header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Историја се ближи крају - размишљање на Усековање Штампај Е-пошта
уторак, 11 септембар 2018
           ДА СЕ ПОДСЕТИМО      

Апокалиптично доба је пред нама. И тога се вреди сетити на Усековање главе Светог Јована Крститеља, који је био претеча Христов и у проповеди и у страдању, и који је, због чистоте и ревности, изгубио земни живот, али је стао поред престола Господњег и моли се за сав свет. Убиство Светог Јована због мржње блуднице Иродијаде и нечисте игре њене кћери Саломије било је један од доказа да свет остарео у гресима и безакоњу, и да га само Бог може избавити. И заиста – Богочовек га је избавио, али је цена била Голгота.  

Шта чека свет који се одрекао Христа?

У Синаксару Месопусне недеље (недеља Страшног суда) пред Велики пост овако пише о потоњим временима (наводи архиепископ Натанаил):

Када ће бити Долазак Христа то нико не зна: јер Господ то не откри апостолима. Али ће то постати јасно по одређеним знацима који ће доћи као упозорење, како су и неки од светитеља потанко објаснили. Пре Његовог доласка доћи ће Антихрист: јер ће се опонашати као Христос (тј. подражаваће Христа), и чиниће чуда попут ових које је Христос творио, и оживљаваће мртве. Ово ће чинити обмањујући све људе, као што рече апостол; и тада ће се син погибије показати у свој својој сили и знацима и лажним чудима. У Иполитовој беседи пише да ће се Антихрист родити од блуднице, тобожње девице, Јеврејке из племена Дановог. А Јован Дамаскин каже да он неће бити оваплоћен демон, него човек рођен изпрељубе, који ће усвојити сво сатанско делање, и изненада ће се појавити. Правиће се добар и кротак према свима. И тада ће настати велика глад, а он ће нахранити све. И биће свима по вољи. Свето Писмо ће испунити. И људи ће га прогласити за цара. А он ће волети Јаврејски народ веома много. И доћи ће у Јерусалим и обновиће њихов храм. И седам година пре доласка Христа појавиће се Енох и Илија проповедајући људима да не прихвате Антихриста. А он ће их ухватити и мучити, а потом и убити. И они који желе да живе побожнопобећи ће далеко у планине, али ће их тамо пронаћи и искушавати демони. Изабраних ради, оних седам гадина ће се скратити. И наступиће велика глад, и сви ће се на земљи растопити од велике јаре и за кратко време све ће бити опустошено.

А после свега тога, изненада ће, као муња са неба, доћи Господ са Пречасним Крстом испред себе. И огњене реке тећи ће пред њим очишћујући сву земљу од скверни...“(1)          

Многа су знамења која указују на близину Господњег доласка. Између осталог, појавила се и црвена јуница, неопходна за жртвовање у Трећем храму (2). То је храм кога још нема, али коме се надају.

А скривена „агенда“ политичких збивања је све откривенија   од када се Трамп нашао на власти. Такозвани „хришћански ционизам“ ушао је у игру на велика врата (3), а монотеистиче религије управо на Блиском Истоку виде расплет потоњих, есхатолошких збивања. Тамо је поље битке Гога и Магога о коме размишљају следбеници јудаизма; тамо ће се, код Шама (Дамаска) правоверни муслимани, сукобити са Даџалом, антихристом; тамо је, за хришћане, Армагедон.  (4)

