header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Неопапизам Фанара и одговор Руске Цркве – нама на размишљање Штампај Е-пошта
недеља, 09 септембар 2018

 САОПШТЕЊЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

         Ствари у Цркви од Истока постају све теже и озбиљније: цариградски патријарх Вартоломеј, верни слуга Вашингтона и Ватикана, решио је да удари на Руску Цркву и да од ње одвоји Украјину. Тим поводом, огласила се и Московска патријаршија, чије саопштење доносимо у преводу:         

„Свети Синод Руске Православне Цркве исказује одлучан протест и дубоку узнемиреност поводом коминикеа Генералног секретаријата Светог Синода Цариградске патријаршије, издатог 7. септембра 2018, у коме је објављено о поставаљању двојице епископа те Цркве – архиепископа памфилијског Данила (САД) и епископа едмонтонског Илариона (Канада) за „егзархе“ Цариградске патријаршије у Кијеву. Ова одлука је донета без усаглашавања са Патријархом мосовским и све Русије Кирилом и Митрополитом кијевским и све Украјине Онуфријем, и она је најгрубље гажење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне Цркве да се мешају у унутрашњи живот и послове друге Помесне Цркве (2. правило II Васељенског Сабора; 20. правило Трулског Сабора; 13. правило Антиохијског Сабора; 3, 11. и 12. правило Сардичког сабора). Оно је потпуно супротно од до сада непромењеног става Цариградске патријаршије и лично Патријарха Вартоломеја, који је више пута рекао да Блажењејшег митрополита Онуфрија признаје за јединог канонског поглавара Цркве на Украјини.  Одлука Цариградске патријаршије да размотри питање о давању аутокефалије „православним верницима на Украјини“ усвојена је упркос воље епископата Украјинске Православне Цркве, који се једнодушно изјаснио за очување њеног постојећег статуса.  Да би оправдао своје мешање у послове друге Помесне Цркве цариградски патријарх наводи лажна тумачења историјских чињеница и позива се на тобожња овлашћења која има искључиво он, а која у стварности нити има, нити их је икада имао. Овакви поступци доводе у ћорсокак односе између Руске и Цариградске Цркве и значе истинску претњу јединству Православља у свету. Свети Синод РПЦ изјављује да сва пунота одговорности за антиканонске поступке пада лично на патријарха Вартоломеја и она лица из Цариградске Цркве која их подржавају. Узвратни поступци Московске Патријаршије наступиће у најскорије време.  (https://mospat.ru)                       

И тако се, после деценија настојања да Цариград постане Источни Рим, а цариградски патријарх нови папа, показало шта је шта и ко је ко. Ипак, то није за чуђење. Ко је хтео да зна шта се збива иза кулиса, могао је.

   ЈЕДНА БЕЛЕШКА, БЕЗ АНАЛИТИЧАРСКОГ ТРИЈУМФАЛИЗМА

Ко год се озбиљно бавио претензијама Цариградске Патријаршије на власт над васељеном, слутио је да ће, једног дана, доћи до ситуације каква се збива сада на Украјини, када Фанар хоће да украјинске православне вернике потчини себи и одвоји их од Мајке Цркве. Потписник ових редова о томе је писао, пре осам година, у недељнику „Печат“, под насловом „Геополитика и мистика/ Савремена искушења Православне Цркве“. И то није било никакво пророчанство, него процена заснована на чињеницама црквене историје. Да не би испало да причам напамет, ево одломака ондашње анализе. Без икаквог аналитичарског тријумфализма, наравно. Ситуација је болна, и боли сваког оног коме је јединство Цркве на срцу.

Престоница православног, Источног Римског царства, Византије, државе која је трајала најдуже у историји човечанства (Константинопољ - Цариград - Други Рим), има непроцењиво место у историји свих православних народа, а нарочито Словена, којима је послала Свету браћу Кирила и Методија. Јустинијанова Света Софија, цркве и олтари, мошти и иконе, подвижници и мученици Цариград чине другим Јерусалимом. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха не признаје за први међу једнакима на Истоку, и који дубоко не тугује кад види у ком је положају Константинопољска патријаршија у данашњој Турској. Тај положај је страшан: лишена свих права (чак и на свој Богословски факултет на Халки), она тавори док Турска затире трагове православног хришћанства на својој територији.

