обоје морају носити бреме финансијске одговорности за породицу. Али када жени главнина снага одлази на каријеру и стицање новца, изузетно се смањују њене могућности у погледу рађања и васпитавању деце. У томе је један од узрока смањивања броја многодетних породица, повећања броја породица са једним или двоје деце, као и бездетних супружничких парова, те општег смањења наталитета у већини западних земаља током последњих година.

   У процесу сексуалне револуције теза о јединствености и нераскидивости брачног савеза била је исмејана. Идеолози револуције прокламовали су застарелост институције нераскидивог брака, сматрајући да је она реакционарна, да се заснива на социјалном и економском израбљивању и да није саображена природној човековој тежњи да задобија максимално полно задовољење. Прокламован је принцип „слободне љубави“, који претпоставља слободу полних веза изван контекста брачног савеза, неограниченост броја сексуалних партнера, право на издају, право на предбрачне полне односе, право супружанских парова на развод. Традиционалним идеалима супружанске верности и целомудрености био је супротстављен хедонистички принцип задовољења полног инстикта као принцип који одређује сексуално понашање појединца. Оваква оријентација, која се активно импутира у свест људи посредством средстава јавног информисања и општеобразовних установа, довела је до радикалног повећања броја развода, а то је, са своје стране, допринело продубљавању демографске кризе која је погодила западне земље.

   Уставши у одбрану „репродуктивних права“ жене, сексуална револуција разрадила је програме „планирања породице“ и широког дистрибуирања контрацептивних средстава. Понуђено је „научно“ заснивање тих програма, утемељено на тези о пренасељености земљине кугле и о опасности од несташице природних ресурса.

   Сексуална револуција нанела је снажан ударац традиционалној представи о праву сваког човека, укључујући и нерођену децу, на живот. По читавом свету била је предузета кампања за легализацију абортуса. Познато је да је прва земља која је легализовала абортус била Совјетска Русија, где је ово постигнуто још 1920. године (додуше, 1936. године, услед демографске кризе која је погодила земљу, забрана абортуса  је обновљена, али је 1955. године коначно укинута). У Совјетском Савезу легализација абортуса представљала је само једну од тачака програма усмереног на укидање традиционалних вредности и на атеизацију становништва. У западним земљама где се утицај традиционалних вредности очувао нешто дуже, легализација абортуса постала је могућа тек након сексуалне револуције, то јест шездесетих година. Од тога доба до почетка 90-их година абортус је легализован у већини западних земаља. Данас је абортус званично забрањен само у оним земљама у којима је још јак утицај Католичке цркве – у Ирској, Пољској, Шпанији, Португалији и на Малти. Али поставља се питање: хоће ли се та забрана још дуго очувати?

   Један од „резултата“ сексуалне револуције јесте и измена традиционално негативног односа према хомосексуалним полним везама као и према другим облицима сексуалног понашања који су донедавно сматрани полним девијацијама (између осталог, бисексуалност и транссексуалност). Та измена представља резултат планираног и дугогодишњег активизма бораца за права сексуалних мањина, њиховог ангажовања на измени јавног мњења у своју корист и на либерализацији законодавства у области сексуалне етике. У свакој земљи догађаји се одвијају по истом сценарију. Најпре борци за права сексуалних мањина позивају на толерантност у односу на свој начин живота, а затим постижу легализацију хомосексуалности и на законодавном нивоу. Даље следи борба за потпуну равноправност између хомосексуалних и хетеросексуалних парова и за признавање једнакости истополног савеза са браком, са свим последицама које из тога проистичу (укључујући и додељивање државних субвенција и привилегија које су припадале лицима која се налазе у браку и истополним паровима). На крају, истополни парови постижу добијање права на усвајање и васпитавање деце. У разним земљама Запада тај процес одиграва се са различитом динамиком, али се општа тенденција у правцу укидања било каквих забрана и ограничења у области сексуалног понашања види веома јасно.

   Да би се прекинула катастрофална демографска тенденција, неопходно је превазићи разорне последице сексуалне револуције. Пре свега, неопходно је васпоставити традиционалну представу о материнству као о подвигу, о деци као благослову Божијем, о породици као извору личне среће. „Данас се много говори о економским средствима превазилажења демографске кризе“, - констатује Патријарх Кирил. – „Да, та средства јесу важна. Држава у партнерству са друштвом и бизнисом дужна је да ствара достојне услове живота за наше грађане, нарочито за младе породице. Данас се у том погледу много шта предузима – сетимо се, рецимо, „материнског капитала“. Али неопходна је још једна веома важна ствар: промена нашег односа према родитељском подвигу. Дужни смо да материнство поново учинимо престижним и почасним, да окружимо породицу и децу бригом целог друштва, да постигнемо да трошење новца на дете буде природно, а на скупе и непотребне ствари нешто срамно. Све ће то исцелити менталитет народа и повећати његову бројност. Демографска ситуација компликује се не само ниским наталитетом него и високим морталитетом. Веома много људи умире у пуној животној снази и зато борба са алкохолизмом, наркоманијом, криминалом такође представља значајан допринос решавању демографског проблема. Уопште узев, без промене у сфери морала, само уз помоћ новца, тај проблем не може се решити“.

   Патријарх сматра да све здраве снаге друштва, укључујући и средства јавног информисања, морају устати у одбрану породице, материнства и рађања. Данас се, међутим, дешава нешто сасвим супротно: средства јавног информисања, пре свега телевизија, пропагирају грех у свим његовим манифестацијама. „Како ће човек морално користити своју слободу ако му телевизија као успешан начин живота демонстрира потрошњу, насиље, разврат, хазард и друге пороке? У своје оправдање, људи са телевизије и уопште са свих средстава јавног информисања говоре да је оваква продукција тражена и да се добро продаје. Нико ни не спори да се порок лако продаје јер човек који је склон греху то лако прихвата. Од најдревнијих времена овакве радње називале су се саблазном, али није истина да је савремени човек „заинтересован“ само за порок. Он жуди за срећом, за миром, за правом љубављу и другим врлинама“.

   Сфера јавног информисања, сматра Патријарх, „данас у правом смислу те речи представља поприште борбе за срце људи“. Оно представља одраз оне борбе за духовно-моралне вредности која се воде у друштву. „Савремена култура и друштво у коме живимо све се више удаљавају од религије. Људима се нуде стандарди живљења  који су веома далеко од хришћанских идеала. Не сме се заборављати да се управо у друштву човек формира као личност: друштво које нас окружује остварује колосални утицај на нас, чак и уколико ми сами тога нисмо свесни. Нарочито је овакав утицај приметан данас, када је снажно изражена моћ средстава јавног информисања, нарочито телевизије. Хтели ми то или не, свакога дана у наш дом долази савремени свет са својим законима, стандардима, са својом модом, са својим поимањем добра и зла, при чему то поимање најчешће није засновано на хришћанским начелима“.