УЛОГА ПРОТЕСТАНТСКИХ ФУНДАМЕНТАЛИСТА                      

Ханс Штелинг, један од аутора познатог сајта „GlobalResearch“, пише о скривеној „агенди“ наших дана и улози тзв. „хришћанског ционизма“ у светској политици. Он каже: “Процењује се да данас има око 40 милиона хришћанских циониста у САД, углавном белаца, фундаменталиста и Јужњака. Они верују да је подршка Израелу библијска ствар, а не политичка, од њих је сачињен највећи произраелски блок у Сједињеним Америчким Државама. Хришћански ционисти вјерују да је Израел Свом изабраном народу, Јеврејима, дао Бог. А евангелизам (протестантски фундаментализам, нап.В.Д. ) се заснива на уверењу да се Бог држи обећања. "Бог је дао земљу Израелу Јеврејима, заувек, и Бог благосиља оне који благосиљају Јевреје и Бог проклиње оне који проклињу Јевреје и ако желимо да нас Бог благослови, и ако желимо да Бог благослови Америку, онда морамо благосиљати Јевреје." Очигледно да протестантски ционистички покрет није ционистички из човекољубља, него из себичних разлога. Његова подршка Израелу није заснована на некаквим симпатијама за Јевреје, или јеврејске Израелце, него на императиву придржавања слова Библије, за коју сматрају да је сакросантна. Али то није све. Хришћанско-ционистички покрет верује да ће се други долазак Христа десити само ако сви Јевреји буду окупљени у Израелу и буду покрштени. Ово је једно од анахроних уверења фундаменталистичког хришћанства које је одавно обацила већина хришћана у свету, али се задржало код евангелистичке мањине, нарочито у Америци. Јеврејима је анатема - али прихватају конкретне политичке предности такве фантазије, јер без финансијске подршке фундаменталистичког хришћанског ционистичког покрета у Америци не би било Државе Израел. Евангелистички хришћански ционисти (у тесној сарадњи са јеврејским ционистима) контролишу оба дома Конгреса, самим тим и председника и председничку администрацију. Делују не само преко моћног лобија AIPAC, већ и користећи свој политички утицај у већини држава САД. То значи да су стекли крајње неоправдан утицај на спољну политику САД, посебно блискоисточну. И неопходни су када треба обезбедити да Конгрес сваких дванаест месеци изгласа нову помоћ Израелу, вредну милијарде и милијарде долара, у авионима, топовима, бомбама и другом наоружању, а све на рачун наивног америчког пореског обвезника. Најновија глупост америчког председника Доналда Трампа - проглашавање међународног (по УН) града Јерусалима за престоницу Израела - је прекорачивање овлашћења (ultra vires) којим се крши међународно право, стога је и правно неважеће. Штавише, мало је вероватно да ће још нека држава (осим Филипина) макар и поразмислити о премештању своје дипломатске мисије из Тел Авива, de facto главног града Израела.“(5)          

Овлашћења су прекорачена по нечијој вољи. Да ли је то блага воља Божја, свако нека закључи сам.

КАКО СУ ТО ЗАМИСЛИЛИ?                               

Наш познати мислилац и геополитичар, Борис Над, указао је на низ аспеката „хришћанског ционизма“. Он истиче: У питању је доктрина чији се почеци везују за име Џона Нелсона Дарбија (1800–1882), заснована на веома екстравагантном тумачењу појединих старозаветних пророка и Апокалипсе Светог Јована Богослова. Свој процват она доживљава 70-тих година претпрошлог века, кроз буквална тумачења библијског есхатолошког сценарија, од којих је свакако најутицајније и најпопуларније оно Сајруса Скофилда.  Scofield Reference Bible (Скофилдова анотирана Бибилија) која, осим оригиналних библијских текстова, садржи низ коментара, тумачења и пророчанстава самог аутора, распродата је у вишемилионском тиражу и дан-данас представља најпотпуније издање Библије на енглеском језику. Треба рећи да, у тумачењу Скофилда и његових (евангелистичких) наследника, личност Христа заузима сасвим периферно место а централне теме постају Апокалипса, Армагедон, судбина Америке и, изнад свега, Израела те његовог предстојећег сукоба са царем Гога, у данима Последњих времена, Смутное времја или Tribulation (’‘Велике невоље’‘), како га називају диспензацијалисти./…/   

Уз неопходно уопштавање, осврнућемо се на оно што чини саму срж диспензацијалистичког ‘‘мита’‘ – сиже који се, с изненађујућом доследношћу и упорношћу, понавља код бројних аутора који деле овај светоназор. Бизарност њиховог садржаја не треба да збуни читаоца, будући да диспензацијалистичка ‘‘пророчанства’‘ каткад очигледно садрже дубоке геополитичке интуиције и историјске увиде. Централна тема ове есхатологије је судбина Цркве и, надасве, судбина Израела, што овде значи: етничких Јевреја који се придржавају принципа ортодоксног јудаизма. Под ‘‘црквом’‘ се, наравно, овде не подразумева римокатоличка, још мање православна црква, већ искључиво заједнице протестантских фундаменталиста. (WASPs – White Anglo-Saxon Protestants – ‘‘Бели англосаксонски протестанти’‘ – су по овом схватању потомци десет Израиљевих племена који се после вавилонског ропства нису вратили у Израел.)

