header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: На сахрани наше наде Ђурић Штампај Е-пошта
среда, 12 септембар 2018
         Данас у вечни живот испраћамо нашу сестру у Христу, Наду Ђурић, чији је живот био велика светлост у тами данашњице. Народна је изрека: “Кога нема, без њега се може“. Она није тачна: кога нема, без њега се мора. Поготово ако је тај који је отишао имао душу новопрестављене покојнице. Јер, није лако бити човек у доба свеопште безљудице. Она је била наше велико благо. Тешимо се, међутим, чињеницом да је то благо прешло у небеску ризницу, и да је постало вечно и непропадљиво.
         Како да у неколико минута сажмемо њен живот који је, полако, прерастао у непрестани подвиг? Чега да се сетимо? Нешто ћемо сигурно прескочити, али зато Господ памти и помиње: зато смо и певали „Вјечнаја памјат“, „Вечни спомен“ – јер, наш људски спомен је пролазан као и ми, али Творац има Своју Књигу живота у којој се све чува – а нарочито наше сузе, покајничке и трудбеничке, како и каже у псалмима: „Сузе се моје чувају у суду код Тебе“.   

Сестра Нада је била срце Православне народне хришћанске заједнице, која је, деведесетих година прошлог века, деловала при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку. Као на крилима, подстицала је све на дела побожности. Око храма се старала као око своје куће – организовала је благочестиве жене, од девојака до старица, да се ангажују на чишћењу и уређивању храма, нарочито поводом великих празника. Сећала се речи Светог Серафима Саровског да ће Господ за велико дело урачунати чак и ако неко крпицом обрише прашину у цркви. Носила је букете цвеће и украшавала иконе. Пеглала је одежде наших свештеника, прала тканине из олтара и смерно се склањала да је неко не похвали и не преузнесе. Јер је знала да је смирење основа хришћанског живота. 

Бог је благосиљао њене побожне намере: управо она, наша сестра Нада, покренула је иницијативу да се у чачанској болници оснује капела, у којој су многи болни и страдални, као и њихова родбина, нашли светлу утеху вере. Колико значи кад запалиш свећу за здравље и кад твој уздах изађе пред Лекара Небеског! За Васкрс, са побожним женама је ишла на дечје одељење чачанске болнице, и делила радост малишанима. За сваке Материце била је на челу оних који су ишли у манастир Свете Петке у Стублу, да посећују децу без родитељског старања, најтеже случајеве менталне заосталости, о којима су се старале монахиње Раванице. Ту су децу даровали, тој се деци радовали, јер су ова деца, лишена много чега, увек и свагда била богаташи у најважнијем – у несебичној љубави, коју им је сестра Нада узвраћала на најнежнији мајчински начин. Око Савиндана се нарочито старала да се наш учитељ и просветитељ што свечаније обележи. Она је, са благословом надлежног епископа и свештенства, организовала и покајничке литије због страшног и свенародног греха утробног чедоморства. Није осуђивала, него је и знане и незнане упућивала на молитву и покајање. А ко ће заборавити њену иницијативу да се Драгачевски сабор трубача измести из поста, која је уродила плодом када је иза те иницијативе стао владика жички Стефан? Крст на Морави, тамо где се сваке године, на Усековање, служи парастос жртвама комунистичког терора, израђен је у Надиној радионици, и на њему пише:“Опрости им, Господе, јер не знају шта раде“. Није наша сестра Нада заборављала ни живе ни покојне. У Христу су сви живи.            

Нарочито поглавље у њеном раду представља старање око побожног штива и издавачка делатност. Помагала је, од својих средстава, у набавци књига за библиотеку Свети Пајсије и Авакум при храму Светог Вазнесења.У Православној народној хришћанској заједници она је покренула штампање поучних листића, који су многе и многе душе упутиле у истине вере. Једна од најлепших књижица коју је објавила је тумачење великопосне молитве Светог Јефрема Сирина: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.О, Господе Царе, даруј ми да видим своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.Том молитвом је живела: никад мрзовољна, никад лења, никад горда, никад брбљива - целосно мудра, смирена, пуна трпљења и љубави. Грехове је своје гледала, а људима, макар да су јој и зло наносили, праштала, држећи се речи Светог владике Николаја: “Простимо људима да Бог нама прости – сви смо ми на земљи привремени гости“.          