   Данас је порнографска и еротска продукција доступна свима. Преко телевизије емитују се програми усмерени на разарање идеала брачне верности, на потпуно ослобађање разузданог полног инстинкта. Одговарајући на питање о моралној процени емисије „Иза стакла“, Патријарх Кирил је изјавио: „Ми смо категорички против оваквих експеримената на нашој телевизији... Шта се постиже оваквим емисијама? Шта се постиже порнографијом? Шта се постиже еротиком? Ослобађа се разуздани људски инстинкт. Бог је човеку подарио разумну вољу и морално осећање да би, ослањајући се на своја уверења и морално осећање, могао управљати инстинктима. Инстинкт је укорењен у нашој природи како би човек могао опстати. Када не би било инстинкта, не би било опстанка људског рода, не би било продужења врсте. Међутим, за разлику од животиња, ми смо призвани да управљамо инстинктима, а животиња не управља инстинктом она и живи под влашћу инстинкта“.

   Шта данас нуде масовна култура и телевизијске емисије попут шоу програма „Иза стакла“? „Ослобађање разузданог инстинкта, скидање сваке вољне идејне контроле над инстинктом. Живи како ти је воља, али то је позив свима да живе као у штали, у свињцу. То је просто покушај да се од човека направи животиња. Али ако човек живи толико разуздано, реците, на основу којих начела ће он спутавати у себи порив  да убије, да опљачка ако му је то по вољи? Зато господа која преко телевизије емитују експерименте секу грану на којој седе. Наиме, и они имају децу, своје кћери и синове, или они можда мисле да живе испод стакленог звона, изоловано од читавог друштва?“.

   Главна разлика између човека и животиње није интелект него морално осећање, сматра Патријарх. „Људи немају основа да гордо изјављују како су они једини кадри да осмишљавају реалност. Ако се запитамо чега нема у животињском свету, видећемо да је то морално начело... Када људи жртвују свој живот ради других, они се руководе моралним осећањем. Ако се оно разара, човек не може да разликује добро од зла, он престаје да буде човек. Тада је он само носилац интелекта. Тај интелект може се усавршавати, као што човек може развијати своје мишиће. Али ако се при томе разара његово морално начело, човекова снага постаје смртно опасна за њега самог и за његово окружење“.

   Либерални етички стандард човеку нуди слободу од апсолутних моралних норми. Сваки човек, према либералном идејном моделу, може за себе одређивати шта је добро а шта зло, шта је морално а шта аморално. Ако је тако, онда уопште „нема објективне моралности, јер све постаје произвољно. Оно што је добро и обавезно за мене може не бити таквим за вас. Наши противници либерали говоре: „Црква има врховно право да одлучује шта је добро а шта зло, да свима суди, да има власт над свим људима. Међутим, ми то не желимо, ми желимо да будемо слободни, и нека свако за себе одређује шта је добро а шта зло. Сагласни смо са нашим либералним колегама у погледу тога да је човеку такође дата власт да одређује шта је добро а шта зло. Али он се мора ослањати на критеријуме које је Бог уметнуо у његову природу. А ако је он сам за себе мерило свих ствари? Тада може да одлучи: сматрам да је исправно да убијем, да опљачкам човека просто зато што је друге вере или друге националности“.

   У основи демографске кризе, и као у основи многих других проблема са којима се човечанство суочава у 20. веку, лежи „глобална криза личности“. Права и слободе, социјалне и политичке трансформације, премда су изузетно значајне, ипак су по својој важности секундарне. Оне неће постићи циљ уколико не буде решен први задатак који Патријарх директно повезује са мисијом Цркве данас: „Криза сваког система има далеко дубљу основу - кризу личности; и реформа сваког система, сваке структуре, сваког социјума мора отпочети од измене самог човека... Духовно-морални препород човечанства мора бити прворазредни задатак Цркве ако желимо да останемо верни духу јеванђељског учења“.

   Анализирајући личност и учење оснивача хришћанства, Патријарх Кирил наглашава да Исус Христос „није био социјални реформатор, али је био велики реформатор људскога духа. Управо зато у својој проповеди Он се никада није обраћао „системима“ и „структурама“, него увек живој људској личности. Радило се о ослобођењу човека од робовања греху и о сједињењу људи у јединствено милионско братство“.

   Усмереност према конкретној људској личности представља карактеристичну одлику хришћанства од времена Самог Спаситеља. „За хришћанство не постоје безличне „народне масе“. Постоји живи човек који стоји пред лицем Божијим, пред лицем других људи и себе самога. Од тога како ће се сваки појединац одредити у односу према Богу, према ближњима и према себи самоме зависи у крајњем исходу и судбина читавог човечанства“.

   У условима када појам греха нестаје из вокабулара и из погледа на свет, етичка компонента задобија у мисији Цркве првостепени значај. „Чини нам се да смо доживели епоху када је морална сведопустивост достигла свој врхунац... Из вокабулара човечанства ишчезава појам личног греха, личне одговорности пред Богом. „Ако Бога нема, све је дозвољено“, - говори један од јунака Достојевског... Грех не само што се легализује – он се стимулише и пропагира. Дубоко сам убеђен да је моралност данас средство за опстанак људске цивилизације: на то мора бити усмерена наша мисија“.

   Обраћајући се хришћанима разних конфесија, Патријарх Кирил говори о покајању као о универзалној моралној парадигми која је укорењена у Јеванђељу и која задобија посебну актуелност у савременој епоси. „Није ли време да се људској личности обратимо са призивом да се врати јеванђељском послању: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“ (Мт. 3, 2; 4, 17)? У тим речима Јована Крститеља и Христа Господа садржана је целокупна квинтесенција хришћанске моралности. Покајање – метаноја – јесте промена ума, мисли, срца, промена и духовно преображење читавог људског бића... Нисмо ли о томе дужни да „проповедамо са кровова“ (Мт. 10, 27), тако да нас сви чују“?.

   Висок ниво хришћанског моралног послања не може се снизити да би се додворило световним либералним стандардима, сматра Патријарх. Напротив, хришћани разних конфесија морају се обједињавати да би заједно бранили јеванђељску моралност. „Недопустиво је да хришћани иду на повоцу овога света, да се, угађајући овој епоси, одричу моралних норми. Напротив, они морају спрегнути своје снаге у борби за људску душу и у јединственом фронту наступати у одбрану моралног идеала хришћанства. Тек тада ће наша мисија бити успешна, тек тада ће наш глас бити пророчки снажан, тек тада ће свет чути нашу реч“.

  

ЉУДСКА ПРАВА И МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

 

   У контексту супротстављености између либералног комунизма и хришћанског система духовно-моралних вредности Патријарх Кирил разматра и тему људских права[2]. На његову иницијативу та тема била је предмет дискусије на Десетом интернационалном руском сабору, као и у специјалном документу усвојеном од  Архијерејског сабора 2008. године.

   У чему су вредности и недостаци оног идејног система који се налази у основи „Универзалне декларације о људским правима“? Зашто у разматрању теме људских права учествује Црква и зашто се уопште концепција о људским правима нашла на дневном реду тек сада када је, рекло би се, нико не доводи у сумњу?

