header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Лазар Абашидзе: Анђелу Лаодикијске Цркве (1) Штампај Е-пошта
уторак, 04 септембар 2018

 „И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
О, да си студен или врућ!
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
избљуваћу те из уста Својих.


Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
и ништа ми не треба;
а не знаш да си несрећан, и јадан,
и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам;
зато ревнуј и покај се.
Ево стојим на вратима и куцам…“ 


Откр. 3, 14-17, 19-20.
 

На крају нашег толико „прогресивног“ и уједно злосрећног 20. века – после сурових ратова, револуција, „грађења, „ломова“, „перестројки“, после препредених протеривања и прогона вере, после љуте студени атеизма и грубог материјализма као да је изненада дошло до отопљења, поново се у људским душама пробудила вера у Бога. Одједном је до Православне Цркве — до крајности угњетене, са свих страна притиснуте, малобројне и измучене, почело из људског света да допире нешто што личи добронамерност, саучешће, бригу и наклоност. Очигледно је да су материјалистичке идеје претрпеле крах и да нас је запљуснуо талас пробуђеног интересовања за нешто узвишено, мистично, чудесно. Многе душе су се обратиле трагању за неким духовним силама које су изнад материје, које могу да дају стимуланс, да их надахну за живот, да им дају макар неку усмереност ка циљу, да унесу макар неки смисао у њихов живот који се, како се чини, изродио, опустео, огрубео. Било како било, народ је почео да долази и у православне храмове, почеле су да се шире парохије, да се дижу из рушевина цркве и манастири, настала је читава војска хришћана-неофита.

Међутим… хоће ли након овог „пролећа“ наступити „дивно лето“? Или је то само варљиво отопљење, а очекују нас још љући мразеви? Много тога се отопило! Много тога је оживело! Али, не само добро. Нови народ је навалио у Цркву, али су с њим дошле и људске немоћи, болести, грехови: гордост, себичност, тврдоглавост; подигле су главу већ наизглед заборављене јереси, лажна учења, сујеверја – као пролећне реке окружиле су здање Цркве. И испоставило се да је наше Православље у крајњој опасности – више него икада раније! Колико погрешних схватања и мишљења о вери човек данас може да чује! Какве све јереси и лажна учења, која је Црква давно одбацила се данас могу чути у причама наше разговорне сабраће, и што је најстрашније од свега – у изјавама многих лица која имају свештени чин!

Док су атеистичке власти прогањале веру многи људи су, иако су се сами плашили да уђу у храм и уопште нису познавали хришћанско учење, ипак издаљине некако поштовали Цркву осећајући радозналост и жељу да сазнају какав је њен унутрашњи живот. Сад су пришли ближе Православљу, ближе су упознали његово учење, законе, начин живота и… то се свидело веома малом броју људи. Све то је премало везано за овај свет, превише је у супротности са савременим начином живота, захтева од човека да се одрекне превеликог броја ствари, да много тога престане да воли. И нови верници често откривају у себи много тога потпуно туђег Православљу и не желећи да воде борбу са собом приписују кривицу самом хришћанству. На несрећу, учитеља, духовних пастира који су у стању да донесу до ових срца сву лепоту, сав мирис Православља има тако мало! А ђаво не спава, њему веома иду на руку ове мутне воде – заблуделе, изгубљене душе које траже нечег мало „узвишеног“ (само – мало!), али истовремено и приземног; и ево, напипавши повољан терен он припрема долазак свог штићеника – цара целог света. Ђаво врло радо сеје семена нове религије – универзалне, модернистичке, посветовњачене, која од људи не би захтевала много, али би давала доста тога; све би окупила и објединила, никога не би оставила ван своје ограде: за Јевреје би представљала јудаизам, за пагане – паганство, за хришћане – хришћанство (тако ће она извртати и примењивати на себе речи апостола Павла – 1 Кор. 9).