Пред крај времена, доћи ће до обнове Израела – а ово пророчанство се дословно испунило 1947, стварањем јеврејске државе. Тиме међутим почињу већ поменути дани ‘‘Велике невоље’‘, дани у којима ће ‘‘империје зла’‘ (треба се сетити да је овај израз користио Реган а да га је у оптицај вратио Буш у данима после 11. септембра), напасти англосаксонске протестанте и Израел. Оставићемо, овом приликом, по страни питање различитости есхатолошке судбине – боље би било рећи божанске промисли – англосаксонских протестаната, које има чисто теолошки значај. Било како било, у том тренутку наступа веома чудан преокрет: пред нападом ‘‘Гога, цара Магога’‘, англосаксонци биће ‘‘узнесени’‘ на Небо (Rapture – Усхићење), док ће синови Израела у одсудној бици (Армагедон) победити Гога. Rapture, усхићење схваћено као узнесење (још један крајње бизаран детаљ), одвија се на мистериозан начин, налик на лет космичким бродом или летећим тањиром, што наглашава значај технологије у апокалиптичком сценарију: ‘‘у неким текстовима диспензацијалиста, промисао се доводи у везу с најновијим технолошким достигнућима, те тако настају слике нуклеарног диспензацијализма… Ту Русија (раније СССР) поново иступа у својству сила Зла, нуклеарног цара Гога’‘ (Александар Дугин, Мистерије Евроазије).

Протестанти се тада, по овом чудном апокалиптичком сценарију, предвођени протестантским Христом (’‘Други долазак’‘), поново враћају на земљу (у Израел), а Јевреји прелазе у протестантизам, чиме отпочиње хиљадугодишње Христово царство на земљи…

Диспензацијализам, у најмању руку, веома добро објашњава неке лајт-мотиве или неуралгичне тачке америчке спољне политике. На првом месту, безусловно савезништво с Израелом, које најчешће противуречи стварним интересима америчке империје. Страх од оружја за масовно уништење, попут нуклеарног, хемијских или биолошких агенаса, које би евентуално дошло у посед неке од земаља које чине ‘‘осовину зла’‘ (Џ. Буш), није само пример тенденциозне пропаганде или медијске дезинформације, већ и рецидив јеврејског и старозаветног те пуританског страха од уништења које ће, на крају времена, погодити ‘‘Божји народ’‘./…/

О значају ове доктрине у америчкој свести сведочи и чињеница да као диспензацијалисте или њима сасвим блиске можемо означити најмање два америчка председника – Џимија Картера и Роналда Регана, док се Џорџ Буш отворено изјаснио као ‘‘премиленаристички диспензационалиста’‘. Али, много значајније је опажање да је целокупна америчка култура, још од времена пуританских досељеника, дубоко прожета истим есхатолошким и апокалиптичким мотивима, како, сасвим основано, закључује и Артур Крокер, у студији под насловом Born Again Ideology (Идеологија ‘‘поновног рађања у Христу’‘).

Уопште, америчка политичка и интелектуална класа не одражава шаренило популације северноамеричког континента – преовлађаујући тип је WASP, чврсто укорењен у протестантском фундаментализму. Превести фуриозну, застрашујућу реторику пуританских проповедника у прецизан, рационалан и конкретан језик геополитичких и економских анализа, представља задатак њених интелектуалних сервиса. Последица је гротескан спој протестантског месијанства и либералног модела, са својом привидном толеранцијом и ‘‘отвореношћу за све разлике’‘ – који се, с помамом мисионара, ‘‘остатку света’‘ нуди као амерички модел спасења од терора, затуцаности и мрака историје. Али, у самој основи, протестански фундаментализам, у коме диспензацијализму припада најистакнутије место, остаје ‘‘скривена’‘ идеологија Америке, која одређује мисли, наде и снове огромног, претежног дела нације, чак и њених атеиста./…/     