   По речима Патријарха Кирила, „последњих година развијају се такве тенденције у сфери људских права које верујући људи оцењују у најмањој мери као двоструке стандарде. С једне стране, људска права служе добробити. Не треба сметати са ума да су се управо под утицајем ове концепције на јавно мњење земаља бившег социјалистичког блока Православна Црква и друге верске заједице из Источне Европе ослободиле од окова безбожништва. Осим тога, људска права промовишу борбу против различитих злоупотреба, понижења и зала која се личности наносе у друштву. Међутим, с друге стране, постајемо сведоци појаве да се концепцијом људских права прикривају лаж, неправда, вређање моралних и националних вредности. Поред тога, у комплекс људских права и слобода постепено се интегришу идеје које се налазе у колизији не само са хришћанским, него и са традиционалним моралним представама о човеку уопште... Све то тему људских права преноси из чисто политичке у сферу која се тиче питања живота и судбине човекове, а на језику Цркве – човековог спасења“.

   Постоји мишљење да људска права представљају универзалну норму. Према том мишљењу, „не може постојати православна, исламска, будистичка, руска или америчка концепција људских права“. Али колико су универзалне оне моралне норме које су у основи концепције људских права у њеној савременој интерпретацији? Одговарајући на ово питање, Патријарх Кирил указује на чињеницу да је концепција људских права „настала и развијала се у западним земљама, са њиховом специфичном историјском и културном судбином. Треба признати да је у тим земљама она имала своје успехе, али је показала и своје недостатке. Неретко се управо повећаним нивоом индивидуализма могу објаснити демографски пад, асоцијално и аморално понашање – све оно што данас представља друштвени проблем на Западу. Међутим, значи ли то да су западни стандарди људске среће примерени свим земљама и свим културама? Друге цивилизације такође имају своје позитивно искуство друштвеног живота. Зашто оне немају права да кажу своју реч? Наравно, имају - то је право сваког народа“.

   Првојерљарх Руске Цркве указује на то да се у основи савремене западне концепције људских права налази појам „људског достојанства“. „Управо у циљу одбране људског достојанства формулишу се одређена права и слободе. У историјском развоју западних земаља инвентар права и слобода се ширио, обухватајући све већи број сфера друштвеног живота. Тако су се појавила политичка, економска, културна и социјална права. Тај процес показује да у историји долази до постепеног идентификовања нових граница човековог достојанства. Последњих година посебно су се заоштрила питања узајамних односа између полова, статуса људског живота, биоетике. Другим речима, рађа се нова генерација људских права – то су права везана за дефинисање одговора на питање шта је човек на нивоу своје природе“.

   Патријарх подсећа на то да је човек, према хришћанској антропологији, после греховног пада изгубио своје исконско достојанство и да као такав потребује морални закон који би му помогао да то достојанство поврати. У вези са тим „не могу се сви поступци човекови сматрати адекватним оним нормама које је Бог у њега усадио  приликом стварања. Према томе, има поступака који се не могу подводити под људска права и слободе. Најважнија у процесу враћања човека своме достојанству јесте усмереност воље човекове. Човек поседује слободу, без које је немогућа и сама помоћ Божија у његовом исправљању. Захваљујући својој слободи човек има избор – или ће ићи за добром и на тај начин враћати себи достојанство, или ће изабирати зло и на тај начин губити достојанство. Не може се негирати чињеница да и у савременој хуманистичкој мисли постоји свест о томе да се човек стално налази пред избором између добрих и лоших поступака. На том основу постоје норме понашања које закони стимулишу, као и кажњиви поступци. Међутим, разлика између секуларног хуманизма и религијске традиције тиче се одговора на питање: шта сматрати ауторитетом у одређењу добра и зла?“

   У западном мишљењу од времена Жан-Жак Русоа и других философа из епохе Просветитељства „чврсто се укоренила представа о томе да је довољно обезбедити слободу и дати личности права, и она ће сама неизбежно изабрати оно што је за њу добро и корисно. Зато никакви формални ауторитети не треба да јој указују шта је то добро, а шта зло. Човек сам одређује моралне норме понашања. То се назива моралном аутономијом човековом. Таква аутономија може бити ограничена једино аутономијом другог човека. У тој идеологији није присутан појам греха, већ постоји само плурализам мишљења; другим речима, човек може бити изабирати било коју варијанту понашања, али под условом да то његово понашање не ограничава слободу другог човека. Жалосна последица оваквог антропоцентричног приступа састоји се у томе што се данас у многим земљама изграђује друштвени систем који погодује греху и избегава задатак да стимулише морално усавршавање личности. Друштво, укључујући и наше, суочава се са циничним фалсификатом. Допустивост аморалности оправдава се учењем о човековом достојанству“.

   Са духовне тачке гледишта постоји виша сила која човеку помаже у разликовању зла од добра и у томе да у сваком конкретном моменту свога живота начини правилан избор. Постоји морални закон који је установљен од Самог Бога, и једино потчињавајући се том закону човек је кадар да избегне грешке у одређивању животних циљева. Патријарх констатује да је кодекс фундаменталних моралних правила идентичан за све основне светске религије. У суштини он се своди на десет заповести забележени у библијском Откривењу. „У оквирима десет Божијих заповести све основне религије света подударају се међу собом у одређењу добра и зла. Верска традиција, на тај начин, садржи критеријум разликовања добра и зла. С тачке гледишта те традиције не могу се као норма признавати изругивање светињама, абортуси, хомосексуализам, еутаназија и други видови понашања који се данас активно заговарају са позиција концепције о људским правима“.

   Од норми секуларног хуманизма које је Патријарх поменуо размотрићемо једну: еутаназију. Дискусије о еутаназији које су посебно заживеле у последње време, а у којима хуманисти доследно бране став о „праву на смрт“ за безнадежно болесне људе, по нашем мишљењу, изузетно јасно демонстрирају антихуману суштину савременог секуларног хуманизма. Најрадикалнији хуманисти тврде да право на смрт мора припадати свим људима, укључујући и оне здраве, и сваки човек који је зажелео да се растане од живота може или самостално извршити самоубиство, или се обратити лекарима за помоћ у томе чину. У многим западним земљама постоје друштва која се баве пропагирањем еутаназије и самоубиства. У Француској постоји „Асоцијација за право умирања са достојанством“, у Јапану „Друштво за смрт са достојанством“. У Америци скоро двадесет година делује „Hemlok Society“, организација која окупља око 25.000 чланова; његова девиза је: „Леп живот, лепа смрт“. Оснивач тога друштва је Дерек Хамфри, аутор књиге „Последњи излаз“ - својеврсног приручника за извршење самоубиства. У књизи су садржани бројни савети везани за начин на који се може окончати живот или начин на који се другоме може пружити помоћ у томе. Наводе се табеларни прегледи смртоносних доза различитих лекова, разматрају се својства цијанкалијума, предлажу се бројна практична средства за оне који су решили да се угуше - од полиетиленских кеса до издувних гасова. Своје идеје Хамфри је потврдио у пракси, пруживши помоћ у вршењу самоубиства својој жени, брату и тасту (жена и њен отац су по Хамфријевом рецепту узели смртоносну дозу успављујућег средства, а брату је покварио апарат на који је овај био прикључен ради одржавања живота).

