header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Сергеј Фудељ: Саборност Цркве и екуменизам (препоручујемо)
Сергеј Фудељ: Саборност Цркве и екуменизам (препоручујемо) Штампај Е-пошта
четвртак, 16 август 2018

 Кажу нам да је наша Црква настала 1054. године, а нама се чини да је неко од нас стајао с мироносицама на Голготи, да је наша мисао васпитавана у школама преникејских отаца.

У једној екуменистичкој стихотворини постоје овакви редови:

Високи госте Педесетнице!

Разори све зидове

Што деле хришћане![1]

Зидови су неопходни елементи дома, па и Цркве као Дома Божијег (I Тим. 3, 15). Ако је за тријумф хришћанства потребно рушити зидове, онда је очигледно да, по мишљењу екумениста, никакве Цркве као јединственог васељенског и савршеног Дома Божијег на земљи још није било. Цркве нема, али ће је бити. Педесетнице као òбразовāња Цркве није било, али ће доћи.

„Сазидаћу Цркву Своју…“ (Мт. 16, 18). Већ у самом избору речи се осећа да Господ говори управо о зидању зидова, како би они јасно ограничили Дом Божји. „Јер шта има праведност са безакоњем? Или какву заједницу има свјетлост с тамом?“ (II Кор. 6, 14).

Једно или друго: или Христос бејаше и остави на земљи Своју Цркву, или на земљи нема Његове Цркве, али онда не би било на земљи ни победе Христове. А уколико на земљи још није било победе Христове, онда је разумљиво да хришћанима све тек предстоји – не Страшни Суд, наравно, како старомодно мисли Црква, него „Педесетница“ и „високи гост“.

Такова је провалија која се налази међу онима што верују у Цркву Христову и неверујућим у њу екуменистичким покретом протестантства и рационалистичких секата. При свему томе они траже сарадњу са нама, они хоће да Црква уђе у њихову „међуцрквену“ организацију, они предлажу неке видове организационог сједињавања, дабоме, без, како веле, унификације, то јест, без прихватања учења и тајанстава Цркве. На бази те сарадње пред нама као да се развија примамљива идеја свехришћанског јединства. Могућна ли је та сарадња и могућно ли је то јединство? Говоре нам како нам нико није дао монопол на поседовање Истине, да је и други поседују. Но, како је оштроумно приметио Вл. Соловјев, „они који сва веровања и мишљења сматрају једнако вредним су следбеници Понтија Пилата, а не Исуса Христа“.

 

„Деца смо једног Оца“ – говоре нам присталице екуменизма. Ми бисмо се притом могли сетити да је свети Кипријан Картагински другачије говорио: „Не мoже имати Бoга за Oца онај коме Црква није мајка“. Допустимо да се ове речи не односе на дату ситуацију. Али Отац је имао јединог Сина, Кога је препустио порузи ради спасења света. Ми верујемо да се то спасење десило, да је Христос спасао свет, победио смрт, и као почетак бесмртности оставио на земљи Своју Цркву, оставио не Своје учење, већ управо Цркву, то јест, заправо Себе Самог у Тајанственом богочовечанском телу Цркве вођене Духом Светим. Црква за нас нису спорови епископа на саборима, нити велелепне титуле патријараха, нит инквизиција или гоњење расколника, ни миран сан под окриљем Византије или Петрограда, ни многе богословске дисертације које нико не чита, већ само једно: други земни пут Исуса Христа. Црква „је тијело Његово“ (Еф. 1: 23), а живот у Цркви – „сазидање тијела Христова“ (Еф. 4: 12) у историји.

