header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Митрополит санктпетербургшки и ладошки Јован: Тајна безакоња
Митрополит санктпетербургшки и ладошки Јован: Тајна безакоња Штампај Е-пошта
среда, 03 октобар 2018

 НАПОМЕНА ПРЕВОДИОЦА 

Трагајући по својој архиви, нашао сам овај текст блаженопочившег митрополита петроградског Јована (упокојио се 1995. године), истинског ревнитеља побожности и државотворства руског. Текст је објављен 1993, на врхнуцу Јељцинове погубне власти, кад је изгледало да нема никакве наде за Русију. Ипак, ствари су се промениле. Видимо како. Иако овај текст говори о Русији, његов духовни увид тиче се и нас, данас и овде. Вреди послушати владику Јована, човека који је сазирао истину и умео да је саопшти.  

Владимир Димитријевић


+ + +

МИТРОПОЛИТ САНКТПЕТЕРБУРШКИ И ЛАДОШКИ ЈОВАН:

ТАЈНА БЕЗАКОЊА

Ви сте род изабрани, царско свештенство,

Народ свети, народ задобијен,

Да објавите врлине онога Који вас дозва из таме

на чудесну светлост Своју (Прва Петр. 2, 9)

Отаџбина наша, народ наш – сада преживљава љута, најтежа времена смутње и безвлашћа. Светиње су погажене и попљуване, држава је издата и бачена у канџе, на разграбљивање, бесавесним и гладним отимачима, жрецима нове званичне религије – култа духовног и физичког разврата, култа неуздржаног иживљавања по сваку цену. Процес апостасије, растакања живог и целосног погледа на свет, који је Господ Исус Христос предсказао пре скоро две хиљаде година, ближи се крају. Очито је да нам је Бог досудио да будемо сведоци "последњих времена". Антихриста као реалну политичку могућност наших дана већ нико не доводи у сумњу.

У тим условима, кад се све чини да се, "ако је могуће, преваре и изабрани" (Мт. 24,24), нужно је да се човеку врати истински смисао његовог постојања. Али само то је недовољно: мора се повратити смисао и нашем саборном, народном постојању. Питања религиозног осмишљавања историје руског народа с тим у вези добијају посебну актуелност. Нарочито што се збивања руске историје ни по свом обиму, ни по моралном значењу не могу угнати у границе рационалистичког тумачења. Посматрајући отаџбинску историју, истраживач лишен предубеђења свуда налази очите трагове промисаоног Божјег старања о Русији. Догађаји се ту увек одвијају упркос "објективним законитостима", сведочећи о томе да историју не одређују земаљски, уобичајени и, наизглед, непоколебиви закони, него делања Божја која надилазе "јестества чин" (природни поредак) и кратковиду људску рачуницу. Чуда прате Русију кроз векове. Па и сада – по свим плановима закулисних диригената савремене руске трагедије наша национално–религиозна самосвест давно је требало да буде утопљена у смрдљивом и мутном потоку пропаганде насиља и бестидности, космополитизма, богобораштва и животињских страсти. Наша државност морала је давно да се сруши под теретом бесконачних издаја и одступништава, унутрашњих интрига и спољашњег притиска. Наша деца би већ поодавно морала да се убијају на пољима новог грађанског рата, чије би разгоревање тобожњи "миротворци" и лукави "посредници" само подстицали. Наш привредни живот морао би одавно да замре, окован убиственом мрежом "реформи" што би земљу гурнуло у економски и политички хаос.   

Али не – не да Господ! Ломи се Русија – али се не слама, и у народу (пре свега – у народу црквеном) сазрева схватање своје велике судбе, свог истинског призвања: да се буде народом Божјим, носећи саможртвену, исповедничку службу упркос саблазни, искушења и изругивања света, по речи Господа Исуса Христа: "Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мт. 24, 9–13). Човек не може да пронађе смисао постојања док не појми себе као религиозну (тј. са Богом везану извесним односима и обавезама) личност. Један од неопходних услова за то је религиозно–национална самосвест, тј. осмишљеност религиозног садржаја народног постојања, његове промисаоне усмерености и предодређености. Тајанствени смисао историје човечанства никад неће схватити они за које је та историја – скуп случајних подударања, неповезаних догађаја, поступака и појава. Смисао историје остаће скривен и за оне који у свему настоје да виде дејство мртвих, безличних и непроменљивих "законитости", које са подједнаком неумитношћу предодређују живот природе и човечанства. Само у оквирима црквеног учења вере историја народа и царстава, освајања и револуција скупа са питањима од животне важности за сваког човека понаособ, добија целосно и непротивуречно објашњење.                       