   Савремени пропагатори еутаназије негирају сваку везу између својих идеја и процеса који су се дешавали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо тамо је први пут разрађена теорија еутаназије и управо тамо та теорија је први пут опробана у пракси. Године 1936. доктор Хелмут Унгер објавио је причу о лекару који је помогао својој жени у поодмаклом стадијуму склерозе да оде из живота. На основу те приче  снимљен је филм који је изазвао симпатије широке публике за идеју „милосрдне смрти“. Убрзо се Хитлеру обратио отац неизлечиво болесног детета са молбом да лекарима допусти да га убију. Хитлер  је овај предмет предао свом личном лекару Карлу Бранту, који је молби изашао у сусрет. Године 1939. Хитлер је дозволио рајхлајтеру Боулеру и доктору Бранту да издају дозволу лекарима за „даривање милосрдне смрти оним пацијентима који су по људском суду неизлечиво болесни“. Убрзо се у Немачкој појавио први Hungerhaus („Дом глади“) – тако се називала медицинска установа у којој су неизлечиво болесна деца и старци умртвљивани глађу. У периоду од 1939. до 1941. еутаназија је постала рутинска појава. Неизлечиво болесни, инвалиди и особе заостале у развоју по налогу лекара систематски су убијани у гасним коморама. У тим годинама на основу „програма еутаназије“ убијено је око 70 000 људи, а до момента завршетка светског рата укупан број жртава тога програма, по процени Нирнбершког трибунала, износио је 275 хиљада људи.

   У послератном периоду еутаназија је била забрањена у свим европским земљама. У већини западних земаља она као и раније остаје нелегална, иако се у пракси примењује све шире. Међутим, постепено мењање јавног мњења у корист еутаназије довело је до тога да су у двема европским земљама – Холандији и Белгији – 2002. године усвојени закони према којима се лекари који су суделовали у самоубиству безнадежно болесних људи ослобађају кривичне одговорности. Сличне норме, по свему судећи, у скорије време биће уведене и у другим европским земљама, а могу ући и у законодавство Европске Уније. У Савету Европе већ је разматрана резолуција о неопходности усаглашавања законодавних норми са постојећом праксом и о легализацији „активне еутаназије“, односно права лекара да „прекину живот пацијента на основу његове активне, упорне и промишљене молбе“. За сада није реч о програму систематског уништавања неизлечивих болесника, попут онога који се примењивао у Хитлеровој Немачкој, али ко гарантује да, укинувши једну забрану, европски законодавци – разуме се, искључиво у „хумане“ сврхе, неће зажелети да укину и друге забране?

   Против легализације еутаназије данас иступају представници традиционалних Цркава, између осталих, Православне и Римокатоличке. Кардинална разлика у гледиштима на еутаназију и самоубиство између хришћанске традиције и секуларног либералног хуманизма базира се на различитости полазних претпоставки у представама о животу и смрти. У либералном хуманизму оба питања разматрају се пре свега у контексту проблематике људских права. Сваки човек је господар свог живота и зато, уколико је некоме живот досадио, има право да га прекине. У хришћанској традицији, напротив, господарем живота и смрти сматра се Бог. Зато Православна Црква самоубиство сматра тешким грехом, а еутаназију изједначава са самоубиством или убиством, у зависности од тога да ли у њој учествује сам пацијент.

   Либерални приступ човеков живот посматра као апсолутну вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији земаљски живот не сматра се апсолутном вредношћу: будући да хришћани полазе од перспективе вечног постојања, болест се разматра као искушење које може да донесе духовну корист, а смрт као прелазак у други свет. Нерелигиозни човек који не верује у живот после смрти настоји да на земљи проживи што је могуће дуже. Одатле покушаји продужења живота уз помоћ вештачких средстава када природне функције људског организма отказују. Црква се придржава другачије тачке гледишта, сматрајући да „продужавање живота вештачким средствима када фактички функционишу само поједини органи не може бити посматрано као обавезан и у свим случајевима пожељан задатак медицине“.

   Нерелигиозни човек боји се смрти, саме помисли на смрт, припреме за смрт и предсмртне болести. Отуда је толико раширено гледиште да је изненадна смрт најповољнији исход. Хришћани се, напротив, припремају за смрт, истовремено се молећи за избављење од изненадне смрти, сматрајући да је велико добро имати могућност припреме за смртни исход, који се сматра духовно значајном етапом човековог живота. Окружен хришћанском бригом, самртник у последњим данима земаљског постојања може доживети благодатну промену везану за ново осмишљавање већ пређеног пута и за покајно предстајање пред вечношћу. Тога се лишава како самоубица, тако и човек који се излаже еутаназији.

   Питање еутаназије повлачи за собом и читав низ допунских моралних колизија које су на најтешњи начин везане за проблематику дискусије о традиционалним и либералним вредностима. Реч је, између осталог, о функцијама и улози лекара. Према представи утемељеној на религији, која налази одраз у вековној традицији, задатак лекара је лечење болести и очување живота болесника, а ни у ком случају не пресецање живота. Хипократова заклетва гласи: „Нећу пружити лек који доноси смрт, чак  и уколико ме за тако нешто буду молили“. Лекар који је помогао усмрћењу болесника, чак и уколико је то обављено уз сагласност или на молбу болесника, преузима на себе функције џелата. Ишчезава онај морални критеријум који је вековима професију медицинског радника чинио толико узвишеном и почасном и захваљујући коме је пацијент свој живот поверавао лекару. Легализација еутаназије ће овакво поверење учинити немогућим.

   Још једна морална колизија, посредно везана за еутаназију, тиче се постепене измене пропорционалног односа између омладине и старијих људи у западним земљама. Године 2000. у Организацији Уједињених Нација припремљен је извештај према коме процес старења становништва у свету нема аналога у историји човечанства. Повећање пропорционалног удела старијих људи (узраста од 60 година и старијих) праћено је смањењем пропорционалног удела младих људи (узраста до 15 година). До 2050. године број старијих људи у свету први пут у историји човечанства превазићи ће број младих. Најбрже се процес старења становништва одвија у развијеним земљама Запада, где је он условљен како наглим смањењем наталитета, тако и продужењем животног века захваљујући побољшању квалитета медицинских услуга и низу других чинилаца. Међутим, извесно је да што већа буде просечна старост  становништва било које земље, то ће теже финансијско бреме лећи на плећа сваког младог човека те земље, јер ће он бити принуђен да плаћа све веће доприносе за издржавање непрестано растуће армије стараца. У тој ситуацији еутаназија се може учинити нарочито пожељном као једноставан начин избављења од неопходности трошења средстава на издржавање старијих људи. Њима ће се све чешће говорити о њиховом „праву на смрт“ и о могућности да „достојанствено оду из живота“.