За наше време је карактеристична нека изузетна непробирљивост кад су у питању религиозни појмови, учења, законитости, – и сваштаждерство. Изгледа да данас многи људи који ступају у свет религије већ на самом почетку свог „духовног“ трагања не постављају себи за циљ да нађу истину и истинитог Бога, већ попут Понтија Пилата цинично слежу раменима и одустају од озбиљног трагања: „[та је истина?“ Само што не кажу: „Ма каква истина?“ и пристају на сваку мање-више успешну теорију, на неки „духовни“ сурогат, само да се он макар мало „уклапа“, односно да оправдава и уноси разноврсност у наш свакодневни комфор, да му даје извесну арому узвишености и тајанствености, да мало замагли ону тако невеселу силуету смрти која се приближава. Данас религиозна трагања најчешће нису трагања за Царством Небеским, већ за неким царством поднебеским, које би се распрострло као густа розе магла по површини исте ове земље коју смо толико заволели и које би нам даровало сва ова иста земаљска задовољства, само без мука и без сметњи, без улагања напора и у изобиљу.

Чудна је оваква бескрупулозна непробирљивост савремених људи у питањима вере, – а управо она је нарочито згодна и неопходна ономе ко припрема пут лажном христу, лажном месији. Онај ко има истинску силу и власт просто руши једно и гради друго; онај ко нема такву власт – осваја ласкањем, на превару, подметањем лажи. Тако је ђаво деловао и у Едему кад је мамио наше прародитеље, тако је деловао преко Јудеја кад је припремао убиство Богочовека, тако ће деловати и припремајући престо за антихриста. Међутим, не би могао да се зачне овако помешан, непробирљив и уједно тако одушевљен, жив однос према религији да томе није претходио читав век општељудског поклањања грубој, „дебелој“ материји; и није ли управо у том циљу нечија вешта рука тако упорно вукла све земаљске народе на поклоњење овом „телету које пасе траву“, приморавала их да тако наивно тону умом и срцем само у материјалним „добрима“? Већ у 19. веку могао се уочити необичан хаос у питањима вере и међу онима који су себе називали хришћанима, па чак и православним хришћанима, и веома се ретко могао наћи неко ко је мислио и осећао заиста православно. Како је често већ у то време уместо духа истине владао дух одступања од Христа. Раширила су се наразноврснија лажна религиозна учења, повећао се број опасних спиритистичких разонода, на сва врата су у здање Цркве покушавале да продру разноврсне јереси, лажна мишљења и схватања. Почетак 20. века се одликовао експлозијом, невиђеним пљуском некаквог очајничког трагања за новим „духовним“ вредностима, што се испољило и у псеудорелигиозним, и у филозофским и у уметничким изопачењима. И одједном… нечија сурова рука спушта „гвоздену завесу“ сцену смењује супротна: пресеца се сваки покушај „узвишених“ трагања, сви погињу главу и почињу вредно да месе глину, да праве цигле и граде градове „земаљске среће и успеха“. Религија се проглашава „опијумом за народ“ а материјалистички живот – буђењем из кошмарног сна и правим животом. Међутим и ова „религија науке и технике“ губи снагу, завеса се поново подиже и на сцени су – нове промене, и поновно трагање за „узвишеним“, новим „духовним“ идеалима, само још хаотичнијим и бескрупулознијим него на почетку века. Али, да ли су тако случајне и недоследне ове промене декорације? Да ли је то заиста трагање људске душе која је жедна истине? Или је то заборављање истине, одступање од ње, одлазак у густу непроходну шуму? Зар није у тим (наизглед стваралачким) трагањима човечанства присутан неки задати правац?