Ток историје од нас не зависи. Али од нашег избора зависи оно место које заузимамо у њеном току. Или, руковођени законом Божјим и савешћу, бивамо свесни свог личног религиозног дуга као делића свенародног служења предодређеног нам неистраживим судовима Божијим; или се, у страху од лишавања и тегоба на том путу, одричемо. Тада је – неизбежно одвајање од благодати и саучествовања у "тајни безакоња" овога света што нас лишава сваке наде на помоћ Божју и вечно спасење.   

Пажљивом погледу побожног истраживача открива се слика узајамног склада између скривених покрета душе људске и историјских потреса који су мењали судбину народа; слободног човековог избора и свемогућег деловања Божијег промисла. На таква нас истраживања веома подстичу светоотачке поуке чији је садржај кратко и јасно у своје речи сабрао свети Игњатије (Брјанчанинов), епископ кавкаски и црноморски: "Пази на себе, о, човече! Почни да се трудиш и истражујеш оно што је за тебе суштинско, неопходно. Тачно одреди себе, свој однос према Богу и свим деловима огромне творевине света, која ти је позната. Одреди оно што ти је дато да појмиш, оно о чему можеш само да размишљаш и оно што је од тебе скривено". Само ако уложи овај напор човек добија скупоцени талант осмишљене вере, која је утеха у невољама и саблазнима, као и залога спасења. За мали труд – непроценива награда...                       

Религиозни смисао руске историје далеко превазилази оквире националног значења. "Ка костима мученика, – пророковао је дуго пре револуције отац Јован Кронштатски, – као на чврстом темељу подигнуће се Русија нова – по старом обрасцу; чврста својом вером у Христа Бога и Свету Тројицу; и биће по завету светога кнеза Владимира – као једна Црква". Управо та улога Русије, као последњег уточишта истините вере, последње, од стране свију гоњене Цркве, у доба опште отпадије и зацарења антихриста, даје руској историји васељенско и космичко значење.      

Сагласје спољашње судбине земље са унутрашњим стањем народног духа у току десет векова приморавало је руске људе да се са удвострученом пажњом односе према поукама, предсказањима и пророчанствима о нарочитој судбини Русије, пажљиво и побожно се питајући – у чему је непоновиви смисао руске историје, какву је судбину Господ припремио рускоме народу? Резултати тог скрупулозног, молитвама осењеног труда, могу се кратко изложити у виду неколико тврдњи које одређују црквени поглед на родну историју. Ево их:                        

1. Схватање руске судбине – историје Русије са њеним успонима и падовима, благодатним прозрењима и саблазнима богобораштва – могуће је само у оквирима осмишљавања вечне борбе, коју пали дух води против људског рода. Отргнути човекову душу од спасоносне црквене благодати, унаказити еванђелске истине, уништити Православну Цркву и њену ограду – руску државност, ти богоборачки пориви сатане били су унутрашња жаришта која су се на површини руског живота одражавала кроз ратове и смутње, револуције и "перестројке".                    

2. Руска историја само је део опште историје човечанства, која је почела од тренутка пада у грех првих људи и њиховог изгнања из раја. Њен крај ће бити Други славни долазак Христов са Страшним Судом и преображењем света. Главни догађај историје – ваплоћење Исуса Христа, Сина Божијег, "Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и ваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве" и Који је на земљи основао "Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву", да би људи примили спасење Њиме даровано.