   Патријарх Кирил наводи: „Законодавно признавање права на еутаназију јесте пример  који показује на који се начин може разорити традиционални морал“. По његовом мишљењу, „легализација еутаназије представља атак на свештени дар живота, према коме се у хришћанској култури Европе вековима неговао трепетан однос поштовања“. Те речи Патријарх Кирил, тада мјестобљуститељ патријарашког престола, забележио је у писму које је 22. децембра 2008. године упутио великом војводи од Луксембурга Анрију, који је одбио да потпише Закон о легализацији еутаназије у својој земљи са образложењем да је тај закон у колизији са традиционалним хришћанским вредностима.

   Руска православна црква, као и друге традиционалне верске заједнице Европе, иступа против признавања законитости еутаназије, која умањује достојанство човека и девастира професионалну дужност лекара, чији је призив да чува, а не да прекида живот, пише Патријарх. „Хришћани знају за патње неизлечиво болесних људи. Они се моле за олакшање њиховог бола, пружају им помоћ и подршку. Међутим, усмрћивати паћенике или им помагати да изврше самоубиство апсолутно је недопустиво“. Обраћајући се војводи од Луксембурга, Патријарх наглашава: „Ваша одлука представља  пример храбрости, оданости уверењима којима се надахњује већина становника Европе. Верујем да је одбрана традиционалних вредности народа европског континента оно што ће помоћи очувању темеља нашег заједничког дома“.

   Поступак војводе од Луксембурга један је од ретких примера како се државни лидер у земљи где доминира либерални поглед на свет руководи хришћанским моралним нормама. Аналогни инцидент догодио се 1990. године у Белгији, где је краљ Бодуен Први, инспирисан дубоком вером, абдицирао да не би потписао Закон о укидању забране абортуса, који је Парламент већ био усвојио. Током 39 сати Белгија није имала краља, и Закон је потписан од стране Парламента, који је вршио функције регента, после чега је краљ био позван да се врати.

   Патријарх Кирил инсистира на праву политичког и државног функционера да своје поступке мотивише религијским, духовним и моралним нормама. Штавише, он сматра да се те норме морају налазити у основи државног устројства. „Данас, нажалост, на место апсолутизације државе, карактеристичне за ново доба, долази апсолутизација суверенитета појединца и његових права изван моралне одговорности. Таква апсолутизација може разорити темеље савремене цивилизације и довести је до пропасти. Као што је познато, гажење моралног закона довело је многе снажне цивилизације до краха и нестанка с лица земље. Изван моралног контекста човечанство не може опстати. Никаквим законима нећемо сачувати виталност друштва, нећемо зауставити корупцију, злоупотребу власти, распад породице, појаву одбачене деце, смањење наталитета, разарање природе, манифестације милитантног национализма, ксенофобије и вређања верских осећања“. Морално начело кадро је да друштво хомогенизује на јединственој духовној основи и да му помогне да превазиђе многе социјалне проблеме, док одсуство моралне димензије води друштво распаду. „У последње време манифестације суровости шокирају наше друштво. Људи се питају: зашто се то дешава у нашој земљи? Зато што смо заборавили на моралност и на то да је неопходно улагати напоре за њено одржавање. Језик моралних норми схватљив је свакоме. Моралност је јединствена и недељива. Ако, позивајући се на права и слободе човека као појединца, потпуно ослобађамо грех и не заустављамо манифестације оног дивљег у људској природи..., зашто се онда чудимо појави људи који су кадри да убијају на националној и верској основи? Инстинкт разарања, када се испољи, неће поштедети никога – ни вернике у синагоги, ни децу другачије боје коже. То су карике једног истог ланца. Наше друштво мора схватити да није могуће постићи само уважавање људи разних националности и вера без превредновања односа према моралности у средствима масовног информисања, школству, политици, економији, култури“.

   Тоталитарно друштво у коме се човек презире, а држава и колектив поседују сва права над човеком, по мишљењу Патријарха Кирила, је античовечно. Али, античовечно „постаје и оно друштво у коме се људска права претварају у инструмент ослобађања разузданог инстинкта, док се појмови добра и зла мешају и истискују идејом моралне аутономије и плурализма. Овакво друштво губи кочнице моралног утицаја на личност“.

   Задатак савременог друштва састоји се у томе да се достигне исправан баланс између начела људских права и начела моралне одговорности. Напори државе и друштва морају бити „усмерени на изградњу друштвених односа који би, с једне стране, обезбеђивали слободу личности, а с друге, помагали јој да следи моралне норме. Вероватно не би било исправно установљавати кривичну одговорност за хазардне игре, еутаназију, хомосексуализам, али те појаве се не могу прихватати ни у својству законодавне норме, и што је још важније, у својству друштвено прихватљиве норме. Наиме, шта се дешава када се прихвати закон који званично дозвољава овакве облике понашања? Ти облици понашања не остају само опредељење група и појединаца који су свој избор већ начинили, односно мањина - ти закони постају основ за неспутано пропагирање оваквих облика понашања у друштву. А пошто је грех привлачан, он брзо постаје прихваћен међу најширим слојевима становништва,  утолико пре уколико се у ту пропаганду инвестира велики новац, и уколико се користе најперфиднији начини утицања на људску свест“.

   Духовно-моралне вредности утемељене на вери морају се узимати у обзир и приликом формулисања законодавних норми, сматра Патријарх Кирил. „Законодавство мора бити осетљиво на моралне норме доминантне у друштву. Наравно, државни апарат не може сам одређивати шта је добро а шта зло, али истовремено у законодавству морају наћи одраза моралне норме које дели већи део друштва. Ако друштво сматра да распаљивање страсти алкохолизма и експлоатација полног инстикта у комерцијалне сврхе нису прихватљиви, морају се појавити и одговарајуће норме које забрањују рекламирање ових порока“.

   Не мање важан задатак јесте и употпуњавање вакуума у моралном васпитању. „Слобода и права – то јесте велико достигнуће људске цивилизације, али неопходно је припремати грађане на то да ова права користе узимајући у обзир моралне норме. Оваквом припремом мора се бавити држава у тесној сарадњи са друштвеним институцијама моралног васпитања, укључујући школу и, наравно, верске заједнице у земљи. Ово потоње значи да се држава мора позабавити разрадом законодавних аката који регулишу укључивање верских заједница у друштвене структуре образовања, у социјално служење, у систем здравства, армију. При томе, у свим побројаним сферама морају своју делатност остваривати све верске заједнице, у оној мери и у оном обиму који је адекватан њиховој заступљености у друштву“.

   Разјашњавајући циљ дискусије о људским правима који је иницирала Руска православна црква, Патријарх Кирил наглашава: „Наша намера је да допунимо концепцију људских права једном важном димензијом: она се морају остваривати у систему моралних координата. Наиме, демонтажа тог система опасна је за људску цивилизацију... Уводећи моралну димензију, ми стварамо својеврсне везивне карике између разних модела устројства света, обликујемо вишедимензионалну и виталну људску цивилизацију у условима процеса глобализације... Овакво постављање питања нема везе ни са политиком, ни са оним што се данас уопште догађа у нашој земљи. Али, оно има принципијелни однос према будућности целокупног људског рода“.