Јер, све ово запањујуће ефектно кретање људског разума у области покоравања стихија света, откривање тајни земље, заповедање законима материје је такође религија, религија са својим „свемогућим“ богом, светом који се налази у његовој власти, који он потчињава себи силама и чудесима. Ово је најпрактичнија религија, веома приступачна разуму и блиска сваком човеку, религија која му је чак и одвише сродна – јер то није религија неке безобличне душе, већ религија тела – тако опипљивог, тако жедног свега; религија која обећава рај телу – овде и данас. И овај „рај“ већ куца на наша врата, он нуди и дели необично пријатна осећања: мир, радост, здравље и, главно – заборављање смрти. Док су оци Православља говорили: „Дај крв и прими дух,“ ова религија тврди да је „у здравом телу здрав дух“. Самог човека у неком уопштеном поимању ова религија представља као бога (човека-творца, научника и градитеља), а свет баца пред његове ноге као бесконачни океан материје која ће ускоро бити у потпуном ропству овог човека-бога. Зар данашњи људски свет пун бездана најразличитијих, најлукавијих и наизглед најпривлачнијих ствари – буквално „чуда технике“, није храм у којем се пева громогласна песма-славословље човеку-занатлији, мајстору, срећковићу, генију и Прометеју, који смелом и дрском руком краде „ватру од богова“? Све ово јарко, блиставо, што се прелива најразноразнијим визуелним ефектима, што гуди некакву машинску ритимичку музику, заражно је некаквом дивљачком емоционалношћу и снабдевено суперсавременом техником града, укључујући и преплављеност робом — свака продавница је својеврстан велелепни свет из бајке, изложба чуда, парада генијалне људске домишљатости, па како то може да се човеку не свиди, да га не плени, да га не опија? Свет Божји, земаљска природа, све њене лепоте, чудо планина и мора, шума и поља, неба, звезда, сунца и месеца, дана и ноћи, живих створења – све је то данас заклоњено лепотом, привлачношћу, удобношћу и практичношћу света ствари, који је створио сам човек; и овде нема ничег апстрактног што одводи у неку загонетну даљину – све овде конкретно и директно служи удобности и пријатности живота, „рај“ већ сада на земљи! Да, то је религија! И религија која је нашла много поклоника, која је постала централна, главна, сада већ неодвојива од палог човечанства.

Занимљиво је да се убрзо након изгнања Адама из раја човечанство поделило на две гране: Сим – благочестиви Адамов потомак дао је потомство које се више одликовало духовним тежњама: вером, послушањем Богу, смирењем, молитвеношћу. О семитима се у Библији не каже да су имали неког великог успеха у наукама које се тичу свакодневног живота, у практичној домишљатости. Насупрот томе, видимо како потомство братоубице Каина, који је због свог злодела пао под страшну клетву Божију: кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега, бићеш потукач и бјегунац на земљи (1 Мојс. 4, 12) напредује у организовању услова свог земаљског живота. Већ Каинов син Енох подиже „град“, односно, очигледно да је то неко ограђено имање или тврђава, његов потомак Јавал проналази музичке инструменте и постаје отац свих оних који свирају на гуслама и свиралама. Тувалкаин је ковач свих оруђа од бакра и гвожђа. После потопа већ се потомци нечастивог Нојевог сина Хама у Старом Завету истичу као нарочито успешни у земаљским пословима: тако је Нимрод истакнут као добар ловац и као први земаљски цар, силан на земљи. Занимљиво је и то да се јеврејски народ, док је носио на себи печат изабраништва Божијег и оправдавао га ревносном вером у истинитог Бога од других народа разликовао по знању истинске религије и богослужења, док је чувао завет с Богом није одликовао никаквим успесима у земаљским наукама у светској мудрости, у уметностима. Међутим, када је одбацивши Истину – Христа Бога, изгубио своје религиозно призвање почео је нарочито да се издваја и усавршава у земаљској мудрости, постао је лидер у наукама и уметности, у домишљатости која се тиче свакодневног живота. Из овога се види: кад човек напушта Бога и Он њега „оставља“ тако да човек изгубивши пут покајања, смирења и плача бира пут себичности, и уместо да моли за милост свог Свемогућег Оца Небеског, он бира пут себичности, самосталне делатности; у опијености собом, својим сопственим напорима покушава да створи едемски врт на земљи. Неки вођи овог усмерења су отворено изјављивали: „Не смемо да очекујемо милост од природе, наш задатак је да је силом од ње узмемо.“ Дакле, у току читаве историје човечанства видимо два супротна усмерења људске делатности: једно које усходи од земље према небеском, које признаје и оплакује немоћ, оштећеност, болест људске природе, које не одвраћа поглед од ове болесне, непривлачне слике, које гледа у сву њену дубину и моли Бога да излечи ову немоћ, које схвата да је гост у овом свету – схвата прогонство, и тежи ка својој истинској отаxбини, кроз дубоко покајање, које тражи помирење с Богом, препород, спасење. Друго усмерење је прихватило своје прогонство с несаломљивом надменошћу, с уздањем у себе, пожелело је да место свог изгнања учини својом отаxбином, више је волело да заборави Бога него да повије пред Њим свој тврдоглави врат, кренуло је путем развијања својих оштећених способности, путем опијености собом, путем самообмане и успављивања савести, према трагању за илузорном срећом.