3. Однос људи и народа према дару спасења (примање или одбацивање истог) у коначном исходишту одређује судбину како појединца, тако и читавог народа. У свом односу према Цркви која чува дар спасења – човек је слободан. Слобода се састоји у избору између добра и зла, врлине и страсти, закона Божијег и безакоња, хришћанске дужности служења и својевоље, самовоље. Ток историје јесте само остварење тог религиозног избора у историјским догађајима и поступцима.                        

4. Народи, као и људи, непоновиви су. Божији дарови сваком од њих одређују његову судбину у историји човечанства. Бог је одредио руском народу нарочиту службу, која чини смисао руског живота у свим његовим пројавама. Та се служба састоји у обавези народа да непромењено чува морално и догматско учење вере, које је на земљу донео Господ Исус Христос. Тиме је руски народ призван да послужи и другим народима земље, дајући им могућност да се све до последњег тренутка историје обрате спасоносном, неунакаженом хришћанском вероучењу.           

5. У том смислу, појам "руски" није искључиво етничка карактеристика. Саучествовање у служењу руског народа може да прими свако ко признаје његову Богоустановљеност, који себе поистовећује са руским народом по духу, циљу и смислу постојања, независно од националног порекла.         

6. Историја руског народа је историја његове призваности на то служење, историја освешћивања и добровољног ступања на службу, историја борбе народа са искушењима, саблазнима и прогонима, који су претили да изопаче идеју служења или да га спрече. Нашу историју могуће је поделити на три фазе: 

Прва фаза – успостављање руске самосвести које обухвата период од крштења Русије до епохе Ивана IV. У то време уобличила се и учврстила религиозна основа националне самосвести. Коначну форму добили су појмови о смислу постојања народа, његовим идеалима у личном, породичном, друштвеном и државном животу.      Друга фаза – период борбе руске самосвести с многобројним богоборачким и материјалистичким, антинационалним саблазнима. Његови хронолошки оквири су смутно доба XVII века с једне стране, а с друге – револуција 1917. и њене последице. Временском тачком која окончава ту етапу руског живота може се (са извесном дозом условности) признати 1988. – датум хиљадугодишњице крштења Русије.  

Трећа фаза – време препорода руске самосвести у целокупној њеној религиозној и историјској пуноти. Ми смо сви сведоци и савременици тог процеса, независно од тога да ли то признајемо или одбацујемо...  

Само ако појмимо своје место у историји нашег народа, одредивши с тим у вези појмове својих моралних обавеза, своје религиозне дужности, можемо да постојимо осмишљено и пуновредно. Моћи ћемо да достојно, прејемствено наставимо исповедничко служење руског народа, које се није прекидало ни у најопакија времена, што пред престолом Божјим сведоче – зборови новомученика руских, који су за Христову веру и Свету Русију примили мученички крај од богобораца. И најважније – наше постојање биће доведено у сагласје са Божјим промишљањем о нама, о Русији, о руском народу. Само у том случају успећемо да из свог живота избацимо отрове богоборства, да разликујемо пријатеље од непријатеља, да препородимо Светоруску Државу и да се са Богом помиримо. Помози нам, Господе! Истинита је реч Твоја, коју Си некад исказао ради утехе маловернима: "Нијесам ли ти заповиједио: буди слободан и храбар? Не бој се и не плаши се: јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш" (Ис. Нав. 1, 9).

"Сви врази твоји узбучаше" / Поход рушитеља

Свет прељуботворни и грешни гордо је подигао своју главу против Цркве. Ми храбро разобличавамо то безверје и безумље, ту савремену побеснелост. Господ види све што се збива у нашој Отаџбини и ускоро ће изрећи праведни суд Свој над дрзницима и вероломцима, који дишу злобом и убиством... Господе! Да завапи крв Твоја против свих изазивача хаоса, и да им плати Господ праведном одмаздом!

Свети праведни Јован Кронштатски

Хришћански поглед на свет давно је приметио у смењивању историјских догађаја нешто на први поглед чудно. Походи и ратови, метежи и револуције, смењивање династија и обарање престола, економске кризе и политичке интриге – те споља неповезане и хаотичне појаве узајамно су сједињене запрепашћујућом истоветношћу последица. Њихов коначни резултат увек је био уништење националне државности и гажење хришћанских светиња. Неизбежно се јавља питање:  

Зашто? Шта је то – случајност или "објективна законитост" тако драга срцу историчара – материјалиста? С тим у вези нарочито звуче многобројна хришћанска пророчанства која су предсказала управо такав ток историје.