 

ЕВРОПСКИ ПРОЈЕКАТ

 

Проблематика људских права, као и питање интеракције између традиционалних и либералних стандарда, непосредно се односи на тему европских интеграција. Тој теми и њеној духовно-моралној димензији Руска Православна Црква посвећује велику пажњу.

Савремена Европа представља уникалну етно-културну појаву. Овде на релативно малој територији коегзистирају различите културе, од којих свака има своју физиономију, свој језик, своју вековну историју. Столећима је Европа била раздирана противречностима које су се неретко трансформисале у војне сукобе. У већини случајева војни сукоби настајали су као резултат сукоба политичких интереса појединих држава, али неретко су ти конфликти имали и културну подлогу. Столетни рат између Енглеске и Француске у великој мери представљао је рат двеју култура. Многи конфликти имали су и верску димензију. Сукоби су се, између осталог, водили  између католика и протестаната, између хришћана и муслимана. Неки међуконфесионални, међурелигијски сукоби трају до дана данашњег. Довољно је споменути сукоб католика и протестаната у Северној Ирској, између муслимана и хришћана на Косову.

У епоси колонијализма, када је сав свет био подељен на сфере утицаја водећих европских сила, унутаревропске противречности први пут су попримиле интернационални карактер. Два светска рата вођена у 20. веку, која су се хронолошки подударила са распадом колонијалног система, у суштини су представљали европске ратове,  јер су настали као резултат судара интереса водећих европских сила, с тим што се то пренело на сав свет. Оба ова рата манифестовала су колосални деструктивни потенцијал који у себи носи шаролики конгломерат европских нација и култура.

После Другог светског рата, када је Европа била претворена у руине, очигледно је постојала неопходност општеевропске консолидације ради опстанка не само европског континента него и читавог света. Било је неопходно по сваку цену предупредити трећи светски рат, јер би он могао уништити читаво човечанство. Управо због тога одмах после 1945. године у Европи се почео стварати систем узајамне подршке и солидарности на политичком, економском и војном плану, отпочео је и процес обједињавања водећих суперсила у „Сједињене Европске Државе“. Као стимулус за обједињавање послужило је и постојање „великог суседа“ иза гвоздене завесе, „империје зла“, у којој су на Западу видели главну опасност.

Најпре је процес обједињавања носио само економски и војно-политички карактер. Међутим, са протицањем времена постало је све очигледније настојање европских земаља да створе и заједнички културно-цивилизацијски простор. Било је неопходно разрадити универзалну идеологију која би обезбеђивали безбедну коегзистенцију разних субкултура у оквирима јединствене европске културе и која би нивелисала противречности вредносног и верског карактера које постоје између различитих народа. Ради стварања такве идеологије било је неопходно извести неки „заједнички именитељ“ из свих културних, аксиолошких и религијских традиција присутних у Европи. Као такав заједнички именитељ нађен је западноевропски „постхришћански“ хуманизам, чији основни принципи су били формулисани у епоси Просветитељства и отелотворени у искуству Француске револуције.

Модел нове Европе, заснован на тој идеологији, претпоставља изградњу једног несумњиво секуларног друштва у коме би се религији место пружало само у сфери приватног живота појединаца. Према секуларном гледишту, религија мора бити потпуно одвојена не само од државе него и од друштва. Она не сме утицати на друштвене процесе, не сме се „мешати“ у социјалну и политичку сферу. Овакав модел не само што анулира социјалну димензију сваке религије, него и противречи мисионарском императиву већине верских заједница. За хришћанске Цркве Европе описани модел представља озбиљан изазов, пошто им угрожава могућност да проповедају Јеванђеље „свим народима“ и да сведоче свету о Христу.

Верници Руске православне цркве деценијама су живели у ситуацији када се Црква налазила у гету, када је она била потпуно одвојена од друштвеног живота, а друштво „ограђено“ од њеног утицаја. Бити верник значило је бити изолован из друштва. О вери се није говорило наглас, верски погледи су се брижљиво скривали, разговори на духовне теме избегавали. Процеси који се сада одвијају у Европи умногоме подсећају на оно што се дешавало у Совјетском Савезу. Агресивни секуларизам показује се исто онако опасним за религију као и милитантни атеизам. И један и други феномен настоје да религију изведу изван граница друштвено-политичке сфере, да је сатерају у гето, да је сведу на „приватну побожност“.

Резултати тоталне секуларизације западног друштва већ су приметни. Величанствене хришћанске цркве које су још пре пола века окупљале на хиљаде верника данас су полупразне. Богословије се затварају једна за другом због недостатка „призвања“. Манастири се не попуњавају младима; црквена имовина се распродаје, храмови се претварају у ресторане, пивнице, спортске сале. И све се то догађа упркос чињеници да се већина људи на Западу изјашњава као верници. Многе европске хришћанске заједнице стално постављају иста питања: како спасти Цркву? Како спречити тотално сурвавање друштва у бездан секуларизма? Како вратити омладину у Цркву?

Руска православна црква са њеним уникалним искуством опстајања у условима најсуровијих прогона може помоћи западним хришћанима да нађу одговоре на та питања. За разлику од већине земаља Запада, у Русији и другим бившим републикама Совјетског Савеза одвија се религиозни препород. Милиони људи се обраћају Богу, посвуда се граде храмови и манастири. Руска Црква нема проблема са недостатком „призвања“: хиљаде младих људи долазе у њене духовне школе и манастире да би свој живот посветили служењу Богу.

Та уникална ситуација Руске православне цркве, њено искуство у области узајамних односа између Цркве и државе, њена укорењеност у европској култури и њена важна улога у изградњи нове Европе наилазе на признање европских политичких лидера. У писму митрополиту смоленском и калињинградском Кирилу од 16. маја 2002. године, председник Европске комисије Романо Проди истицао је: „Европа је континент где живе многе националне заједнице, од којих свака поседује своја карактеристична обележја, свој језик и културу. Сви ти елементи налазе се у тесној међусобној повезаности. Ми имамо важан задатак – да се боримо да ти елементи не изгубе своја карактеристична својства. Сматрам да је културни и духовни допринос Руске православне цркве, која је толико снажно укорењена у бројним областима Европе и у пограничним земљама, у томе неопходан... Сматрам да је то драгоцен допринос. Руска православна црква има пуно право да учествује у оживотворењу „европског пројекта“: то право условљено је њеном историјом, њеном хришћанском традицијом и њеним присуством (у Европи)... Уверен сам да је новој Европи неопходна сарадња Руске православне цркве“.

Какав конкретан допринос Руска Црква може дати „европском пројекту“ и на који начин Црква може допринети његовом оживотворењу? На та питања одговорио је покојни Патријарх московски и све Русије Алексије Други у писму господину Продију од 3. октобра 2002. године: „Руска православна црква настоји да пружи конструктиван допринос разради духовних, моралних и теоријских основа сарадње између народа Европе посредством својих верника који су насељени у разним земљама, као и путем директног дијалога јерархије Московске Патријаршије са европским међувладиним институцијама... Руска православна црква спремна је на сарадњу са телима Европске Уније у сфери изградње аксиолошких димензија јединствене Европе. Ми можемо учествовати у разматрању питања која се тичу међурелигијских и међунационалних односа у разради законодавства које регулише положај верских заједница. Поред тога, црквени представници имају шта да кажу у вези са питањима философских основа права, међуцивилизацијског дијалога, општеевропске безбедности, превенције и превазилажења конфликта, социјалне проблематике, етике коришћења савремених технологија, миграција“.