Још тридесетих година 20. века, православни канонолог Сергије Тројицки је упозоравао: „Нема сада ни великог града Св. Константина, о којем говоре канони Православне Цркве, нема центрума православља, Цариграда, а постоји турска варош Стамбул, која је чак у Турској изгубила положај престонице. Патријарх цариградски не само да је изгубио своју титулу и права етнарха, него му се оспорава и сама титула патријарха, и крајем 1930. године турске су власти званично објавиле, да у Стамбулу не постоји „Рум - патрикахане”, тј. грчки патријарх, него постоји само „рум - башпапазлик”, тј, грчки поглавица попова, који нема никакве власти, чак ни чисто религијске, ван граница Турске републике”.

Зато је сасвим разумљиво да је Фанар морао да тражи моћне заштитнике ван Турске. Нашао их је у САД, где је веома снажна грчка дијаспора, чији се глас пажљиво слуша у Белој кући, Сенату и Конгресу, и чији назначајнији представници имају почасне титуле „архоната” Цариградске патријаршије. Али, не само у Вашингтону, него и у Ватикану, чији политички утицај у свету, чак ни данас, није занемарљив. Још од доба цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, који су (први од поменутих без консултовања осталих Помесних Цркава) скинули анатеме из 1054. и издали тзв. „Томос љубави” тече процес приближавања Фанара и Ватикана, који је 2007. дао свој плод у италијанском граду Равени, када је Мешовита православно - римокатоличка комисија за богословски дијалог ставила у изглед папи римском да би опет, у „уједињеној цркви” екуменске будућности, могао да буде први. И то не само први међу једнакима! То се види из документа о улози римског папе у првом миленијуму, који треба да буде разматран у Бечу 2010, и у коме се тврди да је папа пре 1054. године имао не само првенство части, него и извесну власт у Цркви.

Оволико дружење с представницима папизма као да је утицало и на јерархе с Фанара (који редовно посећују Ватикан, и обрнуто, бар једном годишње!), макар кад је доживљај власти у Цркви у питању.

Цариградска патријаршија данас себе не схвата само као „прву међу једнакима”, него и као Цркву која има „искључиву привилегију да делује у ван - територијалном капацитету у односу на Цркву у Дијаспори, као и да има право да суди у споровима. Ово право Цркви Константинопоља даје 28. канон IV васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године” (тако пише у тексту „Канонска црквена јурисдикција Васељенске патријаршије”, који се налази на званичној Интернет презентацији Цариграда.) Ову тезу заговарају цариградски канонолози, попут Власија Фидаса и највећег православног екуменисте, титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована Зизјуласа, који је још 1993. године изражавао наду да ће нова ситуација у свету (очито, изазвана глобализацијом) навести све Помесне Цркве да се окрену Цариграду као свом средишту, чиме ће Константинопољска патријаршија постати не само „посредник у неспоразумима”, него и „координатор и гласноговорник уједињеног Православља” („Теолошки погледи”, 1-4/1998, Београд).

Овакве, криптопапистичке претензије одавно су наишле на критике других Помесних Цркава. Већ поменути Сергије Тројицки, руски емигрант и угледни професор Правног факултета у Суботици, указивао је на то да Цариграду ниједан васељенски сабор није дао право управљања и суда над другим Помесним Црквама, него да је Четврти васељенски сабор овај патријаршијски трон  изједначио с троном римског епископа, папе (који је у то време био православан) - по части. Зашто? Зато што су у Константинопољу, Другом Риму, били цар и његов сенат (дакле, из политичких, а не „мистичких” разлога). Тројицки је, на основу канонског предања Цркве, доказао да Цариград нема права ни на једну од дијаспора других аутокефалних Цркава, мада је то право покушао да прибави већ поменути патријарх Мелетије Метаксакис, кривац за грчки календарски раскол, убеђени екумениста и протестантофил на једној и панхеленистички шовиниста на другој страни.

И међу србским свештеницима и теолозима постоје критичари оваквог квазивасељенског схватања права Константинопоља. Покојни канонолог, др Димшо Перић, у свом чланку „СПЦ и њена дијаспора”, указао је на кобну улогу Метаксакисову, а др Миодраг М. Петровић, у свом чланку о дијаспори, објављеном у часопису „Држава” 1994. године нарочито је подвукао узајамну једнакост свих епископа, истичући да „није случајно да је Св. Теофан Исповедник (+817), све патријаршије назвао васељенским као и то што се ни у канонима нико од епископа не назива васељенским. Апостоли, који су власт предали епископима, нису имали једног представника, гласноговорника или координатора, него су, сви скупа, били „учитељи васељене”.