Ратови нису безусловна последица религијских убеђења нити се воде искључиво због економских или енергетских ресурса. Рат је резултат стања у коме постојеће противуречности више није могуће решити мирним путем већ једино војном силом – од ужаса рата гори су једино ужаси мира, који их, заправо, и изазивају. Дубина кризе која потреса САД, коју и није могуће разрешити ни финансијским ни економским интервенцијама, неопозиво гура последњу светску империју на пут рата, на коначни обрачун са ‘‘силама зла’‘. Како, уосталом, примећује руски економски аналитичар Михаил Хазин: ‘‘У суморним временима треба мењати психологију друштва, треба то друштво мобилисати. Најбољи начин да се то учини је претња, опасност.’‘ За Америку то није новина. Године 1898. како би започели рат са Шпанијом, онај рат чији је резултат био америчко отимање Филипина и Кубе од Шпаније, Американци су дигли у ваздух сопствену оклопњачу Мејн у Панами (заправо, у хаванској луци, прим. уред). Године 1941. догодио се Перл Харбур.’‘

За такав апокалиптички сценарио, диспензацијализам има спремне одговоре. Дани ‘‘Велике невоље’‘ (Tribulation Period) су дошли. ‘‘Империја зла’‘, о којој је говорио Реган а потом Буш, ‘‘хорде цара Гога из земље Магог’‘, то су, у диспензацијалистичком кључу, у психогеографији Американаца, недвосмислено Руси и њихови савезници, баш као и бибилијски, апокалиптички ‘‘кнежеви Роша, Мешеха и Фувала’‘ (где се Рош тумачи као Русија, Мешех као Москва док је Фувал древни хебрејски назив Скитије). С тим што, у америчком случају, коначни обрачун поприма сасвим особене црте: иначе прогресивна и човекољубива, Америка поседује и свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њену Благовест, њено (фарсично) Јеванђеље. То је лице оног ‘‘Милосрдног анђела’‘, који је јаросно разарао Србију, потом Авганистан, Ирак, а сутра, ко зна, Сирију, Иран, Кину или Русију…   

 ‘‘Битка за Крај света’‘, против цара Гога, против кнежева Роша и ‘‘Осовина Зла’‘ је већ почела, 1995. у Републици Српској и Крајини и потом 1999. у Србији, с ‘‘Милосрдним анђелом’‘, гротескним порукама које су амерички војници исписивали по смртоносним пројектилима напуњеним осиромашеним ураном или касетним бомбама намењеним Србима, призорима бомбардовања Фалуџе, Басре или Багдада, док су на фону експлозија одјекивале поруке америчких политичких вођа о ‘‘нацији покренутој моралном надом’‘ и ‘‘најморалнијој светској сили’‘…“(6)    

Ово је важно запамтити: Срби су се међу првима нашли на удару потоњих – апокалиптичних ратова човечанства.