"Молим вас, браћо, – обраћа се апостол Павле народу црквеноме у зору хришћанске ере, – у погледу доласка Господа нашег Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво, и не појави се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сјести у храм Божји као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још док сам био код вас? И сад знате шта га задржава да се не јави у своје вријеме. Јер тајна безакоња већ дејствује, само да се уклони онај који сад задржава" (2. Сол. 2, 1–7).

Извори "тајне безакоња" налазе се у древној прошлости. Њена почетна тачка су догађаји споља мало значајни – у VIII и VII веку пре Христа, под ударцима Асирије и Вавилона, пала су малена блискоисточна царства – Израиљско (727. г. пре Христа) и Јудејско (606. г. пре Христа). Изгубивши независност и наопако протумачивши свештене књиге, део религиозних секти Израиља и Јудеје повезао је своје наде на васпостављање државе са доласком Месије – цара Израиљскога, који ће их учинити господарима света. Сматрајући себе народом, тобож изабраним Богом ради господарења, они су суревњиво чували своју национално религиозну "искључивост". Окорели у очекивању Месије као политичког и војног лидера, ти људи су одбацили истинитог Месију – Исуса Христа Који је у свет дошао проповедајући покајање и љубав. Нарочиту мржњу код њих је изазивала чињеница да је, разобличавајући заблуде јудејских "законика" – књижевника и фарисеја, Христос срушио мит о њиховој "богоизабраности", укључивши у Своју спасоносну науку све околне народе. Разобличавајући сатанске изворе безмерне гордости претендената на светску власт, "Исус им рече (...) ваш је отац ђаво, и жеље оца вашега хоћете да чините" (Јов. 8, 42, 44).                 

Ту истину "сионски мудраци" нису могли да Му опросте. Христос је био оклеветан и по лажном сведочењу осуђен на смрт. Али се распећем показао као још страшнији за богоборце. Хришћанство је одлучно освојило свет, одгонећи маштарије о господарењу над светом све даље и даље. Тада је хришћанској Цркви објављен рат. Да га воде отворено, христомрсци нису могли – није било снага. У тој борби њихово оружје постала су тајна друштва и организације, која су иза спољашње, привидно "филантропске" делатности прикривала свој главни циљ: срушити хришћанство, разорити националне државе и на тај начин припремити "добровољно" уједињење света у оквирима јединствене светске политичке структуре подвлашћене једној светској влади. По замисли "архитекта" тог "светског дома" глава ове владе и треба да у живот спроведе многовековну маштарију о господарењу над светом. Хришћани су тог будућег светског диктатора назвали антихристом.           

Под каквим су се све маскама криле претече антихристове – зидари "светске заједнице", оснивачи екуменистичких покрета, приврженици универзалних, "верских учења" и томе сличних богоборачких подухвата. Све се слагало – јеретичке секте Средњег века, псевдомонашки редови времена крсташких ратова, предавања из књижевности и философски кружоци епохе Просветитељства, научне асоцијације и масонске ложе нашег космичког столећа за запрепашћујућом једнодушношћу испуниле су пипави посао рушења хришћанског погледа на свет и националне државности.                     

Католички Запад, отпао од благодати Божије, први је на себи осетио сву силу тог притиска. ""Vexilla regis prodeunt inferni" ("Знамења господара ада се подижу"), – писао је у својој енциклики папа римски Лав XIII, упозоравајући западни свет на опасност. Сада се на наше очи окончава један од последњих чинова те грандиозне историјске драме. Западни свет, који се хвалисаво називао "цивилизованим" и гордио се многостолетном хришћанском културом, у ствари пројављује језиви изглед тупе, животињске равнодушности према питањима истинског духовног живота. Требало је да се подигне "гвоздена завеса" да би се руски човек из сопственог искуства уверио, каква су "добра цивилизације": безгранични цинизам и разуздана бестидност хваљеног "слободног света" сад су очити свакоме истраживачу који је сачувао макар мало моралне осетљивости. На рушевинама негда хришћанских држава уз помоћ безброј међународних банака, фондова, комитета, конференција и организација грозничаво се зида гнусна Вавилонска кула "новог светског поретка".     