И ова два усмерења се често сударају на својим путевима, делују једно против другог, понекад једно делимично обузима оно друго, она час на неко време заустављају своју трку, супротстављајући се једно другом, час поново, уздижући се, беже једно од другог. У наше време ова два усмерења се нарочито сукобљавају и ометају једно друго да достигну свој циљ; постоји покушај да се она слију, али она не могу да се помешају, као што се не мешају вода и уље. Као што се види из пророчанстава Светог Писма и светих отаца Цркве, у последњим данима света бујица светољубаца, поклоника „раја на земљи“, поклоника мамоне, ће као потоп запљуснути сву земљу. Он ће наћи и свог владику – светског цара, антихриста, који ће градити сву своју владавину, сав свој утицај и обману на два ослонца: с једне стране, на земаљском телесном задовољству, телесним удобностима и ситом задовољству, које ће људима давати умешна наука, техника и добра организација посла, вешта политика и дипломатија; с друге стране – на „мистици“, на разводњеној универзалној религији, која ће заиста бити „опијум за народ“, која ће људе заглупљивати пријатним осећањима, уносити у њихова срца усхићеност и осећање одушевљења и страхопоштовања према великим маговима, запањивати умове необјашњивим, велелепним чудима и окивати страхом душе које су свесне величине силе која заповеда стихијама и скида огањ с неба. Зато је погрешно мислити да одушевљена трагања 20. века у области религије, његова „ревносна“ жеља да се појми „духовно“, „надсветско“ и скрупулозно удубљивање савременог човека у свет материје, сва ова „чуда“ у области науке и технике – да су сви ти процеси случајни и противречни. Не, они имају циљ и воде човечанство ка њему и успешно се допуњјују. Њихов циљ је стварање нове религије, која ће садржати „достигнућа“ ових лажних усмерења човекове душевне делатности: лажне религије и лажне науке.

Обратимо пажњу на основне принципе овакве „науке“ и такве „религије“ с тачке гледишта њиховог утицаја на људску душу – како су слични! Лажна наука проучава дивне законе природе, њену узајамну повезаност, силе, продире у њене тајне одаје, налази танане, изузетно сложене законитости, хармонију, сврсисходност у свим облицима – ма чега да се лати у овом свету одмах затим она не узноси наше одушевљење и свештени страх пред чудом видљивог ка његовом Творцу, она чак ништа не говори о Творцу, већ хвалећи на све могуће начине овај чудесни систем, сматра га за неку случајност или се изговара незнањем и одсуством жеље да зна одакле све то и Ко је све тако повезао, наводно, то више није област науке. Ипак, одушевљење које се рађа у људским душама приликом откривања тајни света уз помоћ науке, човек-научник приписује себи, приписује га људском генију, човеку-ствараоцу. Слична тактика постоји и у лажној религији: она демонстрира пред човеком очигледна знамења из другог, њему непознатог света, при чему акценат увек ставља на чудесно, на тајанственост појава, приморава на очекивање и нестрпљиву жељу још већег чуда. Лажна религија такође ништа одређено не говори или говори веома магловито о извору ових чудотворних сила и самим тим наводи човека да сматра за божанство њему потпуно непознато „духовно“ биће и да му се да се клања. Не треба мислити да ђаво увек спречава трагање за „духовним“, религиозним, божанским. Он најчешће омета правилно трагање, истинско богопознање, а хаотичну тежњу ка узвишеном користи у свом циљу. Св.Григорије Палама у својим „Тријадама“ каже да су пагани, проучавајући творевину, односно видљиви свет и његове законе „стицали неку представу о Богу, пошто природа и творевина за то дају доста основа, а демони с ђавољим замислом то нису спречавали – јер зар би их људи сматрали боговима да у људску главу није продрла никаква представа о Богу?“ Имајући духовну силу, извесну „власт“ над материјом они као бестелесни демони по Божијем допуштењу могу да начине велика чуда и користећи слепило људи они често издају ову своју тамну „духовност“ за божанску силу присвајајући поклоњење које доликује само Богу. Тако ће антихрист магијом науке и магијом религије покорити готово свецело човечанство, а пошто ће прогласити себе за богочовека указиваће му се двојако поклоњење: као „божанском чудотворцу“ и као „генијалном организатору света“. Веома многи процеси који се данас дешавају у људском свету, у најразличитијим областима: политици, науци, уметности, у свим облицима религиозног живота, у философији и култури уопште, сва се она постепено изједначују и договоривши се, здружено усмеравају ка једном циљу – ка припремању глатког пута и влелепног трона дуго очекиваном светском цару – владару света.