БИТКА ЗА ХИЉАДУГОДИШЊЕ ЦАРСТВО

Владан Станковић, у својој студији о верском идентитету из перспективе геополитичке есхатолгије, наглашава: „Ју­да­и­стич­ка ес­ха­то­ло­ги­ја на много места у светим списима наговештава Крај света, и крај Старог Доба. Она говори о Апокалипси или Крају света, својеврсном прекиду у времену – изразу Божјег промисла – након кога се успоставља Божје царство на земљи. Рај ће наступити са вечном државом Израел, и са Храмом и Заветним ковчегом као њеним средиштем. Ово рајско стање предпоставља долазак Месије који обзнањује хиљадугодишњи период трајног мира и благостања. Они који не признају есхатолошког цара биће уништени, а остали ће се обратити у јудаизам. Месија ће бити велики владар, небожанске природе, који ће донети коначни мир свима. Наступиће нови светски поредак (Оlam ha-baa) – будући свет. Оснивач савремене државе Израел, Давид Бен Гурион, истакао је да ће Са­вет два­на­е­сто­ри­це му­дра­ца, у постисторији, управљати светом из Јерусалима. Биће то нови, ју­део­цен­трич­ни свет, који већ сада полако настаје... Тако је јудаизам увек остао одан поимању искупљења као догађаја које ће се извршити на историјској сцени, унутар саме заједнице – збиће се у видљивом свету, а огледа се у окупљању прогнаних и поновној изградњи Јерусалима што су два најважнија знака која наговештавају долазак световног цара Давидовог – Месије. Трећи, последњи и вечни Храм у Јерусалиму спустиће се с неба на место првог и другог Храма, сасвим довршен и савршен. Успостављање Храма на брду Сион на месту које су, по предању Јевреја, мухамеданци узурпирали, биће завршна етапа јудејске есхатологије. Па ипак, пре тога, следи одсутна битка између Праведника Израиљћана, и неправедних блудника окупљених у хетерогену коалицију коју ће предводити најјачи међу њима Велики кнез из народа Рош. Одсутну битку на пољу удолине Мегидо (библијски: Армагедон), призивају истовремено и јудејци и про­те­стант­ски хри­шћа­ни. Тек је последњи чин есхатолошке замисли између јудејаца и реформисаних протестаната супростављен. Наиме, према протестантским ционистима по окончању овога света (доба), сви ће се Јевреји преобратити у хришћане. Код јудејаца је обрнуто: сви ће се јудаизвати или ће нестати. Све остало у есхатологијама Јевреја и протестанта је више-мање слично. Тако произилази да су протестанти у сталном изчекивању краја света и другог Исусовог доласка. И не само то, они изчекују што брже заокруживање државе Израел, и владавину Јерусалима као светског центра моћи, те се због тога и назначавају синтагмом хри­шћан­ски фун­да­мен­та­листи, или још прецизније – про­те­стант­ски ци­о­ни­сти. Борба за Израел је и њихова борба, не само јеврејска, јер нема краја света без васпостављања Соломоновог храма, и владавине Синедриона, после кога ће доћи до коначног преображаја Јевреја.“(7)

Кад ово знамо, јасно нам је зашто Црква Божја не може и не сме да остане равнодушна.       

ШТА СЕ ТО ДЕШАВА НА УКРАЈИНИ?   

Украјина је 2014. бачена у пламен грађанског рата да би Русија била забављена својим јадом и да би одвратила пажњу са Блиског Истока. Ипак, то се није десило – Сирија је доказ. Али, Империја не мирује. Зато је Русији преко Украјине задат нови ударац – Цариградској патријаршији је наређено да продуби тамошњи раскол међу православнима.  

Зашто баш Цариградска патријаршија? Руски историчар Петар Јермилов у својој студији „Улазак Цариградске патријаршије у оквире спољне политике САД у доба хладног рата“(8), на основу анализе архивских извора и друге грађе показао је како је Цариград постао оруђе у рукама САД непосредно после рата, у доба кад је патријарх био Максим Пети који није крио своје симпатије према Руској Православној Цркви и Москви. САД су, скупа са Ватиканом, 1949. уклониле патријарха Максима и довеле америчог човека, митрополита Атинагору, да би спречиле утицај Русије међу православнима. У овој работи учествовали су скупа председник САД, Хари Труман, и папа Пије Дванаести. Из објављених докумената се јасно види да је Вашинтон патријарху Атинагори наменио место челника екуменског покрета на Истоку, с циљем да се спречи утицај Москве на помесне Православне Цркве. Труман је говорио: “Без обзира на преграде које деле различите цркве, на дубљем нивоу постоји братско јединство. Морамо и даље да наставимо да указујемо на оно што нас везује и да, још више уједињени, кренемо у крсташки рат у име мира. И нека Бог уједини цркве и читаво слободно човечанство да би се у наше дане зацарио мир“. Атинагора је одлично испуњавао америчко – ватикански задатак, што се видело у доба узајамног скидања анатема средином шездесетих година 20. века, када су Цариград и Ватикан, по иницијативи њега и папе Павла Шестог, дисали једним плућима.    

Од тада до данас, САД има кључну улогу на Фанару, што се видело и 2016, када су екуменистичко – модернистички скуп на Криту безбедносно покривале америчке обавештајне службе, а иза организације је стајао амерички поузданик.(9)           

Не треба заборавити: Цариград би да се умеша и у послове Србске Цркве у вези са Македонијом. Јер, Империја је на власт у Скопљу довела свог човека, Заева, који је са америчким слугерањом маскираним у премијера Ципраса, склопио споразум о имену ове, Шиптарима предате државе, да би Скопље што пре ушло у НАТО. Зато Фанар нуди „добре услуге“ брзе „аутокефализације“ Македонцима, што треба да заокружи започету НАТО причу.(10) Слични процеси су могући и у Црној Гори. Александар Раковић у својој књизи о америчкој улози у разбијању СПЦ крајем 20. и почетком 21. века показује да је иза свих кључних процеса разградње стајао Вашингтон, коме је Фанар одан и послушан, упркос наративу о „свеправославном јединству“.(11)

ЗАШТО СУ РАТОВАЛИ ПРОТИВ СРБА?