Њени зидари одавно нису давали мира Русији. Дуго времена баш је руска држава била "оно што задржава" (сетимо се Апостола Павла), чије је само постојање онемогућавало остварење "тајне безакоња". Крепка вера Русије и њена моћна православна државност били су гаранција да рушитељски социјални и религиозни покрети не могу да остваре свој циљ. Па ипак, утицај тајних међународних богоборачких сила у XIX веку достигао је такву снагу да је на дневни ред дошло и уништење Русије.

"Кад самодржавна (царска) Русија остане последња тврђава Хришћанства, ми ћемо са ланца пустити револуционаре нихилисте и безбожнике који ће целом свету показати апсолутни атеизам у свом његовом ужасу, као разлог подивљалости и најкрвавије анархије... Тада ће безбројно мноштво оних који су се разочарали у хришћанство, а у души жедних божанских идеала, примити просветљење кроз светску проповед најчистијег луциферијанства (сатанизма – прим. аут.), у то време створену и општенародну".       

Очито, "то време" већ је настало: таласи отвореног или овлаш прикривеног сатанизма заливају руску земљу, убијајући и растачући људске душе. А сви ми – и даље спавамо? 

Зар нас грешке прошлости ничему не уче? Докуменат, који садржи горе наведене страшне речи, потписан је 15. августа 1871. године од стране Алберта Пајка, духовног вође међународне масонерије тога доба. У Француској је објављен дуго пре револуције 1917. године, и веома је брзо био преведен на руски језик и објављен у Русији, али... остао је непримећен. Уверено у неуништиву силу руске државе, руско друштво је безбрижно гледало на процес "расцрквењења" народне свести који је бивао све силовитији.

Узалуд је Православна Црква кроз уста својих светих подвижника позивала: "Западом нас је и кажњавао, и казниће нас Господ, а нас баш брига. У западној прљавштини смо до гуше, и све је у реду. Господе, помилуј нас!... Удахнувши тај паклени дах, добили смо вртоглавицу, као умно поремећени, сами себе не схватајући..." Ове речи припадају руском подвижнику епископу Теофану, вишинском Затворнику. Зар не изазива горак укус то што и сада ове речи звуче савремено као нигда?

Опомињућем гласу црквених пастира своја узнемирена упозорења придружили су и патриоти–државотворци. У извештају Полицијског одељења од 10. фебруара 1895. примећено је: "Сада је ратни апарат масонства усавршен и форме будућега притиска су кристализоване. Испробаним ратним оружјем масонства већ се послужио економски фактор – капитализам... Распаљивање бесловесне мржње у народној гомили против свију и свакога – то је други и одлучујући поход који је масонство сада предузело у Русији. Та мутна таласина треба да потопи цара не само као Самодршца, него и као Помазаника Божијег, да би се самим тим бацило блато и на последњу моралну брану народне душе – православног Бога... Проћи ће десетак–двадесетак година и то ће се схватити, али касно: револуционарна трулеж свега ће се коснути. Биће расточени сами корени вековног државног строја".                                  

Катастрофа 1917. и братоубилачки рат као њена последица горенаведене цитате илуструје боље од сваке речи. Духовни смисао тих догађаја не доводи се у сумњу. Настојали су да униште Русију као Престо Божији, руски народ – као народ богоносац. Символички смисао неких (зло)дела зидара "светле будућности" просто упада у очи. 1918, у чудним, тајанственим околностима, извршено је зверско убиство царске породице и њених најближих слугу. Зашто? Царски сужњи у то време нису представљали никакву политичку опасност – то је јасно сваком непристрасном истраживачу. Убијајући Руског Православног Цара –символички су убијали закониту, хришћанску и националну власт. Убијајући Наследника – убијали су будућност Русије. Убијајући скупа са Најузвишенијом Породицом њихове верне слуге – убијали су општенародно јединство свију сталежа, коме је руски живот увек стремио.         

