header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Митрополит Филарет Вознесенски: Православни поглед на пресађивање срца
Митрополит Филарет Вознесенски: Православни поглед на пресађивање срца Штампај Е-пошта
уторак, 02 октобар 2018

 Ово доба је чудно доба. Ми знамо да су кроз људску историју постојали тренуци духовних и културних криза, моралног пада и уздизања, били су тренуци такозваних „превредновања вредности“. Али само у нашем добу, у свету се појавило нешто много више застрашујуће и претеће: то је губитак вредности, њихов катастрофични нестанак из живота, са духовног и интелектуалног хоризонта, из савременог човечанства.

Данас се јасно види нестанак нормалног схватања нације и породице, нестанак вредновања самог живота, по себи и као највећег дара Божијег, као и тежња да се побегне од обавезе да се живи – у фантазерски свет наркотика, такорећи у савремено самоубиство. А као паралела нестанку правих вредности, појавиле су се лажне вредности, фалсификати. Јер данас је буквално све фалсификовано: хришћанство је фалсификовано, религиозност је фалсификована, само Јеванђеље је фалсификовано; култура у својим најбољим пројавама, тежња ка миру итд. – све је уроњено у лаж и обману, и човек са живом душом и савешћу се гуши под владавином лажи и фаслификата.

У овој загушљивој атмосфери очигледног и несумњивог духовног распада, „последња реч“ је страшнија од свега. Говоримо о најновијем „достигнућу“ медицинске науке: пресађивању људског срца.

Пред нама се налази најстрашнији од свих фалсификата: фалсификат самог живота – овог највећег дара Творца! Човек иживи свој живот, његови моћи копне, организам умире и срце - тај центар живота организма, сваки час ће се зауставити... Никакви лекови, никаква средства или покушаји да продуже, да зауставе овај одлазећи живот, више не могу да помогну... Али сада је пронађено решење! Човеку се даје ново, страно срце, а са њиме се уводи у организам и нови, страни живот, који припада другом човеку...

Срце је центар, средишња тачка човековог постојања. Не само у духовном смислу, где је срце израз који означава центар духовне личности, човековог „ја“. У физичком животу, такође, физичко срце је главни орган и централна тачка организма, која је мистично и нераздвојно повезана са искуствима човекове душе. Свима је добро познато како се чисто физичка и нервна искуства радости, гнева, страха... тренутно одражавају на рад срца и обрнуто - како се болестан рад срца негативно одражава на психу и свест... Да, ова веза је нераскидива и ако се, уместо наставка човековог личног духовно-телесног живота, који је концентрисан у лично његовом срцу, њему наметне страно срце и нека врста страног живота, до тада њему потпуно напознатог – шта је то ако не фалсификат његовог одлазећег живота; шта је то ако не уништење његовог духовно-телесног живота, његове индивидуалности, његовог личног „ја“? И како и као ко ће се такав човек јавити при свеопштем васкрсењу?

Али ново достигнуће се не завршава ни овде. Они намеравају да уведу у људски организам и срце животиње т.ј. после свеопштег васкрсења ће „човек“ стајати на Страшном суду са срцем мајмуна (или мачке, свиње или било чега)1 . Може ли ико да замисли безосећајније и богохулније изругивање над самом људском природом, створеном по образу и подобију Божијем?

Безумље и ужас! Али шта је призвало овај кошмар безаконог мешања у људски живот, у овај живот, чији је Господар само Творац и нико више? Одговор није тешко наћи. Губитак хришћанске наде, стварно неверовање у будући живот, непознавање Јеванђеља и неверовање у њега, у његову божанску истинитост – ово је оно што смо малочас назвали монструозни и богохулни експеримент над личношћу и животом човека. Хришћански поглед на живот и смрт, хришћанско разумевање и сагледавање земаљског живота као времена, које нам је Бог даровао као припрему за вечност – је потпуно изгубљено. А из овога произлази: ужас пред лицем смрти, која се сматра за апсолутни нестанак живота и уништење личности, и држање за земаљски живот – живети, живети, живети, живети, по било коју цену и на било који начин продужити земаљски живот, после кога нема ничега!

Како је ово далеко од светлог хришћанског погледа на живот и смрт!

Замислите дубоко верујућег хришћанина, који се цео живот трудио на испуњењу Божијих заповести и очишћењу његовог сопственог срца, и који се коначно приближио том хришћанском крају, за који се молио и за који се припремао цео живот; кад би му изненада неко рекао: „Зар нећеш да живиш још мало? Ево, извадићемо твоје срце и ставићемо уместо њега друго срце, можда мајмунско, и ти ћеш поживети још мало...“ Шта би био одговор верујућег хришћанина на ово, него речи Јеванђеља: „Иди од мене, сатано, јер не мислиш што је Божије, него што је људско“ (Мт. 16:23).

„Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри“, говорио је некада апостол, „користећи вријеме, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.“ (Еф. 5:15-17)

О, како пажљиво морамо ходити ми у наше време – са пажњом, да не бисмо отпали духовно и пали у мреже непријатеља. Јер уистину, наши дани су испуњенији злом него времена апостола... И није без разлога у оним каснијим, већ пост-револуционарним данима један од архипастира са Далеког истока, непрестано вапио ка Господу: „Одсеци од нас обману лажи, ослаби искушења и силом Твоје благодати заштити и сачувај нас, и дај нашим срцима да осете истину“.

Јер савремено човечанство је, највећим делом, потпуно изгубило осећање, осећај, прихватање истине и могућност да разликује по духовној суштини оно што се догађа у свету. А претеће, тужно пророчанство апостола се испуњава, што се тиче оних, који не заволеше истину: „И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду.“ (2. Сол. 2:12-12).

Хришћанине! Запамти шта је живот, а шта смрт! Захваљујући свом Творцу за највреднији дар Његове доброте – за твој живот, користи тај дар како треба, тако да на крају твог земног живота, без грчевитог држања за овај пролазни живот, можеш да умреш тако да се на теби испуни радосно обећање из Апокалипсе: „Блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће слиједити за њима.“ (Апок. 14:13).

 


 

Извор: The Orthodox word, Vol 4, No.3 (20), May-June 1968.

Превод и приређивање: "Православна породица", септембар 2018.

_______________

1 Од кад је ово написано, урађено је пресађивање овчијег срца у људско тело, као и неуспешан покушај пре четири године, да се користи срце шимпанзе. Недавна операција у Калифорнији представља још једну ужасну слику: пресађивање срца самоубице. (Напомена уредника – јеромонаха Серафима Роуз).

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.