 Још 2007, наш угледни политиколог и правник, Дејан Мировић, објавио је књигу „Косово и Метохија: Палестина – систем криза“, у којој је показао да је рат против Срба на Балкану, између осталог, био вођен да би се пажња одвратила са Блиског Истока и да би се смањио притисак на Израел који је требало да призна државу Палестину. Принцип повезивања криза образложио је још 1979. године црни маг америчке геополитике, Хенри Кисинџер, који је, по сопственим речима, настојао да доводи догађаје са разних крајева света у узајамне везе, то јест да  ствара и изазива подстицаје и притиске у једном делу света како би утицао на збивања у неком другом крају.                      

У својој књизи „Пут у Дејтон“, Ричард Холбрук отворено пише да је укључивање најгорих исламских фундаменталиста у рат у Босни и Херцеговини значило олакшање за Американце јер су „неки од њих били повезани са групама на Блиском Истоку које су извршиле терористичке нападе на америчке војнике."(12, 89, 146, 332)

 И Бил Клинтон је јасно рекао да су, помажући муслимане у Босни, Американци настојали да се покажу као пријатељи ислама: "Народу Америке сам 27. новембра изложио своје мишљење о учествовању америчких трупа у Босни... Осим аргумената које сам изнео у говору, помоћ Босни донела би још једну корист Америци: показала би муслиманима у свету да се Сједињене државе брину за њих, поштују ислам и да би их подржале ако одбаце тероризам и прихвате могућност мира и поверења.“(13,653)

Француски генерал Пјер Мари Галоа, у књизи „Крв петрола“, забележио је да је рат против Срба за Американце имао „преимућство да буде противтежа подршци коју Вашингтон даје Израелу против Палестинаца. Сем тога, подржавање Босне баца у засенак ружне успомене које је оставио рат у Заливу... видећемо да ће, у жељи да придобију наклоност муслиманског света, без обзира на његове тежње за уједињењем, баш САД надмашити све друге у подржавању владе босанских муслимана у Сарајеву, покушајима да тако добију - бар делимични - опроштај због подршке коју су одувек пружале Израелу. (14,228). Галоа додаје:“Будући да је то допуштено распадом Југославије, САД су у Босни, у сарадњи са Саудијском Арабијом, Турском, Пакистаном и Албанијом (уз одобравање и неодобравање и Ирана) учиниле значајан напор да би створиле муслиманску државу усред Балкана за коју су знали да ће и она бити интегристичка. Не може им се замерити, толико им је била корисна ова операција".(14, 16)            

Мировић истиче да је криза на Косову и Метохији букнула 1999, када су Палестинци, по договору из Осла, морали да добију државу. Исламске велесиле су, гле чуда, дигле руке од Палестине, и почеле да подржавају Шиптаре на Косову и Метохији. Израелски вођ, Аријел Шарон, је на конференцији јеврејских америчких челника у априлу, док су бомбе падале на Србију и Црну Гору, задовољно изјавио да ће "Косово постати центар исламског екстремног тероризма". То јест, Израелу ће бити лакше.       

Зато покушај Слободана Милошевића да не уђе у рат, чак покушавајући да се укључи у НАТО није успео – рат против Срба, а за Шиптаре, био је неопходан да би се одвратила пажња са Блиског Истока. О томе Момир Булатовић, Милошевићев  сарадник, сведочи: “Почели смо преговоре са умереним Албанцима, с Ибрахимом Руговом на челу. Тај дијалог је ишао тешко и споро, али смо га доживљавали као једино решење. Али онда је Америка одлучила да из тог процеса искључи Ругову. Он је био представник умерених и тада већинских Албанца, који нису били присталице оружане побуне и терористичког деловања, а на његово место су Американци инсталирали Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија. Американцима смо нудили базу „Бондстил”, уз сагласност влада Србије и Југославије за симболичну надокнаду од једног долара. Нудили смо им да нас приме у НАТО, јер ако смо у НАТО-у, не могу да нас бомбардују. Нудили смо им, такође, да управљају рудним богатством, да им дамо концесије на енергетске и рудне потенцијале Косова и Метохије, јер ако ми не можемо да нађемо заједнички језик са Албанцима, нек то буде нека енглеска или америчка компанија. Све смо им нудили да не буде рата, али је рат морало бити. Њима је тај рат био потребан.“(15)           

Био је потребан, и добили су га. Зато наша деца и данас умиру од осиромашеног уранијума.            