Интерес Руске православне цркве да учествује у дискусији у вези са наведеним проблемима мотивисан је чињеницом да су њене епархије и парохије већ присутне у Европској Унији. Осим тога, ова дискусија отвара за Руску Цркву перспективу да на ширем плану осмисли улогу Православља у европским интеграцијама и да своје гледиште размени са европским политичким институцијама. Ширење Европске Уније  повећава значај оних културних и верских традиција чији су утицај на интеграциони процес и улога у стварању европског система вредности до данас били у знатној мери ограничени. У такве спада и православна традиција. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је заокупљена неопходношћу јачања духовне и моралне димензије интеграционих процеса и сматра да православни ставови морају наћи одраз у пројекту европског устава.

Руска Црква инсистира на томе да не може постојати јединствени идеолошки стандард, јединствен систем вредности који би био наметнут свим становницима европских земаља без разлике. Руска Црква Европу види као регију утемељену на истинском плурализму, регију у којој је адекватно репрезентована сва разноврсност њених културних, духовних и верских традиција. Ако се европско законодавство буде заснивало искључиво на начелима позајмљеним из западног секуларног хуманизма са његовим посебним поимањем света, толерантности, слободе, правичности, људских права, онда постоји ризик да оно неће бити прихваћено од знатног дела европског становништва. У сваком случају, њега неће прихватити они који као припадници неке верске традиције имају другачије виђење тих истих начела.

Говорећи о моралним вредностима европских интеграција, Патријарх Кирил наглашава: „Потпуно је очигледно да су те вредности... стандаризоване на основу западног либерализма. Док су се границе Уједињене Европе подударале са границама Западне Европе, овај проблем било је могуће разматрати као „унутрашњу“ ствар Запада, као његов сопствени цивилизацијски избор, за који су одговорност на верском и пастирском плану сносиле западне Цркве. Данас се границе Уједињене Европе шире на Исток и веома је вероватно да ће у догледној будућности у њен састав ући и земље са милионским православним становништвом. Шта ће за те земље на плану очувања њиховог духовног, културног и верског идентитета значити живот у складу са стандардима који су им туђи у етичком и вредносном погледу? Ако Европа, можда и цео свет буду унификовани на основу јединствене културно-цивилизацијске норме, можда ће њима бити лакше управљати, али у њима, по свему судећи, неће бити више лепоте која произилази из плурализма, нити ће бити више људске среће. Осим тога, данас потпуно очигледном постаје немогућност бесконфликтне експанзије либерализма нарочито у оним сферама егзистенције друштва које најјаче држе вредности изнедрене у националној и духовно-културној традицији. На Истоку је та појава прилично очигледна, на Западу је мање очигледна, али реално је присутна и тамо и овде“.

Патријарх је уверен да „на европском континенту морају постојати вредности заједничке за све, вредности без којих је немогуће постојати у условима глобализације“. Међутим, како он наглашава, „ми настојимо да постигнемо да у инвентар ограничења манифестација људских права буде укључена вера. Не смеју се вређати национална осећања. И додајемо: не смеју се вређати ни верска осећања, не смеју се разарати светиње“.

Фебруара 2002. године отпочео је рад Конвент о будућности Европе, који је поставио пред себе задатак стварања Уставног споразума, који би у законодавном погледу могао објединити све земље Европске Уније. Фебруара 2003. године Патријарх Кирил, тада митрополит и председник Одељења за спољне црквене послове, упутио је отворено писмо председнику Конвента Валери Жискар Дестену. У овом писму изражена је забринутост због тога што у предоченом пројекту првих шеснаест чланова Устава „садржи норме које штите верску слободу појединца, између осталог у његовом друштвеном животу, али нема норми које гарантују узимање у обзир целовитог верског погледа на свет приликом доношења друштвено значајних одлука приликом конституисања социјалног поретка“.

Како наводи аутор писма, „активан став Цркава приликом разматрања пројекта Уставног договора заснован је пре свега на реалној узнемирености због судбине верника у Европи, њихових уверења и начина живота, а не на бризи за уске интересе конкретних Цркава. За многе од њих све је очигледнија опасност неспутаног диктата идеологије оријентисане искључиво на животни стандард људи, на њихово материјално благостање и слободно афирмисање у световним пословима изван било каквог система моралних вредности. При томе се вера проглашава за стриктно приватну ствар појединца. Предложени чланови Устава Европе маргинализују огроман слој духовне културе који покреће умове и срца многих политичара, друштвених делатника, научника, уметника, верских лидера и обичних људи на европском континенту. Европа која се одриче религије, посебно хришћанства као једне од својих основних виталних снага, не може постати дом за многе људе који је настањују. Шта више, она ће код њих изазивати анимозитет, утолико пре што се до сада нико није потрудио да разговетно објасни шта је узрок активног непостојања жеље да се у договору допусти макар и симболично присуство хришћанских вредности“.

Вредности које су присутне у пројекту договора, како наглашава Патријарх Кирил, „нису стране хришћанској моралности“. Међутим, „за верујућег човека оне уопште нису неоспорне ако нису повезане са конкретним моралним вредностима. Историја зна колико су често те вредности експлоатисане за афирмисање тираније, за манипулисање људском свешћу, за оправдавање свакојаких порока и тако даље“.

Узнемиреност верника, по речима Патријарха, изазива и чињеница да на нивоу Европске Уније могу бити прихваћене норме које нису у складу са верским и вредносним опредељењем неких народа. Као пример наводи се Резолуција о људским правима одобрена од стране Европског парламента јануара 2003. године, у којој постоје апели да се на општеевропском нивоу спроведе кампања подршке хомосексуалним браковима и да се издејствује одобрење да жене слободно посећују Свету Гору Атонску. „У овом последњем случају“, - наглашава Патријарх, - „грубо се гази верска традиција једне од држава Европске Уније у којој је за већину грађана норма која је данас прихваћена схватљива и непорецива“.

Када је пројект Европског Устава, припремљен од стране Конвента за будућност Европе, био објављен, он је изазвао револт у хришћанским круговима, пошто су у преамбули овог документа као корени европске цивилизације поменути само грчко-римско наслеђе и хуманизам из епохе Просветитељства. Целокупна двомиленијумска  историја хришћанства остала је изван Устава. Пошто је први пројекат Устава био изложен радикалној критици, овај уводни параграф био је измењен. У њему се говорило о „верским и хуманистичким коренима Европе“. Међутим, хришћанство се у новој варијанти Устава поново није помињало.