„Како то може бити?“ – питаше у страху Никодим Господа о духовном рођењу. Да! Црква је „велика тајна побожности“ (I Тим. 3: 16), тајна духовног рођења и живота у историји непорочног тела Христова. „ Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви “ (Еф. 5: 32). То је „домострој тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа, да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многоразлична премудрост Божија“* (Еф. 3: 9, 10). Црква је тајна благодати, једнако недостижна и невероватна за разум као и срце те тајне – окушање Тела и Крви Господње. Тако је то било не само за савремене калвинисте, него и за Јудејце 1930 година уназад: „ Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему… Многи од ученика његових, чувши то, рекоше: Какве чудне ријечи! ко то може слушати?“ (Јн. 6: 56, 60). Црква је слушала, и ми живимо у тој вери Цркве исто као што су у њој живели људи у сваком другом веку.

На богословској конференцији у Хелсинкију 1959. године један сасвим учени представник Светског савеза Цркава рече да православље постоји тек од 1054. године – од времена поделе Цркава.

 

Сергеј Фудељ  (1900-1977) и његова супруга Вера Максимовна, Покров, Владимирска област, 1960-их

 

Од IV века ми чувамо опредељење Цркве као једне, свете, саборне и апостолске. Први епитет установљује изузетност Цркве: „Да је Црква једна Дух Свети обзнањује у Песми над песмама устима Христовим, говорећи: ‘Једна је голубица моја – савршена моја’“ (свети Кипријан Картагински).

Други је њена светост: „Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју, да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна.“ (Еф. 5: 25-27).

Трећи је њена саборност, католичност, јединство или целовитост Цркве свих векова и свих народа: „Јединство Духа у савезу мира (пошто је – С. Ф.) једно тијело (Цркве – С. Ф.) и један дух“ (Еф. 4: 3-4). Кажу нам да је наша Црква настала 1054. године, а нама се чини да је неко од нас стајао с мироносицама на Голготи, да је наша мисао васпитавана у школама преникејских отаца. У Цркви нема прошлости, него је све у битку ванвременске нетрулежности, све је у божанској вечности, па зато Црква апостōлā, мученика и подвижника прошлих векова истински живи у садашњем времену, у светим уздисајима савремених учесника у њеном животу, људи, ако и оскуделе, али још увек не умируће вере. То ванвременско и ванпросторно јединство Цркве је могуће само зато што она заиста није ни удружење, ни хуманитарно-морална људска организација, већ управо тајанствени Организам једног Тела. Суштина сваког тела је јединство. Саборност Цркве јесте јединство светог Тела.

 

Ми знамо шта ово Тело чини јединственим: Тело и Крв Божија, тајна сједињења са Богом – Његова благодат. Из тог првоизворника истичу и сви други признаци Цркве: Црква је благодатна, па стога, наравно, једна (unica, sola, јединствена), јер – зар се благодат Христа разделила? „Зар се Христос раздијели?“ (I Кор. 1: 13). Зар може постојати не једно, већ неколико тела Христових? Ако је једна глава – Христос, онда је једно и тело. Црква је благодатна, па стога, наравно, света и непорочна по непосредном својству благодати и непосредном обетовању Божјем, а све нечисто, што се находи или рачуна унутар њене црквене ограде и себе именује као Цркву, према Невести Божијој се односи исто као плева према пшеничном пољу у јеванђељској причи (Мт. 13: 24-30). Црква је благодатна, и зато носи благодат светог прејемства од апостōлā.

„Зар ви држите довољним то што их називају православнима онда кад је код њих оскудела и пропала благодат рукоположења? Каква полза у свему осталом, ако у њих није сачувана ова последња?“ (Свети Јован Златоусти). „Признак тела Христова, који се садржи у прејемству епископа, којима су (апостоли) предали свугде постојећу Цркву“ (свети Иринеј Лионски). Црква је благодатна, и зато увек живи у благодатном јединству свог живота. „Црква се саборном назива зато што се налази по свој Васељени… што посвемесно и у пуноти преноси учење… што сав род људски приводи к истинској вери“ (свети Кирил Јерусалимски). „Име Цркве није име поделе, него јединства и слоге“ (свети Јован Златоусти). „Примивши то учење и ту веру Црква, макар и расејана по читавом свету, брижљиво их чува, као да обитава у једном дому;  једнако томе верује као да има једну душу и једно срце“ (свети Иринеј Лионски). „Један је образ мисли у оних што чине једно тело Владике Христа“ (блажени Теодорит).