САДАШЊА КОСОВСКА КРИЗА

Ово што се сада дешава са Србијом и журбом да се Косово и Метохија предају Шиптарима и НАТОу има и геополитичке и мистичке везе са Блиским Истоком, чија криза још није завршена. Косово се Србима мора одузети баш као СВЕТА ЗЕМЉА, јер ниједан народ  (нарочито не народ хришћански и православни) не сме да има своју свету земљу осим оних који су „народ над народима“. Наша света земља се продаје у духу Вука Бранковића, који, у драми Љубомира Симовића „Бој на Косову“, овако образлаже свој издајнички став:

«Ова соба је велика седам са осам!

Онај бор је висок тридесет метара!

Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!

Над нама је таван за четрес кола сена!

Звоно на торњу у четири избија четири,

у седам сати избија седам пута!

Ето шта је моја визија!

Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене!

Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!

Срба је мало, Турака је много!»

Или: да продамо, само да играмо, јер смо слаби и немоћни! Да играмо онако како свира Вашингтон и његови господари из сенке. Јачи тлачи!         

То значи да силе које зидају Нови Вавилон нас неће оставити на миру, поготово кад виде спремност да се кукавички повлачимо и попуштамо у свему. Ништа кукавиштво наших вођа у понор не вреди. Мира неће бити док се Балкан не очисти од народа који су мрзели сви: од Турака, преко Хитлера, до Клинтона.  Нема мира за Србе док се не покају и не врате Богу и себи, како им је саветовао Свети владика Николај. А кад се врате Богу и себи, неће се олако предавати.      

ЧЕМУ ДА СЕ НАДАМО?            

У свету кува. Силе зла су одлучно кренуле у борбу, и цензура Интернета је један од знакова да су решили да се више не крију. Владан Ивковић о томе каже: »Колико год Сједињене Државе биле носилац империјализма и агресивни тлачитељ планете, код своје куће оне се вјечито труде да одрже систем који дјелује праведно и, прије свега, привлачно очима и срцима неамериканаца на чије врбовање рачуна империјалистички подухват и без којег не би био то што већ пар вијекова јесте. Не постаје се Империја само силом него и милом и пројекцијом привлачности идеала на коју се лијепе масе потребних сљедбеника широм планете. Ширење имиџа доброг момка је била кључна компонента америчко-атлантистичког империјализма, а слобода говора је не само суштина тог имиџа у идеолошком смислу, него првенствено практичан предуслов моћи стваралаштва империјалистичког садржаја слободом израза која мами и придобија нове сљедбенике, жељне припадности баш тој слици идеалног друштва.             

Имиџ доброг момка је одавно нарушен, али чињеница да је глобалистичка олигархија вољна свјесно и активно рушити ту слику говори или да се више ничега не боји и да јој опстанак и развој не зависе од производње симпатије, што је застрашујуће, или да је престрашена својим изгледима, да скида рукавице и да ће се са пријетњама разрачунавати свим расположивим средствима.“(16)

Дакле, рат улази у завршну фазу. Прича о слободи и демократији се показује, најзад, као пука лаж. Лаж која господарима хаоса више није потребна. Разобличени су, и љути су. Хоће да побију све сведоке своје лажи. И да им остане „златна милијарда“ њихових слугу, срећних да могу да им лижу табане.

То, међутим, не мора да значи да су силе добра коначно поражене. Рат траје.           

