header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Реаговање на писање да се у манастиру Гргетег новотари Штампај Е-пошта
недеља, 07 октобар 2018

 Поштована господо интернет портала Борба за веру.

Пишем вам поводом два написана текста о такозваном новотарству архимандрита Доситеја из манастира Гргетег (овде:).  Непотписани аутор тих текстова жестоко напада оца Доситеја да новотари, јер је изнео, како он каже, часну трапезу пред  иконостас и тако служи пред целим народом Свету Литургију, а због иконописања олтара које је у току. Чак га назива и екуменистом због тога.  А да ли је писац тих редова у праву? Да ли је отац Доситеј новотарац и екумениста? И да ли тежи ка владичанској митри?


Мислим да нема ништа од тога. А о чему се ради?

Тачно је да у Гргетегу има још два могућа места за Богослужење. Гробљанска црква и капела светог Серафима Саровског. Има и још једна мала капелица за десетак особа у дну велике манастирске цркве, тако да у њу не могу да стану ни све монахиње, а камоли верни народ.

Гробљанска црква је исто мала, може да стане само сестринство манастира, њих око четрдесет. Али кад су свеноћна бденија, о којима је и писано у два наведена текста,  и када има много, много више народа, онда је то немогуће. Већи део верника би морао да стоји напољу, пред црквом, као што је било за Преображење, ком празнику је и посвећена та црква. Како би људи целу ноћ стајали напољу, кад може и да падне киша?

У капели светог Серафима Саровског се служи кад дође хладно и зима и ту може да стане нешто више људи него у гробљанској цркви.  И управо за Ваведење Мајке Божије, кад буде једно од свеноћних бденија, ту се служи. Али, тада, иако је напољу хладно и снег, унутра буде несносно вруће, јер капела буде пуна народа да се не може дисати, па прозори буду отворени целу ноћ.  Памтим једном, пре седам-осам година, да је једна жена због тога пала у несвест, да сам је, стицајем околности, јер сам поред ње стајао, морао изнети напоље.

Шта би тек било, да је отац Доситеј у тој капели служио бденија за Велику и Малу Госпојину, о којима и говоре два написана текста о његовом новотарству. Па, попадали би сви у несвест, и служашчи у олтару и народ у капели.

Значи, остала му је само велика црква, где су на та два бденија, још били радови на иконописању у олтару и стајале скеле у њима. И он је из горе наведених радова изабрао да служи у њој, не износећи часну трапезу из олтара, него наместивши неки прикладан сто испред иконостаса, који му је служио као часна трапеза. Јесте, пред свима нама, пред народом. А како је могао другачије? Како да то одвоји од народа, кад су му са леве и десне стране певнице, где стоје монахиње, и са једне и са друге стране, како да направи неки параван, како да направи неки привремени олтар?

Ја управо мислим да је то једини разлог зашто  тако служи док су радови у цркви.

И само бих поставио једно питање свима нама. Да ли новотарци и екуменисти имају велику ревност ка Богослужењима?  Мислим да немају. А отац Доситеј и његово сестринство већ три деценије без престанка служе Свете Литургије сваки дан.  А и остала Богослужења су им апсолутно по типику. А од 2002. године како је дошла у манастир икона Мајке Божије Тројеручица, служе се свеноћна бденија уочи свих великих Богородичних празника. Својим личним доживљајем могу да потврдим да се на њима  Небо отвара, јер сам био на скоро свима. А који манастир у Србији  то има? Ниједан. А буде и још по неколико свеноћних бденија уочи неких других празника, за који и не зна сав народ. Па чак у последње време, отац Доситеј све чешће служи на црквенословенском, како се некада служило. Зар то раде новотарци? Паметан човек ће лако извући из овога логичан закључак.

А за информацију свом верном народу у Србији, иконописање цркве врше два руска иконописца, а на онај Грк Стаматис, екумениста, што је унаказио цркве и манастире по браничевској епархији својим "фрескописањем". И као прави Руси, на та два бденија су целу ноћ престајали предамном и на крају се причестили.

А што се тиче владичанске митре, ја лично мислим да отац Доситеј не тежи њој, него да тежи свим својим бићем Царству Небеском, ка коме се упутио јаш као дечачић, отишавши у манастир пре више од четрдесет година, а сада му је шездесет.

Стога бих замолио бих дотичног господина, а и Борбу за веру, да о овоме више не пишу док се не заврше радови у цркви манастира Гргетег и да не смућују већ смућени и излуђени Србски народ. А ако би којим случајем и тада отац Доситеј служио напољу, пред олтаром, "новотарски", онда ћу и ја рећи, јавно,  ако будем жив тада, да је он новотарац, паписта и екумениста.

Али, ако се све врати на старо, ако и даље буде служио како већ служи четрдесет година, у олтару, са затвореним дверима и навученом завесом, кад то типик налаже, онда молим дотичног господина који се видно узнемирио,  да се јавно извини за наведене негативне епитете оцу Доситеју, да тражи опроштај и од њега и од сестара манастира Гргетег, што их је лажно оптужио.

И на крају. Вероватно ће ме отац Доситеј и нагрдити због овога текста, јер нисам тражио благослов да одговорим на оптужбе које су стигле на њега и манастир Гргетег. Али, нисам могао да оћутим, јер мислим да дотични господин није у праву.

Мирко Нанић Шид

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.