Јединство постоји само зато и тек утолико, уколико људи пребивају у светом телу Божјем.

„Нужно је бити у непорочном јединству како би свагда били причасници Божаства (свети Игнатије Богоносац). Само пребивајући као неосуђени причасници Божаственог Тела и Крви можемо чувати непорочно јединство Цркве. Саборност Цркве је евхаристијско јединство светог Тела. Свети Кипријан Картагински пише: „Сама тајна жртве Господње указује на хришћанско једнодушје, утврђено чврстом и нераздељивом љубављу. Јер, када Господ назива телом Својим хлеб, састављен сједињавањем многих зрна, то тиме указује да народ наш, чији образ је примио, чини једну целину; и када крвљу Својом назива вино, исцеђено из чокота винове лозе и многих плодова и смуљано у једно, то тиме означава да је и стадо наше такође састављено од мешања многих, спојених у једно“.

 

Јединство је љубав. Зато је саборност Цркве одраз јединства и љубави Тројичне. „Ubi tres, ibi ecclesia“ (Тертулијан).[2] Саборност је саучествовање у љубави Христовој. „Литургија је вечно понављање Божаственог подвига љубави“ (Гогољ), повторење Голготе и Васкрсења. То и јесте Црква: стојање у благодати Божјој поред Крста потпуно исто као што ученици некада стојаху у Јерусалиму јер, како се каже у молитвама пред Причешће, „присно закалајетсја“* Христос. Кад живи у евхаристичком јединству љубави, каква сарадња може бити потребна Цркви? Црква себе осећа неодвојивом од Христа. „Вода и вино се после мешања у чаши (Евхаристије – С. Ф.) тако неразлучно сједињују да… не могу се одвојити… тако исто ништа не може оделити Цркву од Христа“ (свети Кипријан Картагински). „Не треба искати код других истину коју је лако добити од Цркве, јер су апостоли, као богаташ у ризницу, без остатка унели у њу све што се на истину односи, тако да свако ко жели узима из ње напитак живота“ (свети Иринеј Лионски). Јер, та се плот (човека) храни од чаше Његове, која је Крв Његова, и расте од хлеба, који је тело Његово“ (исти). Све у Цркви и почиње и завршава се Евхаристијом, благодарећи којој је човек постао „саобразан и сателесан са Сином“ Божјим (исто он).

„Истинита је реч свака Владике и Бога мојега: јер божанским се причешћујући и боготворећим благодатима ја дакле нисам сâм, но с Тобом, Христе мој, Светлом тросунчаним које осветљава свет“ (молитва преподобног Симеона Новог Богослова). У Цркви ја више „нисам сâм, но с Христом, а кроз Њега са свима „вазљубившим појаву Његову“. Баш на ту саборност и позива Црква све искрене душе: „Приидите, једите мој хлѣб и пијте вино, јеже растворих вам; оставите безумије и живи будете“** (ПрС. 9: 5-6).

Кад говоре тако, сматрају ли себе деца Цркве праведницима? – Света Црква јесте Црква грешника, али кајућих се грешника и у свом покајању устремљених ка љубави и светињи Божијој. „Стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус (Флп. 3: 12). А „свак што се одвоји од општења са Црквом, па макар његов живот био достојан хвале, за то једно безакоње, што се отргао од јединства с Христом, неће имати живот; јер, изван Цркве нема плодотворне молитве, па не може бити ни спасоносних дела (блажени Августин).