Категоричко одбијање чланова Конвента за будућност Европе да укључе макар и симболично помињање хришћанских корена европског континента одраз је опште тенденције карактеристичне за многе европске политичаре. Патријарх Кирил на следећи начин карактерише ову тенденцију: „Парадоксално, проповедајући идеје верског или моралног релативизма, савремени секуларизам ипак је веома селективан у односу према религији. Његова оштрица због нечега је увек усмерена управо против хришћанства. Друге религије, нарочито ако су њихови следбеници мигранти или националне мањине, не само што не изазивају критику него се неретко чак и стимулишу. Несумњиво, нико не позива на дискриминацију имиграната и представника националних мањина на верској основи. Али зашто савремена Европа, бринући се за верске слободе имиграната, постаје толико сурова у односу на своје властите корене и традиције, одбијајући да призна хришћански основ своје цивилизације? Штавише, хришћанство се агресивно потискује из друштвеног живота и смешта пошто-пото у Прокрустову постељу историјско-културног гета“.

По мишљењу Патријарха Кирила, „збивања у вези са пројектом Устава Европске Уније  сведочи о проблему који одавно узнемирава верске заједнице Европе. Он се може формулисати на следећи начин: хоће ли верујући људи имати могућност да делују у друштвеном животу полазећи од норми своје вере?“.

Патријарх нарочито истиче проблем интеракције верских гледишта појединца са захтевима који се пред њега постављају као пред државног службеника: „Суштину ових захтева на примеру америчког друштва изванредно је исказао професор права на Њујоршком универзитету Бурт Њуборн, који је истакао следеће: „Када се налазите у државној служби, више нисте католик нити Јеврејин, ви сте Американац“. Овакав приступ може се уочити и у европским земљама. То указује не само на чињеницу да понашање било ког грађанина у служби не може бити мотивисано његовим верским гледиштима, него и на то да вера више није извориште мотивације друштвено значајне делатности. То значи да искључиво право на мотивацију у сфери друштвених односа имају либерално-хуманистичка гледишта. У суштини, та чињеница представља признање претпоставке да религија данас не може бити узимана озбиљно, да се ratio који управља западним светом према религијски мотивисаним  гледиштима односи као према „културној традицији“ којој се одаје признање у формалном смислу, али која ни на који начин не може одређивати свест савременог човека... Међутим, развијена верска свест не може себи допустити да се затвори у резерват приватног живота. Ако се човекова верска убеђења не налазе на периферији него у средишту његовог живота, она ће се неизоставно пробијати у друштвену сферу. У том случају делује закон интегритета људске личности“.

Патријарх Кирил инсистира на томе да је европски идентитет формиран пре свега захваљујући хришћанству, али не само у његовој западној него и источној, православној варијанти. Шта се, међутим, догађа у данашњој Европи? „Сви смо ми сведоци колико се нагло овде затире хришћански идентитет Европе“ – одговара Патријарх. - „Европа се лишава оних обележја које јој је придало хришћанство – желим поново да нагласим: како западно тако и источно хришћанство!... Европа се лишава своје душе. Хришћанска душа Европе столећима јој је давала живот, чинила ју је задивљујуће привлачном за најудаљеније земље и народе, придавала њеној култури универзални карактер. Данас европске вредности постају све секуларније. Не бих  тврдио да те вредности потпуно губе сваку везу са хришћанством. Многе од њих никада се не би могле појавити да у Европи није било хришћанства. Оне представљају секуларизовану форму традиционалних европских хришћанских вредности и у таквом осиромашеном виду често се окрећу против хришћанства које је их је изнедрило,  стављајући под сумњу хришћански идентитет Европе. А раскидајући са духовним основама европске цивилизације, те вредности ризикују да проћердају оно благо које је у њих уметнуло хришћанство“.

У чему је опасност одрицања Европе од својих хришћанских коренова? У томе што се европском становништву, а у том оквиру и верницима, намеће диктат секуларног либералног погледа на свет чије норме се ни издалека не подударају са хришћанским. „Наша бојазан састоји се у томе да Европа, изгубивши везу са хришћанством, може на крају крајева доћи до таквих форми притиска, или чак и насиља над личношћу, које су јој увек биле туђе. Русија је као мало која друга земља на себи искусила колико су по цивилизацију тешке и далекосежне последице раскида са сопственим коренима – то прети не само губитком одређене форме цивилизације него и ескалацијом насиља према личности и вапијућим кршењем њене слободе, као и гушењем њених духовних потреба. Историја Русије у 20. веку мора представљати знак упозорења за савремену Европу – одрицање од духовних и културних основа на којима се темељи било која цивилизација може представљати озбиљну опасност по саму цивилизацију... Секуларизам, раскид са духовним традицијама представља велику опасност за само постојање европске цивилизације“.

Патријарх се дотиче и једне тако деликатне теме као што је нагли пораст бројности исламског становништва у многим европским земљама. Овде проблем није у коезигстенцији хришћанства и ислама него у наметању јединственог секуларног стандарда представницима разних конфесија. „Може ли Европа остати хришћанска а да не улази у конфликте са исламом? – пита се Патријарх Кирил. – Недавни скандал везан за публиковање карикатура које представљају оснивача исламске религије показао је да није хришћанство постало узрок конфликта него секуларизам, посветовњачење друштва које се са презиром односи према духовним вредностима и светињама. С тим у вези, репрезентативан је позитиван пример Русије, где постоји мирни суживот између православља, ислама и других традиционалних религија, условљен чињеницом се у друштву чува поштовање према вери и светињама. Другим речима, ислам је спреман на мирољубиву коегзистенцију са хришћанством. Екстремизам везан за радикална настројења унутар ислама по правилу није усмерен против хришћанства него против бездуховности и посветовњачења западних друштава. Наравно, овде се не ради о оправдању екстремизма, него о узроцима који га изазивају. На тај начин, секуларизација Европе не само што подрива основе европског идентитета, него и провоцира конфликт са верским групама које не желе да се потчињавају општим тенденцијама секуларизације“.

Кључним за даљи развој Европе Патријарх Кирил сматра „повратак хришћанском смислу европских вредности које су доживеле секуларизацију“. Међу такве вредности спада концепција људских права која се мора разматрати не само из либералне него и из верске перспективе и која се мора комплементарно допуњавати представом о моралној одговорности човека за своје поступке: „Умногоме од способности да се право и слободе повежу са моралном одговорношћу зависи благостање, а можда и само постојање људске цивилизације у свету глобализације. Наиме, слобода и одговорност које се у човекову природу уметнуте Самим Богом, припадајући свакоме независно од културе и религије, кадре су да мирно и витално сједине цивилизацијске моделе који постоје у свету“.

 



[1] Светог Игњатија Богоносца Посланица Поликарпу Смирнском, III. 2. Превод наводимо према: Дела апостолских ученика. Прев. са грчког изворника еп. Атанасије Јевтић. Врњачка Бања – Требиње, 1999, стр. 266. (прим. прев.)

[2] На српском језику издата је књига Патријарха Кирила Слобода и одговорност: у потрази за хармонијом. Људска права и достојанство личности. Прев. К. Кончаревић. Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Београд 2010, 171 стр.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 31 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.