Врло озбиљној критици је цариградске претензије изложио свештеник и теолог из Аустралије, Србољуб Милетић, у свом огледу „Дијаспора, међуцрквени односи и васељенске хипотезе” („Хришћанска мисао”, 5-9/2000.) Критикујући „теорију над - јурисдикцијске власти Цариграда”, који, позивајући се на ранохришћанско учење о Цркви, у ствари покушава да централизује и „дисциплинује” аутокефалне Цркве православних народа, Милетић указује да је питање припадности дијаспоре било каквом свевласном центру - крајње нелогично: „Јер, Дијаспора може бити то што јесте - Дијаспора, само у односу на припадност некој јурисдикцији (на пример, српска дијаспора, руска, грчка, итд.), иначе се уопште не би могла назвати Дијаспором, већ становништвом одређених земаља./.../ Ако би све православне припаднике разних помесних Цркава у дијаспори могли заједничким именом да назовемо „Православна дијаспора” и потом једним потезом решимо њихову судбину, зашто сутра не бисмо могли то исто да учинимо и са свим осталим православнима, без разлике?”

Милетић је у свему препознао тенденције „православног” глобализма који ради на потирању националних разлика и својеврсној унификацији ради пацификације. 

Да ове тезе нису неозбиљне, видимо из следећег случаја.

Године 1993, у новембру, у центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, потписани су документи о православној дијаспори и аутокефалији. У име Србске Цркве, потписали су га један епископ и један јеромонах (сада и он епископ), а да СА Сабор СПЦ о том „стратешком папиру” суштински није расправљао.

У Шамбезију је тада одлучено да се цела дијаспора подели на осам администаривних области - Северна и Централна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Велика Британија, Француска, Белгија и Холандија, Аустрија и Италија, Немачка, чији би посебни управни органи били епископски сабори. Сваки сабор би имао посебан „устав” или правилник, а представници свих Помесних Цркава би о свим питањима која захтевају „свеправославно суочавање” консултовали само цариградског патријарха. Тачка 5. обавезује све помесне Цркве да не ометају „описани ход” успостављања „нормалног поретка” у дијаспори.

Овај документ је изазвао негодовања Грчке Цркве, која је устврдила да овде није реч само о дијаспори, него о узајамним односима аутокефалних Цркава, при чему се, по грчком Синоду, питање дијаспоре користи да би се „посредно довео у питање освештани канонски поредак Православне Цркве”.

Руска Црква је истакла да питање дијаспоре прети „јединству православља”, и осудила „немотивисане и једностране претензије Цариградске патријаршије”. Румунска Црква, је тврдила да су све Помесне Цркве, без обзира на древност и место у диптисима, једнаке, и да свака има право да води бригу о својој дијаспори, што је речено и у саопштењу Пољске Цркве.

Ипак, формирање епископских конференција у Европи и свету наставља се; свакој од њих преседава епископ из Цариградске патријаршије. Фанар је још 1993. показао и своју конкретну моћ, када је од 30. до 31. јула, одржао суђење патријарху јерусалимском Диодору, наводно због његових „неканонских” поступака који угрожавају јурисдикције Цариграда. Диодор је, са двојицом епископа, осуђен на „рашчињење” ако се не „покаје”. Сам патријарх јерусалимски (сада већ покојни), познат по свом антиекуменизму, одбио је да се појави на сабору (где су учествовали и јерарси из других помесних Цркава грчког језика)  тврдећи  да може да му суди само Васељенски сабор. Касније је дошло до компромиса, али, пошто је једно од кључних питања било „мешање” Јерусалимске патријаршије у црквена питања у Аустралији јасно се показало да Фанар сву дијаспору сматра „својом”.

То се види и у односима Цариграда и Москве. 