Дакле, ђаво ни у ком случају није противник религије уопште, већ је пре, насупрот томе, управо он оснивач већине религија. Ђаво и правоверне хришћане увек покушава да скрене, али не право у неверје, већ у изврнуту веру – ђаволу је потребна религија, само што је могуће више универзална, аморфна, недогматска, магловита, што је могуће више разводњена, како би привукао што већи број људи да се поклоне антихристу као представнику самог сатане. Ево зашто се данас међу градитељима нове религије чује такво незадовољство и мрштење кад се помену верске догме. Речи „догма“, „догматско богословље“ готово да су постале погрдне, као да је догма непријатељ живота. Адогматизам данас најчешће не негира отворено истинитост Божанских догми, него „само“ негира неопходност јасног знања догми за морални, духовни, хришћански живот. Адогматизам одвикава хришћане од размишљања, од разликовања истинског учења од лажног, а не од тога да уопште не верују у Бога и нешто духовно и мистичко – и управо то иде на руку будућем антихристу.

Обратимо пажњу на то да Свето Писмо као знак скорог доласка антихриста и смака света предсказује – свеопште, међу свим народима, ширење Јеванђеља. Христос каже: И проповиједаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај (Мт. 24, 14). И свима народима треба најприје да се проповиједа Јеванђеље (Мк. 13, 10). На други знак скорог доласка антихриста и смака света указује нам Божанско откровење у извесном особеном одступању од хришћанске вере до чега ће доћи када се зато што ће се умножити безакоње, охладњети љубав многих (Мт. 24, 12) и када се антихрист појави лично, обучен у сву силу сатане, и кад крене у последњу сурову битку против Христа, Христове Цркве и хришћана. Тада ће верници бити предавани на муке и верни Христови следбеници убијани и тада ће их омрзнути сви народи имена Христовог ради (Мт. 24, 9-10).

Дакле, доласку антихриста по предсказању Спаситеља мора претходити ширење јеванђељске проповеди на целом свету, међу свим народима без изузетка, во свидјетелство всјем јазиком, односно, не сме да остане ниједан народ, ниједан човек који не би чуо речи љубави и истине, како би сви имали могућност да се спасу, како на крају нико од оних који нису примили истину и који су поверовали лажи не би имао шта да одговори на дан Суда (2 Сол. 2, 12). Међутим, привлачи пажњу један помало чудан моменат: због проповеди Јеванђеља многи ће се обратити истинској вери, значи – постојаће велико мноштво православних храмова, свештенослужитеља, монаха, значи и хришћанских књига, икона итд. Међутим, одједном ће убрзо после тога почети невиђени прогони Православне Цркве, цео свет ће се подићи против истинских хришћана, они ће бити убијани, мучени, пронаћи ће нова најужаснија мучења за њих: и биће жалосно вријеме, какога није било откако је народа дотада (Дан. 12, 1). Међутим, како ће настати тако изненадна промена у људима, како ће тако брзо цео свет просвећен светим Јеванђељем постати љути прогонитељ Цркве, како ће из Христове војске тако брзо и толико мноштво људи пребећи у шатор антихриста и остати само мало стадо истинских синова Цркве које ће морати да се спасава бекством у пустињу? Зар ово неће такође значити да се и проповедници вере последњих времена неће одликовати истинском ватреношћу вере, да ће проповедати, али не у духу смирења и покајања, већ ће попут фарисеја и књижевника држати лепе говоре, освајати народ лепотом православне обредности и сликовитошћу речи. Међутим, мало ко ће од проповедника и слушалаца допустити да ове речи дођу до дубине њихових срца. Тада ће се реч Божија сејати изобилно – и биће много сејача, али неће имати ко да жање: семена ће падати на пут, на каменито тло или у коров. Готово да више нема њива с добром земљом као што је Дух Свети предсказао за последња времена кроз пророка Давида: Господ с Небесе приниче на сини человјеческија, видјети, ашче јест разумјевајај или взискајај Бога. Вси уклонишасја, вкупје некључими биша: њест творјај благостињу, њест до јединаго (Пс. 13, 2-3).