 

Не владамо ми истином, него истина влада нама: не даје нам наша праведност право да се именујемо сапричесницима свете Цркве, него света Црква, примајући наше покајање, нас чини причесницима свог божаственог живота. Стремљење човека ка светињи Божјој у покајању и љубави га чини причесником те светиње, када у њеном огњу сагорева његова нечистота и он постаје нетљеном честицом велике и славне Цркве Христове. Зато непрестани подвиг покајања и љубави представља једина врата у Цркву, и ми се у Цркви налазимо не као наследни и почасни дворјани, већ тек утолико уколико као ништи прилазимо тим вратима „да причастимсја свјатињи Јего“* (Јевр. 12: 10). Ето зашто сви који одбацују Евхаристију, одбацују и подвиг. Они се боје крста, он је за њих и „саблазан“ и „безумље“ (I Кор. 1: 23). И како после тога да схвате Цркву, основану на крсту? „Вазнео се јеси, дуготрпељиви, на дрво, и подигао јеси на њему Цркву Твоју“. Ми говоримо на различитим језицима. Они нам предлажу јасну кооперацију, а ми њих позивамо на мистичку саборност. Наравно, и кооперација нам је позната. Али за то није потребно бити Црквом Божијом, „великом тајном побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 3: 16). Они не виде Цркву, но виде ли они и Христа? Један руски мислилац је рекао: „Постоји пуна аналогија између историјског Христа и Његове Цркве: ако је било благочестивих људи (у Палестини) који нису видели (нису признавали) Христа, то и данас морају постојати благочестиви људи који могу не видети Христа и Његову Цркву“.

Кооперација зарад вршења добрих дела достојна је поштовања, али Црква нема потребу за кооперацијом. Црква је Царство Божје које не припада овом свету, премда се налази у овом свету и постоји због спасавања људи овог света; то значи да „своју мисију она може вршити само остајући оно што јесте, односно различна од света, чувајући своју особену природу“ (Л. Успенски). И ако су, као што знамо, поједине Православне Цркве већ ступиле у ту кооперативну сарадњу, онда је то само доказ више онога што је већ одавно познато: сиромашења вере у самој Цркви. Хомјаков је још пре сто година говорио о таквој могућности као „сигурном признаку страха, немоћи и одсуства истинске вере. Хришћани првих векова – говорио је он – нису мољакали за сарадњу маркионите и савелијане… У десетини разних хришћанстава, дејствујућих здружено, човечанство би с пуним правом препознало увиђену слабост и замаскирани скептицизам… Постали бисмо издајници ако бисмо намислили да призивамо заблуду да нам помогне у проповеди и ако бисмо, изгубивши веру у божаствену снагу Цркве, почели тражити потпору немоћи и лажи“. Ако живимо у саборности Цркве, није нам потребна та „утвара јединства“ којој стреме 1237 ванцрквених општина и секата. И заиста, само губећи веру у Цркву и љубав према њој може се озбиљно мислити на подршку или сарадњу с таквим људима који, као на пример баптисти и други протестанствујући секташи, у наше дане долазе у домове православаца зато да, после спрдње над крстом и иконама, похуле име Дјеве и Матере, изврћући њене односе с Јосифом – с оним људима који би се на конференцијама такође, можда, према православљу понели као према занимљивој археолошкој реткости, а у животу – у савременој руској провинцији, где их је пуно – православце чак и не сматрају за вернике. И кад обични руски људи чују да су наши „посматрачи“ отпутовали на екуменистичку конференцију, они свакако мисле: не би ли боље било посматрање тих гордих људи који проглашавају идолопоклонике, не у свечаним дворанама обазривих и културних дискусија, већ по градовима и селима Русије. Не би ли сигурније било следити исконско правило Цркве: „Запиткивања и родослова и спорова и препирања о закону клони се; јер је то некорисно и сујетно. Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Тит. 3: 9-11).  