Сукоби око јурисдикцијске надлежности између Другог и Трећег Рима трају од пада Руске монархије и успостављања СССР 1917. године. Мелетије Метаксакис је, користећи бољшевичке прогоне против Руске Цркве,  1923. потчинио себи руске епархије у Финској и створио аутономну Финску Цркву у оквиру Цариградске патријаршије. Исте године потчињава и Естонију, а затим од Москве одваја и Пољску Православну Цркву. Његов наследник, Григорије VII, покушава да смени Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије и шурује са „живоцрковницима”, расколницима блиским безбожном режиму. Патријарх цариградски Василије борио се против Руске Заграничне Цркве, тврдећи да се сви православни ван својих матичних држава морају потчинити Константинопољу.

Године 1931, патијарх Фотије II под своју јурисдикцију прима руског митрополита Евлогија (Георгијевског) и његову паству у Европи, а на протест Московске патријаршије одговара да „Цариградски Престо има канонско право суда над парохијама у дијаспори” и да је њему „поверено опште старање о потребама православних цркава свуда”.

И Србска Црква се суочавала са агресивном политиком панхеленистичких екумениста: званични часопис Александријске патријаршије, којом је у то време управљао злосрећни Метаксакис, 1932. је тврдио да је Цариград Србској Цркви дао аутокефалију само на територији Краљевине Југославије, и да она нема права да оснива своје епархије у дијаспори. СПЦ је, у оно време, била независна у својој политици, и патријарх србски Варнава  устао је у одбрану права Московске патријаршије, оштро осудивши мешање Константинопоља у њене унутрашње ствари (већ поменути случај митрополита Евлогија у Паризу.) У писму руском епископу литванском Елевтерију, патијарх Варнава је јасно рекао: “Српска Црква, којој ја преседавам, тражиће од Васељенске Патријаршије да не скреће са канонских основа у својим односима према осталим аутокефалним црквама”.

После распада СССР-а 1991. године, непријатељи Русије су чинили све да Руску Цркву, један од најважнијих фактора јединства руског народа, раслабе и поделе. Дошло је и до нових трвења између Другог и Трећег Рима. Средином деведесетих година 20. века, на кратко време чак је било прекинуто и њихово молитвено општење: Цариград је преузео одбегле парохије Московске патријаршије у Естонији под своју јурисдикцију. До оштре преписке између Цариграда и Москве (опет око питања дијаспоре), дошло је у периоду од 2002. до 2004. године. Патријарх Алексеј II је јасно поручио: „Константинопољска Црква нема у земљама дијаспоре привилегије веће од Руске Цркве или било које друге Помесне Цркве” (писмо од 27. јула 2004.).

Донедавни русофобски председник Украјине, Јушченко, покушао је да створи Украјинску Православну Цркву, која би била под цариградским утицајем и коначно одвојена од Москве. Надао се да ће у томе успети 2008, поводом 620-годишњице крштења Руса у Кијеву. Украјински шовинисти, чији је Јушченко био вођа, заснивали су своје наде на чињеници да је Украјина до 17. века била под црквеном јурисдикцијом Цариграда.

Наравно, подухват није успео: патријарси Вартоломеј и Алексеј служили су заједно Архијерејску Литургију, а патријарх Вартоломеј је, својом беседом, у којој се позвао на црквену слогу и јединство, разочарао Јушченка и компанију. Односи између Цариграда и Москве су, за сада, у мирној фази. Ипак, десна рука патријарха московског Кирила, архиепископ Иларион (Алфејев), у интервјуу датом „Интерфаксу” априла 2009. упозорио је да Цариград осталим помесним Црквама покушава да наметне ватикански модел - „модел крајње централизоване црквене власти на челу с једним епископом, који је поглавар Васељенске Цркве”.

Тако сам писао 2010.

Ето, сада се ово збива пред нашим очима. И врх СПЦ ће се наћи на искушењу „коме ће се приволети царству“. Ако се у обзир узму канони и вековно устројство Цркве од Истока, све је јасно: Светосавска Црква мора бити уз Московску патријаршију, јер Цариград покушава да приграби папоцезаристичку власт, и то под туторством Вашингтона, чији је циљ даља дестабилизација Украјине и обрачун са Русијом и Русима.     