1921. руски архијереји су молили: "Народи Европе! Народи света! Сажалите се на наш добри, отворени, по срцу благородни руски народ, који је пао у руке светских злочинаца! Не подржавајте их, не оснажујте их против ваше деце и унучади! Помозите да се протера култ убиства, пљачке и богохуљења из Русије и целог света". Узалудан напор – "цивилизовани свет" је равнодушно посматрао руске муке.

Али, Руска Црква се није предавала. У Русији је она своја верна чеда благосиљала на подвиг исповедништва и мучеништва пред лицем тријумфујућег зла. "Наше смутно доба оскудева у пророцима, али је зато богато лажним пророцима, – упозоравао је православни Сабор архијереја, који се сабрао 1932. у Србији. – Свет је осиротео духом Божијим али је постао богат духом заблуде. Једно од најопаснијих и ваистину сатанских лажних учења у историји човечанства је масонство. Масонство је тајна међународна светска организација борбе против Бога, против Цркве, против националне државности, а нарочито против хришћанске државности...Под знаком масонске звезде раде све тамне силе које уништавају хришћанске националне државе. Масонска рука је учествовала у рушењу Русије. Сва начела, сви методи који бољшевици примењују ради уништења Русије врло су блиски масонским.

Петнаестогодишња делатност на разарању наше Отаџбине очито је показала целом свету како су поробљивачи рускога народа верни програму масонских ложа у борби против Бога, против Цркве, против хришћанског морала породице, против хришћанске државе, против хришћанске културе и против свега онога што је створило и узвисило нашу Отаџбину".  

Достојевски је упозоравао да, ако се догоди богоборачка револуција у Русији, она ће земљу коштати "сто милиона глава". 1990. је часопис "Аргументи и факта" објавио статистичке податке према којима је општи губитак становништва Русије од 1917. до 1959. био 110,7 милиона људи. Тако се тајна безакоња у Русији открила у своме ужасу и гнусоби своје ђаволске образине.

"Да се не смућује срце ваше"/ Пут спасења

И шта сад имамо? Разорену државу, над чијим труплом пирују гавранови – "суверени" кнежићи, који на својим "феудима" растачу народно добро. Лоше, али то је тек пола јада. Прогони Цркве попримили су прикривеније, али зато изоштреније форме. Уверивши се да Цркву не могу да разруше путем отвореног насиља, богоборци настоје да је изнутра разједу путем неприметних "додатака" јеретичких погледа и мудролија туђих православном, светоотачком учењу вере. Одвратно је гледати са каквом упорношћу настоје да Цркву лише њене главне спасоносне силе – Божаствене истине која се у недрима Цркве налази у свој њеној пуноти и одређености. "Гледајте да се не уплашите, јер све то мора да буде", упозорава нас Свето Писмо, "јер ће устати народ на народ и царство на царство" (Мт. 24, 6–7). То није, како многи мисле, пророчанство о светским ратовима. У њима су учествовали многи народи и царства, а овде је реч само о два. То је – о оној последњој и страшној бици коју ће у последња времена повести Народ Божији – православни Хришћани, који су уписани у Књигу Живота и припадају Царству Божијем, против народа безаконичког – богобораца и лажних учитеља, претеча антихристових, учесника и ревнитеља "тајне безакоња", који по свом духу припадају царству таме и сатане, владара тог царства. "И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе" (Мт. 24, 1–11), упозорава Господ.

Вољени! Нама су те речи упућене! Да се ми, упозорени и припремљени, не скрхамо, не постанемо малодушни и да се не саблазнимо. Браћо и сестре! Сви, којима је драга Света Русија, и који ревнују у хришћанском подвигу државотворства! Опет и опет вас позивам – чујте огњену реч светог првоврховног апостола Петра: "Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју" (Прва Петр. 2, 9). Да ли смо ми сада достојни тог избрања? Ако нисмо, шта да учинимо да бисмо повратили изгубљено достојанство? Како зауставити "јуриш рушитеља"?