Што се тиче тога да ће неко саучествовање Цркве у том ванцрквеном кретању ка јединству можда допринети разјашњењу истине и образлагању става Цркве зарад будућег привођења тих људи у Цркву, то се на ту идиличну представу може одговорити само речима апостола Јакова на Апостолском Сабору: „Закон Мојсијев има од давних времена у свим градовима оне који га проповиједају, пошто се у синагогама чита сваке суботе“ (Дап. 15: 21). Зар столећа аргументовања у књигама, у чланцима, у дисертацијама, на конференцијама и с амвōнā не убедише у то да има већ сасвим довољно тог начина аргументовања? Ево је недавно (1958. године) у Шведској лутеранској цркви уведена институција жена-свештеника, и то после таквог, рекло би се, вишевековног и учења и праксе Цркве. Историја Хришћанства сад од нас очекује само један, и заправо једини победоносни аргумент: Свету Христову Цркву треба доказивати светим животом. Ми имамо изглед побожности, а силе се њезине одричемо (II Тим. 3: 5). Сила пак њена је у благодати, која учвршћује човека у крсном подвигу. И гле, обраћајући се том двехиљадегодишњем путу спасења сазнајемо да ће велика радост бити код анђела Божјих ако и у нас, и у присталица екуменизма почне не сарадња, него са-покајање. Ето то нам је потребно. Упркос неретким представама о некаквом процвату религиозног живота у свету, он се налази у крајњем опадању и сиромашењу, па и у Православној Цркви. Збива се једно од јеванђељских пророчанстава: „Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк. 18: 8). Једном неко рече, хришћански слој се скида с историје земље. Наравно, Цркве ће увек бити, али ако јој још предстоји нека нова епоха у историјском животу, онда је главно са чим ће ући у њу бити подвиг покајања, тај „кључ Давидов, који отвара и нико неће затворити, и који затвара и нико неће отворити“ (Откр. 3: 7). К њему она одувек и позива сва хришћанска срца. Покајање је дејство љубави, дакле и почетак јединства.

„Силан је Бог удостојити нас да напредујемо у делима Његовим, са чувањем себе од сваког дела лукавога, да узмогнемо спасти се у годину искушења, која има доћи на читав свет (преподобни авва Исаија).

1961.

____________________

[1] ЖМП. 1959, бр. 7.

* Стихови су овде и још понегде наведени према руском синодалном преводу Светог Писма, који је користио аутор. Отуда „домострој“ уместо „устројство“, „многоразлична премудрост“ уместо „многострука мудрост“, како стоји у синодалном преводу Новог Завјета СПЦ.

[2] „Где је троје, тамо је и Црква (лат.)

* Тј. стално приноси себе на жртву, на заклање (из припева 9. песме молитвеног правила пред свето причешће).

** „Ходите, једите хљеба мојега, и пијте вина које сам растворила. Оставите лудост и бићете живи…“

* „Да будемо заједничари светости Његове“.

 

Ѣлѣшка о писцу

Сергѣј Јосифовић Фудељ је руски православни богослов, философ, духовни писац и књигослов. Син познатог свѣштеника, »најскриванији духовни писац и богослов ХХ вѣка«, читавог живота репресиран и прогањан, Сергѣј Фудељ је био један од омиљених писаца Александра и Наталије Солжењицин. Многа дѣла Сергѣја Фудеља подсѣћају прѣ на исповѣд, него на проповѣд – исповѣд вѣрног чеда Цркве, које са болом и љубављу говори о њеним проблемима и поремећајима. То је исповѣст човѣка одраслог у благочастивој православној породици, који се од ране младости дружио и општио са врхунским руским философима-боготражитељима, умѣтницима, светитељима, исповѣдницима и мученицима и који се, дубоко проживѣвши и одстрадавши сваку своју рѣч, обраћа читаоцу као себѣ равном, без охолости и сувопарности, слутећи у њему хришћанина послѣдњих врѣмена. Његова рукописна заоставштина се чува у Дому руског зарубежја у Москви, који носи Солжењициново име. На српски језик досад је прѣведена само његова књига под насловом Црква и њен тајни двојник (Бернар, Београд/Стари Бановци, 2009).

 

Извор: "Словенски весник"

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.