header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф. др Србољуб Живановић: Поводом данашње емисије РТС-а "Шест векова Манасије" Штампај Е-пошта
петак, 03 август 2018

 Мошти Св. деспота Стефана Лазаревића се не налазе у манастиру Манасији већ у манастиру Копорину. Иако је на сајту "Борба за веру" већ више пута објављено дa се у Манасији не налазе мошти Св. деспота Стефана Лазаревића, поново се понавља неистина да је овај светитељ сахрањен у Манасији. Потребно је зато поново објавити истину, да би се нове генерације читалаца сајта упознле а правим стањем.

Завод за заштиту споменика Србије је приликом радова у Манасији отворио једну гробницу коју је назвао "гробница Лазаревића". У тој гробници је нађена одесечена глава једне особе, нађена поред карличних костију скелета једне непознате особе. Институт за судску медицину Медицинског факултета у Београду је том приликом обавио ДНК анализу остатака Св.кнеза Лазара и остатака нађеног скелета и утврдио да тај скелет нема никакве везе са моштима Св. кнеза Лазара. После тога је стручњак наведеног института отишао у Манасију и извадио један зуб из главе нађене поред скелета и утврдио да је глава припадала блиском сроднику Св.кнеза Лазара.

Стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије никада нису дозволили ни једном стручњаку да прегледа те налазе, већ су се ослонили на налазе особа које су они ангажовали. Уствари одсечена глава нађена у гробници је припадала Вуку, сину Св.кнеза Лазара. Њега су погублили Турци, заједно са још неколико особа, одсецањем главе. Сви лешеви су онда бачени у једну јаму код Пловдива. На молбу Св.деспота Стефана, вазала Мусе, његовом изасланику Ејудину је дозвољено да после два месеца извади леш његовог брата Вука. Ејудин је препознао главу, али се нежна чије је тело извадио том приликом. Св.деспот  Стефан је тада сахранио донете остатке у манастиру Манасији. То је оно што су стручњаци Завода за заштиту споменика Србије пронашли.

Пошто Завод за зашититу споменика Србије никада није дозволио ни једном стручњаку да прегледа нађене мошти, то је покренута парница пред Првим општинским судом у Београду. Суд  је донео одлуку против археолога Завода за зашиту споменика Србије Брмболића, који је том приликом осуђен. Међтим Завод се и даље држи својих "налаза". Научни програм редио-телевизије је снимио цело вештачње налаза моштију Св.деспота Стефана у манастиру Копорину. Та емисија (било их је две) и сада може да се види на Yu-Тубе. Изгледа да је РТС заборавила те емисије и да се сада држе онога што им је саопштио Завод за заштиту споменика Србију, па исто наводи и у данашњој емисији.

Садашњи епископ Браничевски, господин Игњатије Мидић, из нама непознатог разлога, подржава изјаву завода за заштиту споменика Србије и неоправдано тврди да је Св. деспот Стефан сахрањен у Манасији. Недавно је чак поклонио мошти непознате особе Вознесењској цркви у Београду, као да се ради о моштима Св.деспота Стефана. Он тврди да је у Копорину сахрањен неки "непознати" светитељ, иако је цело вештацнење налаза снимио научни програм радио-телевизије. Ово је разлог што је пново било потребно да се објави ова истина.

 

Проф. др Србољуб Живановић,

Лондон, Велика Британија

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.