Прво, појмити и видети пут личног спасења, личног одупирања злу. Темељ лествице, која човека узводи од сујете и лажи овога света у радост и спокој осмишљеног, доживљеног Богослужења – свим животом својим, свим делима својим – основа те свештене лествице Богом је постављена унутар човека, у срцу нашем. Свако од нас је дужан да се позабави грађењем унутрашњег храма у својој души. Ако успемо да га саградимо на престо тог храма сешће Господ у сили и слави Својој. "Христос, у срце уведен вером, зацариће се у њему миром и радошћу", вели светоотачка мудрост. 

Друго, довести у сагласје са истинама вере свој уобичајени, свакидашњи живот. У њему се пре свега мора пројавити дух саборног служења који ако не стекнемо нећемо са места маћи процес препорода Русије. То је место подвига ревносних пастира и побожних мирјана, који треба да препороде живот православних парохија, заједница, братстава као живот духовних организама који, по речима Цркве, живе "једним устима и једним срцем". То дело не могу да обаве хероји и "надљуди", са свију страна приметни, него смирени грешници, који на животном путу не траже славу, но спасење душе. 

Треће, неопходно је уцрквењење свих области народнога живота – друштвене и државне, исто као и личне и породичне. Треба се само сетити да се то не постиже никаквим спољашњим деловањем. Света Русија не може се успоставити ни указом, ни наредбом, ни на конференцији, ни на конгресу. Њу је једино могуће измолити од Бога, са покајањем и смиреношћу.

Пре више од 2500 година свети пророк Исаија разобличавао је своје сународнике: "Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцијеђене ни завијене ни уљем заблажене. Земља је ваша пуста, градови ваши огњем попаљени; ваше њиве једу туђини на ваше очи, и пустош је као што опустошавају туђини" (Ис. 1, 5–7). Зар није час да послушамо богонадахнуте речи, да их на себе применимо? Господ је васпитао и узвисио Русију благодаћу Својом чувајући је док су наши преци чували верност Православљу и чистоту исповедања. Бунт против тих исконских начела народног живота постао је полазна тачка на путу ка катастрофи седамнаесте године. То је очито – па зашто до овога часа упорно остајемо равнодушни и спавамо, уместо да похитамо с покајним признањем сопствене кривице и да се свим силама старамо на исправљању? Сасушило се руско срце, лишивши се потока благодати Божије који су га напајали док су у њему живели благочашће и страх Божији. Руске земље су опустошене као после непријатељске најезде. Наши градови који су постали расадници разврата телесног и моралног, горе у смрдљивом пламену порока. Туђински гласови нас "поучавају" на радију. Туђинска лица упадају у наше домове преко ТВ екрана. Шта још треба да се деси да бисмо на крају крајева схватили свој погибељни положај? Кад бисмо подигли свој поглед ка небесима, Ономе, Који је рекао: "Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те..." (Пс. 19, 15). Тада би се на нама испунило друкчије пророчанство. "У малом гњеву сакрих за час лице Своје од тебе, али ћу те вјечном милошћу помиловати, вели избавитељ твој Господ" (Ис. 54, 8).  

Устанимо, браћо! Бдијмо. Обуцимо се у свештену ревност, одбацимо чамотињу и клонулост. Усагласимо свој живот са спасоносним учењем Православне Цркве. Ево, Господ нас призива да порадимо на Њиви Његовој, да не бисмо чули Његов глас који осуђује: "Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим корим и поправљам; зато ревнуј и покај се" (Отк. 3,15–19).

Покајмо се због лености своје и поревнујмо на светом делу Божјем – препороду Дома Пресвете Богородице, православне Русије. Сије и буди, буди! Амин. (Ово нека буде, буде! Амин.)

 

Из књиге: Митрополит Јован, Битка за Русију, Санкт Петербург 1993.

Превод са руског: Владимир Димитријевић

Последњи пут ажурирано ( среда, 03 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 КЊИГЕ НАШИХ САРАДНИКА НА САЈМУ КЊИГА

Детаљније...

+ + +

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.