СТАВ РУСКЕ ЦРКВЕ О ПРВЕНСТВУ У ЦРКВИ  

Став Московске Патријаршије о првенству у Цркви сасвим је православан, и формулисан је у званичном документу ове Помесне Цркве, обелодањеном децембра 2013. године ( на србски језик га је превео потписник ових редова- „http://borbazaveru.info/content/view/6397/1/):    

На нивоу Васељенске Цркве као заједнице аутокефалних Помесних Цркава, уједињених у једну породицу заједничким вероисповедањем, а које се налазе у узајамном светотајинском општењу, првенство се одређује у складу с традицијом свештених диптиха, и оно јесте првенство части. Та традиција има порекло у правилима Васељенских сабора (треће правило Другог васељенског сабора, двадесет осмо Четрвтог васељенског сабора, тридесет шесто Шестог васељенског сабора) и потврђује се у току читаве црквене историје у актима Сабора појединих Помесних Цркава, као и у пракси литургијског помињања, у поретку свештених диптиха, Предстојатеља других Помесних Цркава  које твори  Предстојатељ дотичне Помесне Аутокефалне Цркве.

Поредак диптиха се кроз историју мењао. У току првог миленијума историје Цркве првенство части припадало је римској катедри. После прекида евхаристијског општења између Рима и Константинопоља средином 11. века првенство у Православној Цркви прешло је катедри следећој по реди у диптисима – Константинопољској. Од тада до данас првенство части у Православној Цркви на васељенском нивоу припада Патријарху Констанинопољском као првом међу једнаким Предстојатељима Помесних Православних Цркава.

Извор првенства части на нивоу Васељенске Цркве је канонско предање Цркве, фиксирано у свештеним диптисима које признају све Помесне Православне Цркве. Пунота садржаја првенства части на васељенском нивоу није дефинисана канонима Васељенских или Помесних сабора. Канонска правила, на којима се заснивају свештени диптиси, не дају првенствујућем (у време Васељенских сабора то је био епископ Рима) никаква пуномоћја власти у свецрквеном обиму.

Еклисиолошке деформације, које јерарху првенствујућем на васељенском нивоу приписују управну функцију, својствену првенствујућима на другим нивоима црквене организације, у полемичкој литератури другог миленијума назване су „папизам“./…/

Због тога што је природа првенства које постоји на разним нивоима црквеног устројства (епархијском, помесном и васељенском) различита, функције првенствујућега на разним нивоима нису истоветне и не могу се преносити с нивоа на ниво.

Преношење функције службе првенства са нивоа епархије на васељенски ниво у суштини значе признавање нарочитог вида службе – „васељенског архијереја“, који има учитељску и административну власт у читавој Васељенској Цркви. Такво признавање, које укида светотајинску једнакост епископата, доводи до појаве јурисдикције васељенског првојераха, о којој ништа не говоре ни свештени канони, ни светоотачко предање, и чија је последица умањење или чак укидање аутокефалија Помесних Цркава.

Са своје стране, ширење оног првенства које је својствено поглавару аутокефалне Помесне Цркве (по 34. Апостолском правилу) на васељенски ниво дало би првенствујућем у Васељенској Цркви нарочита овлашћења, независна од сагласности осталих Помесних Православних Цркава. Такво преношење поимања природе првенства са помесног на васељенски ниво захтевало би, у складу с тим, и одговарајуће преношење процедуре избора првенствујућег епископа на васељенском нивоу, што би довело да тога да се наруши право првенствујуће аутокефалне Цркве да самостално бира свог Предстојатеља./…/ Првенство у Васељенској Православној Цркви, које је по самој својој природи првенство части, а не власти, има велики значај за православно сведочење у савременом свету./…/

Цариградска патријаршијска катедра има првенство части на основу свештених диптиха, које признају све Помесне Православне Цркве. Садржина тог првенства дефинише се сагласјем Помесних Православних Цркава, које се изражава, између осталог, на свеправославним саветовањима за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве.

Остварујући своје првенство, Предстојатељ Цариградске Цркве може да иступа са иницијативама свеправославних размера, као и да се обраћа спољњем свету у име све православне пуноте, под условом да је за то опуномоћен од свих Помесних Православних Цркава./…/

Првенство у Цркви Христовој треба да служи духовном јединству њених чланова и благоустројењу њеног живота, јер „Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14,33). Служење првенствујућег у Цркви, туђе световном властољубљу, има за циљ „сазидање тијела Христова/.../да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава -  Христос, од Кога је све тијело/.../тако да један другог потпомаже по мери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе  у љубави“(Еф.4,12-16).“           

Јасно, једноставно, свима појмљиво. Зато се треба надати да ће у будућем сукобу са неопапизмом Фанара и фанариота православни Срби знати шта и како треба да чине.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 09 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.