Очигледно, неће недостајати спољашње – формално – знање слова хришћанског учења, његових правила, канона, обреда, чак и канонског стила православног иконописа и црквеног појања (тако Серафим Роуз каже: „Вероватно ће и „икона звери“ бити насликана уз поштовање византијских иконописних традиција“). Није непознавање хришћанства ни сада главна болест света, већ је то удаљавање на све начине од истински хришћанског, дубоко покајничког, смиреног, делатног начина живота – у духу некадашњих истинских хришћана. Последње хришћанство ће од древног преузети само љуску, а садржај ће неприметно бити замењен новим лажним духом, другим стилом живота, начином размишљања и другим вредностима. Сетимо се како Господ у Апокалипси разобличава управо Анђела Цркве последњег периода: знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг… (Откр. 3, 15-17).

И овакво унутрашње изопачење православне вере јесте најпоквареније, најгоре, најпрепреденије искушење; оно је почело одавно. Још је епископ Игњатије јасно уочио ово искушење средином 19. века: у једном писму он каже да су „муке које сустижу мало Христово стадо (у сва времена) веома различите. Прво је било отворено прогањање хришћана… Касније се… ово отворено прогањање претворило у тананије, неприметније обичним људима, али потпуно јасно очишћеним умовима: прогонитељи нису од хришћана захтевали да се одрекну Христа већ да прихвате јереси исто толико погубне по душу као и одрицање, односно нису захтевали директно нечастивост, него злочастивост. Касније су прогони постали још подмуклији: остављено им је на вољу да верују у Христа, а одбачен је живот по Христовим заповестима: – прихваћен је живот који је с њима у супротности због чега вера никако не може да пређе из почетне у делатну, а још мање у живу, т.ј. духовну. Вера без дела вере, односно без испуњења заповести Христових јесте мртва вера. Сама уводна познања остају човеку крајње нејасна и неодређена, пошто му нису објашњена у њему самом – делањем, а још мање Духом Светим. У овом стању збрке и таме видимо данас многе који себе сматрају хришћанима, па чак и учитељима Христове Цркве, – од њих неки не верују у Христова чуда која су описана у Јеванђељу, – други верују једном делу Христовог учења, а други одбацују, трећи не верују у постојање демона; неки опет мисле, не умејући да разликују дела вере од дела природе да ће се сви спасити због својих добрих дела и т.сл. итд. Зато се данас веома ретко може чути истинска Реч Божија из људских уста иако се често може чути лажна“ (Светитељ Игњатиеј Брјанчанинов. Сабрана дела. издање Донског манастира и издавачке куће „Правило вере“. М. 1993. т. 7, стр. 93).

„…Заиста, заиста вам кажем: данас, када дела уопште нема и када је духовно размишљање крајње ретко, данас ђаво толико мрзи ово размишљање да би желео да га збрише с лица земље, како би нам Јеванђеље остало само на осуду, а не на поуку: јер судиће нам се по Јеванђељу… Ђаво је спреман да нам да десет пута више здравог разума и да умножи хиљаду пута наша практична знања, само да нам украде крсно знање, уз које можемо да станемо с десне стране Бога“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 7, стр. 82). „Свето Писмо сведочи о томе да ће хришћани попут Јудеја постепено почети да се хладе према откривеном учењу Божијем; они ће престати да обраћају пажњу на то да је Богочовек обновио људску природу, заборавиће на вечност, сву пажњу ће усмерити на свој земаљски живот; у овом расположењу и правцу почеће да се баве побољшавањем свог живота на земљи, као да је то нешто вечно, и развојем своје пале природе ради задовољавања свих оштећених и изопачених захтева и жеља душе и тела“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 1, стр. 455). „Данас су се људи у многоме дрзнули да у одредбе Светог Духа уводе своје одредбе. Зато су начинили небеске одредбе земаљским, духовне плотским, свете греховним, мудре бесмисленим… Почетак недаћа представља недопустиво и гордо презирање заповести Св. Духа, њихова замена својим уставима…“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведена дела. т. 4, стр. 535).