САЗИРАЊЕ ЈЕДНОГ ЗНАМЕЊА           

У јулу 2018. у Јерусалиму са Зида плача се одвојио огроман камен и пао међу поклонике. Нико није погинуо.(17)

О томе је познати руски теолог, ђакон Владимир Василик, записао: “Недавно је у Јерусалиму дошло до потресног догађаја. Из Зида плача сам је излетео камен тежак сто килограма, и није повредио никога од оних који су се молили. Подсећам да Зиду плача могу да прилазе за молитву како следбеници јудаизма, тако и повремено хришћани у пратњи туристичких водича, који тврде да је то остатак Јерусалимског храма. У ствари, Зид који није улазио у комплекс храма. То је био оградни зид, који нико од оних што нису Јевреји није смео да пређе, и то под претњом смрти. У складу с тим, пророштво Христово: “Гле, остаће вам кућа ваша пуста“ и „неће остати ни камена на камену док се све не разметне“. На жалост, многи Јевреји то нису схватили и не желе да схвате. Зато није искључено да је ово непојамно испадање камена из Зида плача још један доказ да од Јерусалимског храма није остао ни камен на камену. То је прво.  Друго, то је увод у многе невоље и катастрофе које нас чекају. Ипак, овај пад је и неки знак. Он није здробио жену која је ту стајала. А у Светом Предању Црква је често символизована ликом жене. Истинска Црква Христова ће, надамо се, опстати у свим искушењима. Блиски Исток је сада место бола, невоља, катастрофа, у којима учествује и Израел, чија политичка врхушка настоји да добије политичке и остале користи од тог страшног пожара. Господ тим знамењем као да им поручује:“Ништа вам неће поћи за руком“. На памет нам пада виђење пророка Данила који је видео како се камен сам, без људских руку, одвојио од планине и срушио великог идола, који је символизовао паганску цивилизацију створену на поклонству новцу, на крви, зноју и сузама робова и потлачених. Камен је постао велика планина и испунио је собом сву васељену. Надамо се да ће се нешто слично десити у будућности. Али то неће бити Први Христов долазак, него Други, кад ће Он доћи да сваком узврати по делима његовим, свим пљачкашима, крвопијама, свим лажљивцима, преварантима и развратитељима овога века“.(18)

Амин, да, дођи, Господе Исусе!            

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ   

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 11. септембра 2018. године )

   1.http://borbazaveru.info/content/view/1258/1/)  

2. https://www.dnevno.hr/vjera/vjera-kultura-i-znanost/apokolipticno-nakon-2-tisuce-godina-u-izraelu-rodena-crvena-junica-znak-kraja-svijeta-1219831/).      

3.https://www.academia.edu/4888123/Kršćanski_cionizam_nastanak_i_razvoj_neočekivanoga_političko-religijskog_fenomena), 

4. https://www.vaseljenska.com/misljenja/politika-i-mistika-bliskoistocni-sukob-i-eshatologija-monoteistickih-religija/)           

5. https://www.globalresearch.ca/christian-zionists-in-america/5622131;http://cirilizovano.blogspot.com/2017/12/blog-post_10.html)  

6. https://vizionarski.wordpress.com/2015/06/05/рат-за-крај-света/

7. http://www.ips.ac.rs/publications/verski-identitet-ugao-geopoliticke-eshatologije/)

8. https://riss.ru/images/pdf/journal/2016/3/14.pdf)

9. https://www.geopolitica.ru/sr/article/chovek-iza-kulisa-kritskog-sabora   

10. https://stanjestvari.com/2018/06/26/carigradska-patrijarsija-makedonska-crkva/            

11. Александар Раковић, Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије, Хришћански културни центар, Београд, 2015.

12. Ричард Холбрук: "Пут у Дејтон", Дан граф, Београд, 1998.

13. Бил Клинтон : "Мој живот", Наклада Љевак, Загреб, 2004. 

14. Пјер Мари Галоа:"Крв петрола", Наш дом, Београд, 1996.  

15.https://www.intermagazin.rs/sokantno-momir-bulatovic-sve-otkrio-evo-sta-je-slobodan-milosevic-ponudio-amerikancima-pred-bombardovanje-1999-madlen-olbrajt-je-pala-u-nesvest/          

16. https://stanjestvari.com/2018/09/08/privatizacija-slobode-govora/

17.http://ruskline.ru/politnews/2018/iyul/24/iz_steny_placha_vypal_kamen_vesom_okolo_100_kg/

18.http://ruskline.ru/news_rl/2018/07/25/eto_prolog_mnogih_bedstvij_i_mnogih_katastrof/

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.