Један Николајев ђакон причао је овако.

Кад је владика Николај зидао своју цркву у родноме селу Лелићу, он је пошао из Охрида са једном великом сумом новаца. Ташну с новцем је носио ђакон. Али кад су дошли у Битољ, Николај је из те ташне вадио новац и делио га и хришћанима и муслиманима и Јеврејима и то немилице.

Тако је чинио и у Прилепу.

         „Када смо стигли у Скопље, сума је секнула прилично“, прича тај ђакон, „и ја сам рекао преосвећеном: ако се овако настави, оде ваша црква! – а он ми је рекао: „Бог је дао, па ће опет дати, не брини се ти о томе!“ – и ђакон је своју причу закључио овако: Новац за др.-а Николаја није представљао ништа!

          Понекад данима и недељама он није имао ни пребијене паре, а понекад је било пара. Он је те паре добијао чековима из Енглеске и Америке и трошио их је на оправку свих манастира и цркава своје епархије.

Нема храма Божијег у охридској дијецези у коме он није оправио понешто о свом трошку, претресао рогобатан под и понова га поплочао или обезбедио сигуран кров, снабдео га књигама и одеждама, сасудима и другим потребама.

Многе је рушевине подзидао или на старим темељима подигао нешто ново. Зато га је народ и волео, али је и он волео народ.

Усрдно је служио и усрдно проповедао у свакој прилици.

 Кад би дошао у неко удаљено село у планини, обилазио је болеснике и читао им молитве, а кад би наишао на мртваца, опојао би га заједно са месним парохом. Ја сам га рођеним очима видео како сатима седи на камену под неким дрветом и разговара са сељацима, проповедајући им љубав, трпљење и поштење.

Народ Македоније га је зато јако ценио.

 Он је пред њим ударао челобитија и сматрао га за свога, рођеног.

Свештеници су пред њим метанисали свугде и на свакоме месту, у чаршији, као и на друму.

Он их је подизао и љубио. И што је најглавније, нико те људе на то није приморавао, нити је то од њих уопште захтевано… Јер он је сироте свештенике обдаривао новцем или неким другим поклоном, а никад није ни помислио да нешто наплати за канонску визитацију.

 Ако би му народ поклонио погачу, воће или какво друго јело, он би га поделио на лицу места с децом, која би га окружила и са којима је ведро ћаскао. Поклањали су му и убрусе и чарапе, а он је понекад понеке од њих и сам носио, без обзира на њихову грубост.

Јео је за софром сиротињском шта је Бог дао и хвалио јело као да је на некој великој гозби.

Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти, а Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао.

Зато је и био популаран у Охриду.

 Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку.

Старице су код њега долазиле у свако доба дана да му причају своје домаће јаде и он их је стрпљиво саслушавао, саветовао и храбрио.

Код њега није било ни пријављивања, ни аудијенције, улазило се као у воденицу…

Извор: Православни духовни центар „Владика Николај Велимировић“