Истаћи ћемо да ће Јеванђеље бити проповедано свим народима управо уочи доласка антихриста, онда кад ђаво буде већ прилично слободан у својој злој делатности на земљи и кад активно буде припремао ступање свог штићеника на престо. Зар он неће умети да омете тако велико ширење учења које је његов највећи непријатељ? Зар није очигледно да ђаво неће спречавати спољашњу, словесну проповед Јеванђеља, него испуњење заповести Христових, удубљивање у саму суштину хришћанства, да ће на све начине посветовњачивати, приземљивати и рационализовати појмове Христове вере? Само пак по себи секуларизовано хришћанство, с подсеченим крилима не само да није страшно за ђавола, већ му још и служи: јер и антихрист ће себе издавати за Христа, за Месију, за Богочовека.

Много тога ће нам постати јасније ако се сетимо како је свет дочекао истинског Месију кад је Он дошао на земљу како би спасио Адамов род: пре доласка Христа у јеврејском народу, па чак и међу паганима Месија је био очекиван с таквим нестрпљењем, као никада пре, и чинило се да је било немогуће да га људи не препознају. За Његов долазак људи су се молили у храму и код кућа, расправљали су у синедриону и у синагогама, Месију су покушавали да пронађу у свим причама пророка. Да би избегли опасност – да случајно не препознају и одбаце истинског Месију или да приме лажног, јеврејски књижевници су се трудили да из дела пророка извуку све што је указивало на Његову Личност и на време Његовог доласка. Ради тога је у синагогама било састављено опширно учење о „карактеристикама истинског Месије, т.ј. о Његовим именима, пореклу, природи, својствима, дејствима, захтевима итд. које се у свим синагогама излагало с детаљима својственим рабинској учености. Многа мишљења и тумачења о Месији неприметно су из школа прешла у народ, тако да је и последњи сељак сматрао да је у стању да суди о Личности Месије. Уз овакво свеопште и ватрено очекивање Месије, уз такву бригу људи да се сачувају од заблуда у вези с Његовим доласком, да ли би се могло и помислити да Месију неће препознати, да ће Он бити одбачен, осуђен и распет? Мећутим, заиста се тако десило!

Главни узрок тако погибељне заслепљености је следећи: за сигурно и срдачно прихватање Онога Ко је требало да дође с неба управо како би за Собом све повео од земље на небо, било је неопходно да у јеврејском народу барем у извесном степену постоји осећање за небеско, жудња за вечним, тежња ка светом и освећујућем. Међутим, управо то је недостајало: за већину људи истински бог душе и срца није био Јехова, већ стомак и злато. Осим тога, древни пророци су изображавали Месију као највећег Пророка, Првосвештеника, Анђела Завета, Најсветијег, Жртве помирења целог света и др., такође, су Га замишљали и као Цара попут Давида, Који би требало да васпостави скинију Давидову, да се зацари у дому Јакова у векове векова и да буде Владар над свим народима од мора до мора у Чијем Царству ће сви претопити своје мачеве у плугове, и своја копља у српове (Ис. 2, 4). Међутим пророци ни из далека нису подразумевали да је Царство Месије царство у световном смислу. Циљ Његовог доласка није било пролазно, већ духовно и вечно блаженство, које се састоји у искупљењу од грехова, у чистоти карактера и живота, у миру с Богом, у васпостављању првобитног богоподобија и човековог достојанства и другом. Али, јеврејски народ је кратко могао да следи ово узвишено, чисто и светло учење пророка о Месији и Његовом Царству, и на крају, не трудећи се више да проникну у истински дух пророчанских предсказања о Царству Месије, Јевреји су се задржали на њиховом слову и још више се прилепили уз лажна тумачења овог слова, прилагођавајући га својим жељама, тражећи храну својој уобразиљи и чулима, самољубивим надама и очекивању земаљских добара и преимућстава. Готово сви су почели да у Месији очекују светског завојевача, који ће се због тога и појавити у свој моћи посланика Божијег, окружен знамењима и чудима како би свргао и укинуо сва тадашња царства на земљи, како би сав људски род објединио у једну државу у којој ће Јевреји сигурно заузети прво место и бити његови савладари. Плодовима Месијиног доласка сматрало се, између осталог, изненадно чудесно окупљање Јевреја из дијаспоре расејаних по целом свету у Палестини, извођење из пакла и васкрсавање свих умрлих Јевреја, васпотављање Давидовог царства, обнављање Јерусалима и подизање новог велелепног храма, покоравање свих народа Јеврејима, организовање велелепних вечера, изузетна плодност земље, уништавање болести и смрти и др. При оваквој погибељној заслепљености умова и срца шта је могла да изазове појава Исуса Христа у јеврејском народу: Његов долазак, али не с мачем, величином и славом земаљском, већ у најпростијем и смиреном обличју народног учитеља окруженог не легионом војника, већ дванаесторицом простих и сиромашних ученика, само с мирном проповеђу о томе да се приближило Царство Божије и с исцељењем болесних, без обећања слободе од туђинског јарма, без икаквог нуђења земаљских преимућстава, чак без обраћања вођима народа? Месија из Галилеје, из Назарета, одакле нису очекивали ништа важно и корисно, Месија, Који уместо славе и победа проповеда сиромаштво и самоодрицање, Који нема где да склони главу итд. – овакав Месија је изгледао као лице чудно и тешко прихватљиво, као лице које је у супротности с очекивањима и опасно (в.: „Последњи дани земаљског живота Господа нашег Исуса Христа“. Одеса, 1857.).

