header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Симонида Д.: Одговор Владиславу Ђорђевићу
Симонида Д.: Одговор Владиславу Ђорђевићу Штампај Е-пошта
субота, 04 август 2018

 Поштовани,

Одговор г. Владислава Ђорђевића изискује оштрије перо. Његово писање је узрок мог осврта на његове текстове, али не због значаја самог текста, колико због места на коме се пише, а које мени улива поверење у овим временима када реч трује са намером да уништи све добро и исправно.

Понуђено је више доступних дефиниција речи предрасуда, али све имају исто значење. Једна од њих је: „Предрасуда је унапред донесен суд или мишљење о чему што се довољно не познаје нити се темељно и критички проучило, односно пре искуства“.

Овај навод је био неопходан само ради што краћег објашњења нелогичности употребе овог израза од стране г. Ђорђевића. Моја реакција је условљена причитаним у бројним текстовима поменутог аутора, а не непровереним, случајним гласинама. Изгледа да треба додати да нисам имала увид у светоназор аутора текста, јер је његово писање први и једини мој сусрет са њим.

Аргументи које г. Ђорђевић наводи као деманти су типа:

- „Ружан си!“  

- „Није тачно, ја сам леп!“

Толико о скромном, хришћанском и утемељеном ставу. Када смо код овог последњег, волела бих да некада видим референцу или фусноту на којој темељи свој став у виду чињенице.

Што се тиче мушкараца који нису позвани на скупове о расправи Закона о тзв. родној равноправности, примећујем да је г. Ђорђевић пронашао место, време и датум одржавања. С обзиром да је приметио да је било више присутних жена него мушкараца, и да је то разлог због кога би закон могао да буде усвојен, ја бих му предложила да наредни пут поведе са собом бар петорицу мушких истомишљеника, и да нас све спаси зла. Мислила сам да је за гласање закона потребно проћи скупштинску процедуру, која укључује гласање, на коме морају и присутни мушкарци да дају свој глас. Мислим да их је у Скупштини више него жена. Да ли сам у заблуди?

Да је феминизам зло, ја нисам признала, како г. Ђорђевић каже, већ сам изнела своје мишљење. Признање имплицира припадност покрету. Текстови о којима говорим само зато што се налазе на сајту „Борбе за веру“, одају утисак да је за г.Ђорђевића свака жена феминисткиња. Цитате из Библије користи само уколико се бави тражењем одговора религије на његово поимање жене. Том приликом даје себи право да тумачи свете речи по свом нахођењу, а све у циљу омаловажавања жене.

Нисам знала за „Покрет за права мушкараца“, али бих волела да ми г. Ђорђевић објасни разлику између њега и феминистичког покрета. И сам каже да лезбејска популација сачињава феминисткиње. Која популација сачињава овај други покрет? Има ли она име? То „наш“ антифеминиста увек прећути. Можда мушкараца нема у довољном броју на поменутим скуповима јер немају искуства која има г. Владислав Ђ. Можда нису изложени нападима и интересу за себе, па се и не осећају угрожено од жена. А можда их излагање и говор г. Владислава Ђорђевића довољно штити, па се осећају безбедно и у сигурним рукама.

Сазнала сам и за антифеминистички покрет, који г. Ђорђевић афирмише. Само набрајање имена даје значај и скреће пажњу на њихову активност.  Г. Ђорђевић  упознаје читаоце са  женама за које  ја никада до сада нисам чула. Мало сам претражила и пронашла да прва наведена, Кристина Хоф Сомерс представља такође феминисткињу, али из неке другачије групације коју назива „Фацтуал феминист“, и подржава истополне бракове, као и право избора по питању абортуса.

О жени која себе назива Џиџи Бич, не бих да дискутујем. Г. Ђорђевић наводи целу групу сличних. Неке од њих су чланице „покрета за заштиту мушкараца“. Па какви су то мушкарци које жене штите?

Помињање Владике Николаја Велимировића у истом тексту са Арсенијем Јовановићем је недопустиво и, Боже ми опрости што и ја то чиним у овој реченици.  Контекст самог помињања је ван теме о којој говоримо, и питам се да ли му је сврха  хришћанска обојеност писања?

О монаху Арсенију Јовановићу је више пута писано на сајту „Борба за веру“, и читаоцима је скренута пажња на његово јеретичко деловање. Стиче се утисак да господин Ђорђевић не чита сајт на коме често објављује текстове.  То је значајно у смислу аргументације овога што пишем, али има још већу важност из угла г. Владислава Ђорђевића, који истиче пример монаха Арсенија Јовановића као светли пример хришћанског деловања.

Одбрана вере, морала и људских вредности је у рукама свих нас. Одговорност имамо и за изречено и за прећутано. Истина се мора бранити, по сваку цену речима и делима. Лични интереси и пориви су природни и људски, али их треба свесно подређивати вишим вредностима. Сопствена незадовољства и начињене нам неправде је добро преиспитивати, како би прихватили, напредовали, волели.

Са поштовањем

Симонида Д

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.