А шта рећи о њеном животу при манастиру Јовању, где се, до измождавања, предала на службу старим монахињама јовањским, носећи крст њихове старости као свој, и у свакој од њих гледајући своју мајку, са ликом Мајке Божје Брзопомоћнице испред себе? Чекајући да је замонаше ( што се, по неком неиспитаном промислу Божјем, није десило ), она је монаховала жртвеним служењем, послушна и одана послушању, па би, са Светим Акакијем, из гроба могла рећи:“Нема смрти за чедо послушности“. Кажу да јој отац Саво из Вазнесења поменуо да ће се замонашити ако је смрт не узме пре тога. И смрт ју је узела, али њено унутарње монаховање, оно у срцу, остало је, и прелива се преко гроба у чашу радости што је Првоподвижник Христос, Јагње Божје, дарује Својим слушкињама добрим и верним што су у малом биле верне да би над многим биле постављене.

Господ је на њој пројавио чудо исцеливши је од тумора, па је она, благодарна Њему и Светом Нектарију, унела у свој дом – најскромнију молитвену келију - јастуче свеца са Егине, и била сведок дивних чуда која су се од тог јастучета десила. Удостојила се лепих поклоничких путовања, попут оних у Русију и на Украјину, али венац свега је била посета Јерусалиму и поклоњење животворном Гробу Господњем, из кога је засијало Васкрсење, једина утеха неутешнима у овој долини суза. Тако је наша сестра Нада постала хаџијка на земљи као што је, својим светлим бићем, била хаџијка вечности.                        

Тужно је данас, на дан привременог растанка, бити њен отац Милан. Тужно је бити њена мајка Вера и њена сестра Љубица. Тешко је њеним синовима Милошу и Мирку и њиховим породицама, родбини и својти. Али, није  неутешно. Јер, у својим предсмртним мукама, док је носила рану непреболну, она их је озаравала својим трпљењем и љубављу, благодарећи Оцу Небеском, до потоњег часа, што их има и што се они о њој тако лепо старају. И муке њене са раном непреболном родиле су миомирни плод: тако миришу душе од босиљка, душе које су крстом живеле на путу ка Небеској Србији.                

Има неких смрти које се читају као књиге. Таква је и смрт наше сестре Наде – из ње се чита посвећење Богу и ближњима. Од тренутка у коме се окренула Христу и препознала светлост Његовог лица, она је заборавила себе и почела да постоји за друге. Господ ју је, да би свима било јасно, узео уочи Усековања главе Светог Јована – њу, одану служитељку старица монахиња јовањских; и узео ју је уочи мученичког Јовањдана, јер је и она, смерно и без роптања, подносила своје муке да би их Отац и Син и Дух Свети позлатили благодаћу.                   

Испраћамо је сада на пут у Србију Светог Саве и Светог кнеза Лазара, Владике Николаја и оца Јустина, свесни да је оправдала своје име, јер је враћала наду свету који очајава пошто је заборавио Господа и своје назначење. Имала је она и веру као зрно горушичино, од кога је израсло дрво да на њега слете многе птице небеске. Том вером је стално надилазила препреке, јер је, како рече Блажени Августин, Христос Бог оних који, све испуњавајући, увек желе више. И, наравно, имала је љубав, свезу савршенства, схватајући да волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волимо себе него волети га јер је он наше истинско ја. А била је и наша Софија, премудра Христом, Премудрошћу Очевом, дајући јефтино за скупо – овај пролазни за онај непролазни и вечни живот.             

На једном надгробнику у нашем крају пише:     

А сад, ђецо и унуци моји, / добро знате шта вам дужност стоји:/ поштуј Бога и ближњега свога, / придржте се карактера мога.

То је и порука сестре Наде Ђурић нама који остајемо да испунимо своје дужности и спремимо се за сусрет са Оцем Који је на небесима. Бог да јој душу прости и да утеши њене ближње, а да у нама сачува молитвено сећање на њену доброту и милосрђе, тако насушно потребне у доба у коме живимо.               

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.