Показало се да крсна реч за оне који траже и воле земаљски лагодан живот представља саблазан. Они су сматрали свој земаљски живот драгоценим, јединим благом, достојним сваке жртве. Како је то чудно: при спољашњем, тако брижљивом проучавању свих пророчанстава о Месији, даноноћном ишчекивању Његовог доласка људи не препознају Бога Који им се јавио у плоти, прогоне Га, разапињу на крсту, исмевају. Међутим, очигледно је да ће исто тако унутрашње слепо, заслепљено, уз само спољашње, привидно „просвећење“ и „ширину познања“ бити и последње „хришћанство“. „Кад су фарисеји одступили од Господа Он је рекао Својим ученицима да ће знак краја света и близине другог доласка Господњег бити необичан материјални развој: људи ће заборавити Бога, заборавиће небо, заборавиће вечност и у својој обмани, као да су вечни на земљи, сву пажњу ће усмерити према земљи, на то да себи обезбеде што више и постојаније благостање… Међутим, сваки човек, који не мари за познање Бога и не брине за своје спасење, који се бави само устројством свог пролазног живота по телу и због тела, неприметно и не схватајући развија своју палу природу; своју нематеријалну душу чини на известан начин материјалном; бива мрачан, Бог му постаје туђ; у потпуности постаје грех, у потпуности постаје тело… Свеопшти разврат заједно с најобилнијим материјалним развојем представљаће знамење краја света и Страшног Христовог суда који се приближава… Грех ће достићи свој потпуни развој и биће тим страшнији, тим ће његова владавина бити силнија, јер ће се маска побожности сачувати. Ко ће схватити да је у овој наизглед процветалој побожности уништена сва њена суштина, сва сила? Тако су они били уништени у религији Јудеја у Христово време, што народ никако није могао да схвати, што чак нису могли да схвате ни књижевнци, ни левити, ни првосвештеници јудејски, украшени својом ученошћу и знањем. Међутим, ова ученост и ово знање се састојало само у изучавању закона Божијег по слову које убија, уз живот који је био у супротности са заповестима Божјим: овакав живот веру чини мртвом. Човечанство неће видети своје жалосно морално и духовно стање; оно ће, напротив, трубити о свом напретку пошто ће бити заслепљено материјалним развојем усмеривши га на време и земљу одбацивши хришћански развој ради духа, вечности, Бога… Одбацивши у потпуности циљ ради којег му је (човеку) Бог дао да буде гост на земљи, човечанство ће изабрати циљ по својој вољи. „Уз овај циљ пролазни земаљски живот се доживљава као вечност, све силе душе и тела човек не улаже у то да се припреми за вечност… оне нестају услед устројства највеће плотске добробити и блаженства у земаљском конаку, у нашој тамници, као у најчвршћем, вечном станишту“ (Свт. Игњатије Брјанчанинов. Наведено дело. т. 4., стр. 271-274).

 

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 04 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.